Заједнички операциски план Српске и Црногорске војске
Начелник Главног генераштаба, војвода Путник, који се уочи рата налазио на лечењу у једној аустро-угарској бањи, био је, после негативног одговора Српске владе на аустроугарски ултиматум, ухапшен 25 јула у Будимпешти, али је, по пристанку начелника аустроугарског Главног генералштаба, Хецендорфа, пуштен да отпутује за Србију.
По доласку у Крагујевац, где се налазио Штаб Главне команде, војвода Путник, сазнавши да је и Црна Гора 5 августа објавила рат Аустро-Угарској, израдио је, као начелник Штаба Врховне команде, заједнички операциски план Српске и Црногорске војске, и 6 августа доставио га црногорској Врховној команди и командантима армија Српске војске. План је садржао следеће:
„1. Политичка и војничка ситуација Србије и Црне Горе
С обзиром на општу политичку и војничку ситуацију зараћених европских држава и наше односе према државама Тројног споразума у овом европском рату, улога српске и црногорске војске састоји се у томе, да привуку и привежу за себе што јачу снагу Аустро-Угарске, како би она била што више ослабљена према Русији. Ако аустроугарска војска, као надмоћнија у снази и брзини своје концентрације, предузме офанзиву према нама, онда је улога српске и црногорске војске у прво време дефанзивна, па чим се укаже повољан тренутак, одмах прећи у офанзиву.
Да би се постигао општи политички и војнички циљ, како у односу на ситуацију зараћених европских држава, тако и на ситуацију Србије и Црне Горе, потребна је заједничка кооперација српске и црногорске војске уопште, а непосредно српске Ужичке војске, која оперише правцем Вишеград-Сарајево, и црногорске снаге, која оперише правцем: Пљевља-Горажде-Сарајево имајући исти објекат као циљ свога дејства. За ову кооперацију је потребан један заједнички операциски план.
2. Распоред аустроугарске војске према Србији и Црној Гори
Према досадањим подацима, снага Аустро-Угарске, одређена за операције према Србији и Црној Гори овако је груписана:
а) Према Србији:
У Банату: 7 корпус;
У Срему и Славонији до ушћа Дрине у Саву: 4 корпус и једна дивизија из 13 корпуса;
У Босни, а на фронту Лозница-Рача: 1 дивизија из 13 корпуса; 1 дивизија из 8 корпуса; 2 бригаде из 15 корпуса.
б) Према Црној Гори:
У Фочи око 1 бригаде из 15 корпуса;
На фронту Гацко-Требиње и даље остатак 16 корпуса;
3. Распоред српске и црногорске војске
а) Српске војске:
1. I, II и III армија прикупљене су за дејство према северозападном фронту, према Срему или североисточном делу Босне;
2. Ужичка војска код Мокре Горе и Прибоја за операције у правцу Вишеград-Сарајево;
3. Браничевски одред на граничном фронту: Голубац-Смедерево.
б) Црногорске војске:
1. Ловћенски одред на фронту: Ловћен-Суторман (8.000 бораца);
2. Ерцеговачки одред на фронту: Грахово-Крстац (15.000 бораца); и
3. Санџачки одред код Пљевље (6.000 бораца).
4. Операциски план
а) Српске војске
На основу јачине и груповања аустриске војске према Србији и Црној Гори, јачине и груповања српске војске, операциски план за српску војску биће у први мах дефанзиван, док се не изврши концентрација и уже прикупљање снаге. Чим се ово заврши план операција биће офанзиван, према Срему или Босни, што ће зависити од ситуације.
б) Црногорске војске
Пошто је снага црногорске војске недовољна за какву јачу и озбиљнију акцију у Херцеговини у ширим размерама, то је потребна ближа кооперација српске и црногорске војске ка Сарајеву. За овај циљ око 2/3 целокупне црногорске снаге концентрисаће се око Пљеваља за операције правцем Чајниче-Горажде-Сарајево, у циљу кооперације са српском Ужичком војском, која ће оперисати од Мокре Горе преко Вишеграда ка Сарајеву. Остала снага Црне Горе упутиће се за одбрану своје територије”.
Почетни операциски план Српске војске
Два дана после одашиљања изложеног заједничког операциског плана Српске и Црногорске војске достављена је армијама и Ужичкој војсци директива Врховне команде Обр. 796, од 8 августа 1914 године, ове садржине (скица 2):
„Према досад добијеним извештајима, снага Аустро-Угарске, намењена за операције према нама јесте ова:
У Босни и Херцеговини: 15 и 16 корпус образују једну групу са главном снагом на линији Д. Тузла-Бјељина-Рача, а са споредном према Црној Гори и према нама на линији Вишеград-Горажде. Укупна јачина ове групе око 70.000 бораца.
У Славонији и Срему: 13, а вероватно и 4 корпус са једном коњичком дивизијом образују групу, чији је развој извршен на линији Земун-Рача (Босанска). Укупна њена јачина износи око 90.000 бораца.
У Банату: 7 корпус, ојачан вероватно ландштурмским јединицама и једном коњичком дивизијом образује групу, чија се главна снага налази на линији Ковин-Базјаш. Њена укупна јачина износи око 50.000 бораца. Сем овога, слабији непријатељски делови виђају се према Вел. Градишту, Голупцу, Д. Милановцу и код Оршаве.
Наша главна војска завршава 9 овог месеца концентрацију на линији Паланка-Аранђеловац-Лазаревац-Ваљево.
За осматрање и непосредну одбрану граничног фронта и ради заштите концентрације, поред трупа III позива одређених за овај циљ раније, истурени су у потребним правцима поједини јачи здружени одреди ради затварања појединих важних праваца и стварања потребног времена за довршетак концентрације.
За сада, докле се политичка ситуација боље не разјасни, ми ћемо се држати одбране, а доцније ћемо радити према приликама. За овај циљ:
1) I армија заузима и брани Паланку и главну линију Стари Аџибеговац-Топола. Командант армије предузеће одмах утврђивање Паланке и главне одбранбене линије и припремити их за што јачи и дужи отпор. Под команду команданта I армије ставља се и Горњачки четнички одред, који ће командант употребити у смислу четничког ратовања.
2) II армија заузима и брани линију Аранђеловац-Лазаревац. Командант армије ће предузети одмах утврђивање ове линије у циљу што јачег и дужег отпора. Улога II армије је поглавито маневарска, за дејство у непријатељски бок и позадину, било да се непријатељ са главним снагама појави на фронту I било III армије. У састав армије улази и Руднички четнички одред, који је сада код Дунавске дивизије I позива, а који ће командант употребити у смислу четничког ратовања.
3) III армија има задатак одбрану Ваљева на линији Словац-Јаутина–Каменица-Јолина Бреза. Командант ће предузети све потребне мере да се Ваљево утврди за што јачу и дужу одбрану, и да се створи што јачи наслон за офанзиву. У састав армије улази и Јадарски четнички одред, који ће командант употребити у смислу четничког ратовања.
4) Ужичка војска осматра и брани гранични фронт Бајина Башта-Мокра Гора. Под команду команданта Ужичке војске ставља се и Лимски одред код Прибоја.
Задатак је Ужичке војске, поред одбране граничног фронта, још и одбрана праваца од Бајине Баште и Мокре Горе ка Ужицу, одбрана Ужица, одбрана правца од Прибоја ка Новом Пазару, као и затварање бока и позадине наше главне војске, која се концентрише на линији: Паланка-Аранђеловац-Лазаревац-Ваљево.
Комаидант Ужичке војске ће одмах предузети утврђивање Бајине Баште, Мокре Горе, Прибоја и Ужица тако да се потпуно затворе правци, који изводе у долину Лима и Западне Мораве, и да се за случај офанзиве створи јак наслон за офанзивне операције.
Команданту Ужичке војске ставља се на располагање Златиборски четнички одред, који ће командант употребити у смислу четничког ратовања, као и за дизање устанка одмах по прелазу границе.
Штаб Врховне команде: Крагујевац.
Основна идеја овог операциског плана иста је као и основна идеја ратног плана: „Држати се одбране док политичка и стратегиска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији”.
Само, у овом почетном операциском плану има једна недоследност: у њему се излаже да је непријатељ груписао главну снагу према северозападном фронту, и помоћну према северном, док се, међутим, главна гнага Српске војске (I и II армија) и даље задржава на местима одређеним ратним планом, којим се претпоставља сасвим супротно груписање непријатеља: главна његова снага према северном, а помоћна према северозападном фронту.
Поред тога, кад се сравни „Заједнички операциски план српске и црногорске војске” са почетним операциским планом изложеним у директиви Обр. 796, види се да та два документа противрече један другоме. Тако се у заједничком плану излаже да су I, II и III армија прикупљене за дејство према северозападном фронту, према Срему или североисточном делу Босне, док се директивом Обр. 796 наређује да се I и II армија развију за одбрану на линији Стари Аџибеговац-Паланка- Топола-Аранђеловац-Лазаревац, која је окренута на северном, а не ка северозападном фронту.
И једно и друго могло би се објаснити овим:
1) Распоред I, II и III армије по директиви Обр. 796 био је предвиђен још за време мира, приликом израде ратног плана и пројекта почетног операциског плана, када се претпостављало вероватно груписање непријатељске главне снаге према северном, а помоћне према северозападном фронту. Према томе, у овом смислу били су припремљени планови концентрациског превожења железницом и планови маршовања сувим. Међутим, када је, неочекивано, избио рат 1914 године и када су почели стизати извештаји о прикупљању јачих непријатељских снага у Срему и Босни, тј. према северозападном фронту, није се имало времена за промену концентрациских планова превожења железницом, те је концентрација вршена онако како је већ била предвиђена ратним планом за груписање и развој главне снаге према северном фронту.
2) Подаци о непријатељском груписању нису морали бити тачни, а Врховна команда је још била под сугестијом већег географско-стратегиског значаја северног у односу на северозападни фронт, па је, вероватно, сматрала да би још било преурањено мењати већ донети план, пре но што се ситуација боље не разјасни.
3) Заједнички операциски план рађен је после објаве рата 1914 године, у времену вршења концентрације, када су већ стизали извештаји о концентрацији аустроугарске главне снаге према српском северозападном фронту (у Срему и Босни), а помоћне снаге према северном фронту (у Банату), па се код војводе Путника могла зачети идеја офанзиве према Срему или Босни. Према томе, заједнички операциски план треба схватити као израз офанзивне намере, која се има остварити у будућности, а чије је остварење било условљено завршетком концентрације и ужег прикупљања снага, као и даљим развојем ситуације.” Тако исто и навод да су „I, II и III армија прикупљене за дејство према северозападном фронту, према Срему или североисточном делу Босне”, који је изнет у тач. 3 заједничког операциског плана, треба схватити као пројекат будућег прикупљања, које ће се извршити када ситуација дозволи могућност преласка у офанзиву према северозападном фронту.
Иако се почетни операциски план, изражен директивом Обр. 796, више ослања на основну идеју ратног плана него што је то случај са заједничким операциским планом, који иде даље у изражавању офанзивне идеје, одређујући чак и њен правац „према Срему или Босни”, ипак и почетни операциски план изражава идеју офанзивног рада. То се види из улоге II армије, која је, према директиви Обр. 796. „поглавито маневарска, за дејство у непријатељски бок и позадину, било да се непријатељ са главном снагом појави на фронту I или III армије”. Исто тако директивом Обр. 796 Ужичкој се војсци наређује утврђивање Бајине Баште, Мокре Горе, Прибоја и Ужица, те „да се на случај офанзиве створи јак наслон за офанзивне операције”.
Према томе, почетни операциски план у својој суштини изражава дефанзивно-офанзивну улогу главне снаге Српске војске, тј. стратегиски дочек, било да се непријатељ појави са северног било са северозападног фронта.
Почетни дефанзивни карактер почетног операциског плана био је поглавито последица још нејасне ситуације и веће брзине концентрације Аустроугарске војске према северном фронту, према коме се претпостављало груписање њене главне снаге.
Прилагођавање почетног операциског плана ситуацији
Када се доцније увидело да Аустроугарска војска прелази Дрину на фронту Лешница-Лозница и Саву код Шапца, тежећи ка Ваљеву, морао се у основи изменити српски почетни операциски план и створити нови, који ће се саобразити новим приликама. Али како ситуација на дугом северном фронту још није била довољно јасна, то се и почетни операциски план мењао постепено, по етапама, по мери како се ситуација разјашњавала на западу и северу.
На тај начин почело је постепено привлачење и јаче прикупљање главне снаге – II и I армије – са њене концентрациске просторије на запад, ка линији Уб-Ваљево, доводећи је тиме у тешњу везу и наслон са III армијом у заплави Јадра, али не слабећи притом пажњу и ка северу.
II и I армија биле су најпре рокиране и ешелониране на правцу Аранђеловац-Лазаревац-Уб, тако да је I армија била још на десној обали Колубаре, на линији Аранђеловац-Лазаревац (због још нејасне ситуације иа северном фронту), а II армија је била пребачена на леву обалу Колубаре и била груписана на Убу (две дивизије) и код Коцељеве (једна дивизија) – скица 4.
Када се касније ситуација у довољној мери разјаснила и када се увидело да је непријатељ са главном снагом извршио прелаз преко Дрине на фронту Лешница-Лозница, а са једним делом преко Саве код Шапца и њега заузео, тада је војвода Путник донео одлуку за дефинитиван операциски плаи, који је био офанзиван и који је у исто време био и план за Церску битку.
По томе дефинитивном операциском плану (скица 7):
III армија у заплави Јадра имала је задатак да постепено и упорно што дуже задржава надирање непријатеља заплавом Јадра ка Ваљеву, обезбеђујући свој леви бок и позадину од стране Зворника и Љубовије,
II армија (најјача и офанзивна група, којој је придата и Коњичка дивизија) имала је задатак да са стране Текериша нападне у леви бок непријатеља, који продире долином Јадра, обезбеђујући са једном дивизијом свој десни бок од стране Шапца;
I армија, као стратегиска резерва, била је са једном дивизијом на Убу, утврђујући га и уједно пазећи на Обреновац, а са двема дивизијама код Лазаревца.
Стратегиски развој
Почетни стратегиски развој Српске војске (скица 2) скоро се поклапао са распоредом на концентрациској просторији (скица 1), с том разликом што су се дивизије које су образовале главну групу појединих армија развиле на положајима испред својих концентрацијских просторија.
Стратегиски развој Српске војске изложен је у директиви Обр. 796, но како се из њега не види развој дивизија у саставу појединих армија, то се на овом месту и излаже. Истакнуте дивизије и одреди на граничном фронту, ради заштите концентрадије, остали су на истим местима.
Развој дивизија главне групе I, II и III армије и Ужичке војске био је овакав (скица 2):
I армија: Тимочка дивизија I позива на положају испред Паланке; Тимочка дивизија II позива на положају Стари Аџибеговац-Топола, искључно; Моравска дивизија II позива на положају испред Тополе;
II армија: Моравска дивизија I позива на положају испред Аранђеловца; Комбинована дивизија на положају испред с. Даросаве; Шумадиска дивизија I позива на положају испред Лазаревца;
III армија: Дринска дивизија I позива на положају испред пред Ваљева (с. Словац-с. Јаутина-Јолина Бреза);
Ужичка војска: Шумадиска дивизија II позива на положају испред Ужица (Милошевац-Шарган-Препелиште).
Са еволуирањем почетног операциског плана мењао се и почетни стратегиски развој. Уколико се стратегиска ситуација све више разјашњавала и уколико се више смањивала опасност са северног фронта, утолико је више главна снага Српске војске (II и I армија) напуштала Шумадију, где је била развијена фронтом према северу, и рокирала се на запад, ради образовања дефинитивног стратегиског развоја за дејство ка северозападном фронту против непријатељске главне снаге, која је са Дрине заплавом Јадра продирала ка Ваљеву, а и против непријатељске групе која је била прешла Саву код Шапца (скице 4, 6 и 7).
Пројекат српске офанзиве у Срем
Због јако агресивног политичког држања Аустро-Угарске у време пред објаву мобилизације рачунало се да ће она бар према Београду предузети изненадну локалну операцију ради заузимања тог српског политичког центра. Међутим, то се није десило. Од објаве мо- билизације Српске војске (25 јула) па до 8 августа прошле су биле две недеље, а Аустро-Угарска је била неактивна. Почоло се веровати да она неће ни предузимати офанзивну акцију, него да ће под заштитом Дунава, Саве и Дрине одвући највећи део снага на Руски фронт у Галицију, а према Србији оставити само заштитне делове. То веровање нарочито су изражавали руски и француски војни изазланици у Србији, који су, по налогу својих министара војних, настојали код Врховне команде да Српска војска предузме офанзиву како би се што већи број аустроугарских трупа приковао за Српски и спречио да буде транспортован за Руски фронт.
Због тога је команданту II армије Врховна команда издала 9 августа ову директиву:
„Према садашњој општој политичкој ситуацији вероватно је да ћемо скоро предузети офанзивне операције прелазом реке Саве на најзгоднијем месту између утока Колубаре и утока Дрине. Велика је вероватност да ће главни прелаз бити негде између Обре- новца и Дебрца, а споредни по могућству између Шапца и Митровице. Исто тако вероватно је да ће II армија вршити овај прелаз.
Врховни командант војске наређује да командант и армије са потребним стручним особљем свога штаба што потпуније рекогносцирање и изабере најпогоднија места прелаза преко Саве за сада на просторији између Обреновца и Дебрца…”
Међутим, до извршења ове директиве није дошло, јер је Балканска војска 12 августа предузела офанзиву против Србије.
Почетак аустроугарске офанзиве затекао је Српску војску у груписању и распореду како је то било предвиђено српским ратним и почетним операциским планом (скица 2).
Српска Врховна команда је у томе моменту располагала подацима да је Аустроугарска војска прикупљена са главном снагом у Срему (јача група) и на доњој Дрини (слабија група), а са помоћном у Банату, и била је у току припреме за офанзиву преко Саве у Срем.