Церску операцију чине:
1) Наступање V аустроугарске армије преко Дрине и делова II аустроугарске армије преко Саве у северозападни део Србије од 12 – 15 августа увече, с једне стране, и маршманевар главне снаге Српске војске из централног дела Србије (Шумадије) ка њеном северозападном делу од 13 – 15 августа увече, с друге стране.
2) Судар V и делова II аустроугарске армије са III и II српском армијом од 15 августа увече до 19 августа увече – Церска битка.
3) Гоњење 19 августа по подне и у току 20 августа.
4) Довршетак борби код Шапца, од 21 до 24 августа, чиме је завршена Церска операција.
Церска операција на аустроугарској страпи
Идеја Церске операције на аустроугарској страни проистиче из основне идеје аустроугарског ратног плана и из основне идеје операциског плана Балканске војске. Како су и једна и друга идеја биле противне начелима рационалне стратегије, јер су биле руковођене само политичким мотивима, то је и Церска операција, као дело аустроугарске војно-политичке стратегије, већ у самом свом зачетку носила у себи клицу неуспеха.
Главни узроци неуспеха били су:
1) Одлука за предузимање офанзиве са недовољном снагом, само са V и VI аустроугарском армијом, заснована на ограниченом демонстративном садејству II аустроугарске армије из Срема, која је од 18 августа требало да се транспортује за Галицију (Руски фронт). Та двојна улога II аустроугарске армије (садејство у Србији и употреба на Руском фронту) била је фатална по V аустроугарску армију. Уздајући се у помоћ II аустроугарске армије, командант V армије пропустао је да благовремено помогне своје разбијено северно крило (21 дивизију) сопственим снагама, а потом из истих разлога је оставио 9 пешадиску дивизију да три и по дана усамљена води неравни бој са Комбинованом и Моравском дивизијом I позива.
2) Погрешно оперативно схватање команданта Балканске војске, Поћорека, у томе што тражи успех на помоћном – ужичком правцу, и тим правцем упућује бројно и квалитативно јачу VI аустроугарску армију, а главним правцем – ка Ваљеву – упућује слабију V армију, са циљем да привезивањем што јачих српских снага за себе, допринесе успеху VI армије. Због тога се и десило да се слабија V армија усамљена бори против главне снаге Српске војске, а јача – VI армија – по тешком планинском земљишту губи време у бојевима против споредне српско-црногорске снаге.
Офанзива усамљене V аустроугарске армије (4 дивизије и 2 бригаде) против главне снаге Српске војске, јачине 8 дивизија (7 пешадиских и 1 коњичка), претставља стратегиску авантуру, па ма колико се рачунало на слабу материјалну спрему Српске војске и њену оскудицу у наоружању и муницији.
3) Прелазак у офанзиву V аустроугарске армије са недовољно сасређеним и премореним снагама, нарочито код 21 ландверске дивизије, што је имало за последицу спор прелаз преко Дрине и споро извођење почетних операција у току 12, 13 и 14 августа. Тиме су пропуштена три дана, које је српска Врховна команда искористила за измену почетног стратегиског развоја и пребацивање главне снаге на дрино-савско војиште.
Слабост и неприпремљеност V аустроугарске армије и њено усамљено наступање правцем на коме је било највероватније да ће наићи на главне српске снаге биле су један од главних узрока неуспеха Балканске војске у њеној „казненој експедицији” против Србије.
4) Велика раздвојеност VI од V аустроугарске армије отежавала је њихово узајамно помагање, а то се још више погоршало зато што је и земљиште које их је раздвајало било планинског карактера, без довољно комуникација за рокирање снага.
5) Линиски (плитки) стратегиски распоред V аустроугарске армије, без икакве резерве за парирање изненађења и отклањање криза на појединим деловима армиског фронта (случај 21 ландверске, а потом 9 пешадиске дивизије). И уместо да се резервама парирају евентуалности и утиче на ток битке, уздало се у проблематичну помоћ II аустроугарске армије од Шапца. Отуда је и настала сва крутост тог дугог фронта са плитким поретком, његово нехармонично ангажовање у сусретном боју, а није вршено никакво маневровање у смислу стварања оперативног и тактичког тежишта, што се могло постићи скидањем сувишних снага са мање ангажованих делова фронта.
Поред овога биле су и друге слабости, као:
а) колебање аустроугарске Врховне команде у питању пружања брже помоћи V аустроугарској армији од стране II аустроугарске армије;
б) упорност команданта Балканске војске, Поћорека, у његовој фикс-идеји да туче главну битку испред Ужица и заношење са идејом обухватног маневра долином Лима. Због тога се и колебао у одлуци да упућивањем 12 брдске бригаде, 40 ландверске дивизије (стратегиска резерва) и 109 ландштурмске бригаде благовремено помогне V армији;
в) слаба способност виших команданата у V аустро-угарској армији;
г) слаба служба везе и извештавања, која се нарочито испољила приликом растројства 21 ландверске дивизије и код неизвесне ситуације на фронту 13 корпуса;
д) пренагљеност и несталност у доношењу важних одлука, као и неистинито обавештавање о стању и поститнутим резултатима код својих јединица (нарочито код 4 корпуса – трупе Тршћанског – под Шапцем), због чега тај корпус није ни успео да помогне 9 пешадиској дивизији V армије;
ђ) недовољна извежбаност трупа и старешина за вођење операција по земљишту покривеном високим кукурузима и пошумљеном, тако да су трупе наступале у густим борбеним порецима и често биле изложене ватреним препадима. Тако су, раскидане и парцијалне борбе појединих колона, без унутрашњег јединства и узајамног помагања и без икакве иницијативе, често утицале да читаве дивизије тону у кукурузе, не знајући где и шта да предузму, иако је Аустроугарска војска имала авијацију. Отуда је често долазило до паничног расположења код трупа и вишег командовања.
Па и артиљерија, иако бројно надмоћнија од српске, није била извежбана за дејство на непрегледном земљишту, те није могла успешно помагати своју пешадију.
Церска операција – изненађење за Србе
Док је Церска операција на аустроугарској страни била предвиђена основном идејом аустроугарског ратног и почетнот операциског плана, дотле је она била изненађење за српску Врховну команду, јер није била предвиђена ни ратним нити почетним операциским планом.
Основна идеја почетне операције Српске војске била је дефанзивно-офанзивна, стратегиски дочек: сачекати док се непријатељска офанзивна намера испољи прелазом преко Саве и Дунава, а затим се главном снагом бацити на непријатељску трупу која буде опаснија и према времену којим се буде располагало за прикупљање снага за битку, тући битку било на Сави и Дунаву, било јужније од њих. Значи, дочек је био замишљен у правцу севера, па је и развој главне снаге извршен у Шумадији, фронтом према северу. Појава непријатељске главне снаге према III српској армији код Ваљева предвиђена је такође, али не из Босне, већ из Срема, што се види из директиве Обр. 796 од 8 августа, у којој се јачина непријатељске групе у Босни и Херцеговини цени на око 70.000 бораца, а у Славонији и Срему на око 80.000, и у којој је за II српску армију предвиђено: „Улога II армије је поглавито маневарска, за дејство у непријатељски бок и позадину, било да се непријатељ са главном снагом појави на фронту I било III армије.” Појава непријатељске главне снаге очекивала се, дакле, са севера, са дунавско-савског фронта, а не са западног, дринског фронта.
Церска операција, према томе, била је изненађење за српску Врховну команду.
Прилагођавање ситуацији
Имајући своју главну снагу оријентисану према северном фронту, српска Врховна команда је показала ванредну прибраност, смелост и еластичност доносећи одлуку да измени стратегиски развој своје главне снаге ради предузимања противофанзиве у раније неочекиваном правцу – ка северозападном делу Србије (дрино-савском војишту).
Церска противофанзива, предузета од стране српске Врховне команде, била је операција по упутрашњим правцима у односу на аустроугарске снаге, које су обухватно наступале са Дрине и од Шапца. Ова операција је по идеји била смела, а у извршавању тешка, јер је стратегиски развој главне снаге био извршен далеко од дрино-савског војишта (у Шумадији), а поред тога и оријентисан према северу. Према томе, требало је из дотадашњег стратетиског развоја ићи на запад, у нову – Церску операцију под углом од 90°, у простор који је за главне снаге (II и I српску армију) био удаљен 3 – 7 дана марша.
Под тако неповољним околностима требало је маршманевар главне снаге извршити усиљеним маршевима, како би се подвојено тукле непријатељске одвојене групе (са Дрине и код Шапца) и спречило њихово сједињење.
Прилагођавање изненадној новоствореној ситуацији вршило се постепено. Уколико се више испољавало продирање јаких непријатељских снага са доње Дрине, утолико се више маршманевар главне снаге Српске војске (II и I српске армије) преоријентисао у правцу запада, док се најзад није дошло до управљања дејства главне снаге II српске армије на правац преко Текериша. Ово преоријентисање вршено је у фазама, које претстављају у исто време фазе еволуирања почетног операциског плана и почетног стратегиског развоја.
Тих фаза било је четири:
Прва фаза маршманевра (скица 4)
Када је 12 августа пре подне Врховна команда добила извештај III армије о прелазу непријатеља преко Саве, код Шапца, и преко Дрине, код Самуровића Аде и Аде Курјачице (на северном фронту непријатељ је само демонстрирао артиљериском ватром), онда је наређено извршетве прве фазе маршманевра, у циљу померања стратегиског развоја ближе северозападном фронту, и то:
II армија: са фронта Аранђеловац – Даросава – Лазаревац да се пребаци на фронт Владимирци (Шу- мадиска дивизија I позива) – Стублине (Комбинована дивизија) ради осматрања и одбране фронта Саве, Шабац – Обреновац, а Моравска дивизија I позива да се пребаци на Уб, где остаје као резерва;
I армија: са фронта Стари Аџибеговац – Паланка – Топола да се прикупи на линији Аранђеловац (Тимочка дивизија I позива и Тимочка дивизија II позива) – Лазаревац (Моравска дивизија II позива), а Коњичку дивизију упутити у Ваљево.
Пошто је пре довршења те фазе издато наређење за другу фазу маршманевра, то покрети према првој нису ни извршени.
Друга фаза маршманевра (скица 4)
Када су, 12 августа по подне, добијени нови извештаји III армије о прелазу све јачих непријатељских снага код Шапца и према Лозници и о прекиду везе са одредом у Мачви, Врховна команда је закључила да непријатељ предузима офанзиву главном снагом према III армији са тежњом обухватних дејстава у правцу Ваљева, па се одлучила на противофанзиву са главном снагом на северозападном фронту, и то поглавито против непријатеља који се очекује из Срема са фронта Шабац – Обреновац (последица предубеђења о јачем груписању непријатеља у Срему, а слабијем у Босни). Но, ипак је I армија задржала свој резервисани положај на западној страни Шумадије (Аранђеловац – Лазаревац), како би се могла употребити и према северу и према северозападу.
На основи те одлуке издато је наређење за извршење друте фазе маршманевра, у циљу груписања за противофанзиву, и то:
II армија упутила је Шумадиску дивизију I позива ка Шапцу, да са тамошњим Шабачким одредом заузме Шабац. Комбинована и Моравска дивизија I позива задржане су код Уба као мапеварска група, као и Коњичка дивизија, која је стављена под команду II армије;
I армија остала је и даље на линији Аранђеловац (Тимочка I и Тимочка II позива) – Лазаревац (Моравска дивизија II позива).
Ова фаза је стварно извршена.
Трећа фаза маршманевра (скица 6)
Када је 14 августа по подне Врховна команда добила извештај команданта III армије да се „по свему види да је главна непријатељска навала од Шапца, Лешнице и Лознице”, она је дефинитивно напустила идеју о опасности са централног дела северног фронта (према Шумадији), али је и даље остала при свом предубеђењу о већој опасности из Срема (са правца од Шапца) него из Босне, па је и наредила предузимање треће фазе маршманевра у циљу концентрисања II армије на десну обалу р. Добраве и заузећа Шапца.
I армија врши маршманевар: са Моравском дивизијом II позива из Лазаревца на Уб, а са Тимочком дивизијом I и II позива из Аранђеловца у Ваљево.
Ова је фаза пред свој завршетак прекинута и претворена у четврту фазу.
Четврта фаза маршманевра (скица 7)
То је била завршна фаза маршманевра и еволуирања почетног операциског плана – његово претварање у идеју маневра за Церску битку, према којој:
III армија задржава непријатеља у долини Јадра;
II армија са главном својом снатом (Комбинованом и Моравском дивизијом I позива) напада у леви бок непријатеља који продире долином Јадра, а са Шумадиском дивизијом I позива по могућству заузима Шабац или та изолује. Коњичка дивизија расветљава ситуацију у Мачви и дејствује у бок и позадину непријатеља и обезбеђује десни бок Церске групе II армије;
I армија остаје на свом месту (Уб – Лазаревац).
Доношење одлуке и стварање идеје маневра за битку извршено је у току ноћи 14/15 августа, кад је Врховној команди постало сасвим јасно да непријатељ продире са главном снагом из Босне, а на фронту од Шапца до Оршаве само демонстрира.
Са овом фазом завршен је маршманевар заокретања главне снаге Српске војске из Шумадије на запад – на правац Церске операције.
Велика дубина маршманевра главне снаге
Док је маршманевар V аустроугарске био плитак – са дивизијама у једној линији, дотле је маршманевар главне снаге Српске војске из Шумадије ка северозападном фронту био врло дубок. Само, што се у дубини сувише претерало, углавном због предубеђења о опасности са северног фронта и опрезног, постепеног ослобађања од те идеје.
Због тога је маршманевар главне снаге редовно вршен са I позади II армије, и то све по једном истом путу од Аранђеловца преко Лазаревца ка Убу. Тек од Уба маршманевар II армије почео је да се шири и њено даље наступање претставља позитиван пример смеле и брзо извршене стратегиске идеје српске Врховне команде – да бије Церску битку. То је, такорећи, муњевито наступање у битку масе од три пешадиске и једне коњичке дивизије, са просечним дневним маршаманеврима (за пешадиске дивизије) од 50 км. У том потледу церски полет II српске армије остаће као сјајан подвиг и пример шта се све може постићи са трупама високог морала, надахнутим мржњом према агресору.
Исто тако остаће као светла тачка смела одлука команданта II српске армије, генерала Степановића, да Комбинована дивизија још у току ноћи 15/16 августа овлада Косаниним Градом. Овим је ударен основ за успешан исход Церске битке у корист српског оружја.
Међутим, задржавање I српске армије 2 – 4 дана на Колубари и њено споро ангажовање у бици било је скопчано са великом опасношћу, до које није дошло само благодарећи погрешном раду непријатеља, чије је више командовање било у сталном међусобном трвењу и доносило одлуке које нису одговарале стварној ситуацији на бојишту.
Због спорог и постепеног залагања српске стратегиске резерве дошло је до тога да се цела I српска армија (3 пешадиске дивизије) употреби за чисто пасивне задатке: две дивизије (Моравска II и Тимочка I позива) за ојачање левог и десног крила III армије, а једна дивизија (Тимочка II позива) за ојачање застора према Шапцу, тако да је од укупно 8 пешадиских дивизија III, II и I српске армије, 6 дивизија било ангажовано на помоћним правцима церске битачне просторије (4 дивизије у заплави Јадра, две дивизије под Шапцем), а свега су две дивизије (Комбинована и Моравска I позива) решавале битку. Решење битке морале су, дакле, изборити оне исте две дивизије (Комбинована и Моравска I позива) које су је и почеле. При томе је била срећа што је непријатељ урадио још горе, и од својих 10, односно 14, дивизија (ако се рачуна и група генерала Тршћанског) оставио је свега једну (9 пешадиску дивизију) према овим двема српским дивизијама, на тежишту битачног распореда. Однос је, дакле, био 2 : 1 за Србе на месту решења битке.