Основне карактеристике политичко-економске и географско-стратегиске ситуације Аустро-Угарске
За рат 1914 године Аустро-Угарска је имала на својој страни само Немачку и Албанију. Италија је остала неутрална, иако је била везана Тројним савезом, али је очекивала погодан тренутак да приђе Тројном споразуму. Румунија је такође објавила неутралност нагињући Тројном споразуму. И Бугарска је објавила неутралност, али је, као ривал Србије на Балкану, очекивала победу Аустро-Угарске. Турска је такође објавила неутралност, али је под утицајем немачке војне мисије била на путу да уђе у рат на страни Немачке и Аустро-Угарске. Грчка је остала неутрална, иако је држање династије било на страни Немачке и Аустро-Угарске.
Пошто је била састављена од разних народности, Аустро-Угарска је била вештачка творевина и типичан пример бирократско-монархистичке државе. Због разнородности свога становништва и националног угњетавања других народа од стране владајућих нација (Немаца и Мађара), она није имала јединствену националну идеју, што се врло негативно одразило на морално стање њених оружаних снага.
Аустро-Угарска је била буржоаска држава са много остатака феудализма. Држећи простране житородне области: Галиције. Панонске Низије, Подравине и Посавине, није имала тешкоћа око снабдевања храном за ратне потребе.
Држећи богате рудне области она је имала развијену индустрију нарочито у Доњој Аустрији и Чешкој. У овом погледу била је испред Русије, Италије и Јапана. Шкодини заводи у Чешкој спадали су у ред највећих завода за производњу ратног материјала. Све је ово олакшавало спабдевање војске наоружањем и опремом.
Финансиско стање није било повољно због великих издатака како за одржавање развијеног бирократско-полициског апарата тако и за развој војске, потребне за унутрашњу и спољну безбедност, као и за вођење рата на два, а евентуално три, па и четири фронта (руски, српско-црногорски, италијански и румунски).
Географско-стратегиска ситуација је у односу на Србију била врло повољна, јер ју је Аустро-Угарска обухватала са севера и запада, тако да је за случај офанзиве могла, са своје обухватне основице Банат-Срем-Босна, предузети концентрично продирање својом војском ка Крагујевцу и Нишу – у срце Србије.
За случај аустроугарске дефанзиве, операције Српске војске биле би дивергентне и тиме изложене опасности подвојеног тучења. Оскудица која је владала у Српској војсци у понтонирском материјалу и тешкој артиљерији још више би отежала њену офанзиву преко речних препрека Дунава, Саве и Дрине, које би штитиле одбранбени фронт Аустроугарске војске.
Развијена железничка мрежа која из унутрашњости Монархије води ка делу фронта Банат-Срем олакшавала је на њему брже прикупљање снага него што је то био случај на српској страни, где је постојала само једна пруга нормалног колосека, која је водила правцем југ-север.
Обухватни положај Аустро-Угарске у односу на Србију могао се претворити и у окружавајући, с обзиром на аустрофилску политику Бугарске и њено несигурно држање према Србији, јер ју је Бугарска могла напасти с леђа – са источне стране, а и с обзиром на непријатељско држање Албаније, коју је Аустро-Угарска и организовала за акцију против Србије.
Но, како је Аустро-Угарска морала рачунати и на случај једновременог рата против Србије и Русије, то се њен географско-стратегиски положај погоршавао. Аустроугарској војсци је за тај случај претстојало дејство по унутрашњим правцима, које је било отежано великом удаљеношћу Руског од Српског фронта (преко 600 км ваздушне линије) и слабом транспортном моћи железничке мреже у карпатској зони. Ступањем Италије у рат на страни Русије и Србије, положај Аустро-Угарске би се још више отежао, јер би она тада била принуђена да дели снаге на три фронта, међусобно веома удаљена, а слабо развијена железничка мрежа на правцу запад – југоисток (свега једна железничка пруга – Љубљана-Загреб-Земун) отежавала би пребацивање снага са Италијанског на Српски фронт и обратно. И поред свега тога, географско-стратегиска ситуација Аустро-Угарске (у односу на Србију) била је повољнија од географско-стратегиске ситуације Србије.
Основне карактеристике политичко-економске и географско-стратегиске ситуације Србије
Иако Србија уочи рата 1914 године није имала никаквих писаних уговора о савезу нити војних конвенција, ипак по избијању рата није остала усамљена, јер су Русија, Француска и Енглеска, у одбрани својих интереса, такође ступиле у рат против Аустро-Угарске и Немачке. Уз те три силе стала је и Белгија. Уз Србију је прва стала Црна Гора.
Поред тога што су полтитичке страсти странака биле јако развијене, Србија је, благодарећи националној хомогености свога живља, била јединствена у свим спољнополитичким кризама које јој је стварала Аустро-Угарска. Сви њени синови, без обзира на партиску припадност, пошли су са највећим полетом у рат 1914 године против омрзнутог агресивног суседа.
У аграрном погледу Србија је била земља ситног сељачког поседа. Средњих поседа било је мало и углавном у породичним задругама, чији је број све више опадао, тако да су се задружни поседи претварали у разбијена, ситна газдинства, са свима манама тог система у погледу прикупљања хране за ратне потребе. Да би при тако непогодном систему обезбедио потребну количину хране за ратне потребе, Главни генералштаб је уочи Балканског рата прибегао прикупљању хране у општинске кошеве, што се показало као корисно. Међутим, пошто су ти кошеви били испражњени у току два балканека рата, они се нису могли попунити пред рат 1914 године, јер је он избио пре жетве.
Иако природно богата, Србија је била индустриски слабо развијена земља. Имала је неколико фабрика прехранбене индустрије, Војно-технички завод у Крагујевцу за оправку оружја и израду пешадиске муниције, и барутану у Обилићеву, али је све то било недовољно за наоружање и опрему војске, па је била упућена на инострана тржишта. Како је веза са иностранством за време рата 1914 године била угрожена несигурним држањем Бугарске, а у 1915 години чак и прекинута, то је снабдевање војске, нарочито артиљериском муницијом, било јако отежано.
У финансиском погледу Србија је била зависна од иностраног капитала и зајмова.
Обухваћена са севера и запада Аустро-Угарском и Албанијом, а са истока Бугарском, Србија се пред рат 1914 године нашла у врло тешкој географско-стратегиској ситуацији. Опасност је била повећана тиме што је једина комуникација за везу са Русијом и осталим силама Тројног споразума (тимочко-моравско-вардарска железничка пруга) била у непосредној близини Бугарске, која је сваког тренутка могла ступити у рат на страни Аустро-Угарске.
Поред тога, Србија је била удаљена преко 600 км од Руског војишта, а од Француске преко 2000 км у ваздушној линији. Према томе, била је потпуно изолована и могла је рачунати само на посредну помоћ својих савезника.
Из те тешке ситуације Србија се у рату 1914 године извукла благодарећи својој сјајној победи у самом почетку рата – у Церској бици, руским победама у Галицији и француско-енглеској победи на Марни, које су запањиле Бугарску и утицале на њу да се уздржи од уласка у рат. Ипак је Србија, због сумњивог држања Бугарске и непријатељског става Албаније, морала да одвоји известан део својих оружаних снага ради држања граничног фронта према тим двема државама што је, разуме се, слабило снаге на фронту према Аустро-Угарској.