Напад 13 корпуса
Команда 13 корпуса, због слабе везе, била је недовољно обавештена о бојном распореду 13 корпуса и о 12 брској бригади (из састава 15 корпуса).
За 18 август командант 13 корпуса наредио је напад у оваквом распореду: 36 дивизија напада на фронт Марјановића Вис – Гробље (искључно); 11 брдска бригада, потчињена 36 дивизији, напада на Гробље; 42 дивизија напада на фронт Рађевски Камен – Церик – Шумер; 13 пешадиска бригада, потчињена 42 дивизији, напада на Баштавско Брдо.
Идеја нападног маневра била је: за 36 дивизију – напад јаким левим крилом преко Марјановића Виса, а десним крилом (11 брдска бригада) преко Гробља; за 42 дивизију – нападајући јаким левим крилом отсек Рађевски Камен – Шумер заходи на север; 13 пешадиска бригада заузимањем Баштавског Брда обезбеђује десно крило и позадину 42 дивизије.
Одбрана Дринске дивизије II позива
Борба на Марјановића Вису. – Десни отсек Дринске дивизије II позива Марјановића Вис – Ровиште имао је посаду од два батаљона 3 прекобројног пука, 1 брдску батерију и 1 пионирску чету. Једна чета са Марјановића Виса била је упућена на Стражу (на Влашић Планину) за везу са Моравском дивизијом I позива.
На Марјановића Вис је нападао левокрилни, 16 пешадиски пук 36 дивизије. Потпомогнут јаком артиљериском ватром, он је предузео по подне комбиновани напад на Марјановића Вис и Ровиште и то: са фронта преко Алексиног Брда и на десни бок преко Осоја (југозападне падине планине Влашић) и долине р. Завлачице. Око 16 часова непријатељ се приближио па даљину јаке пешадиске ватре, тукући посаду Марјановића Виса јаком бочном ватром из долине р. Завлачице. Из дивизиске резерве могла се упутити у појачање само 1 чета. Око 17 часова 2 чете са Ровишта отступиле су на Овчаревац, а непријатељска колона из долине р. Завлачице развила се обухватно према десном боку Марјановића Виса и отворила је снажну бочну ватру Поколебана посада Марјановића Виса почиње, у 17.30 часова, повлачење на Овчаревац, у почетку у реду, а потом у растројству, јер су се трупе на шумовитом земљишту под јаком непријатељском хаубичком ватром измакле из руку старешина, тако да се нису могле задржати ни на прихватном положају Овчаревац, већ су се до 21.30 часова прикупиле ка Ратковцу, 5 км југоисточно од Марјановића Виса. Непријатељ није гонио, већ се задржао на Марјановића Вису.
Испуштањем Марјановића Виса десни бок Дринске дивизије II позива био је откривен, а комуникација III српске армије с. Завлака – с. Осечина – Ваљево угрожена. Поред тога претио је и потпун прекид везе III са II српском армијом, јер је непријатељ могао избити на гребен планине Влашић.
Међутим, непријатељ се задовољио само тактичким наткриљавањем III српске армије, а није ни имао снаге да врши продор преко планине Влашић.
У току ноћи 18/19 августа затварање правца долином Јадра од Завлаке ка Старој Судници (на друму) поверено је Јадарском четничком одреду.
Командант III српске армије, у духу свога задатка упорне одбране, а знајући да му пристиже Моравска дивизија II позива, наредио је да се предузме преотимање Марјановића Виса. У томе циљу, а и ради одбране положаја Гробље, у току ноћи 18/19 августа послата су Дринској дивизији II позива појачања: 2 батаљон (3 чете) 5 пешадиског пука I позива, 3 батаљон 17 пешадиског пука I позива, 4 батаљон 6 пешадиског пука I позива (3 чете) и 2 брдска топа.
Ове су јединице стигле после 23 часа позади Гробља.
Борбе на левом отсеку к 241 – к 263 – Гробље – Посаду отсека сачињавали су два батаљона 3 прекобројног пука и три пољске батерије, а нападала га је 36 дивизија центром (на к 241 – к 263) и десним крилом са 11 брдском бригадом на Гробље.
Центар 36 дивизије кренуо је у напад (око 10 часова) са линије Логор – Преко Брдо, спуштајући се у долину р. Ликодре, а десно крило (11 бригада) око 10 часова почело је спуштати своје стрељачке стројеве са Бељевине и Пединог Брда у долину Белоцркванске Реке према Гробљу.
Тежиште непријатељског пешадиског напада било је управљено ка Гробљу, али је напад вођен уз слабо помагање артиљериске ватре. Око 18 часова непријатељска је пешадија подишла на 200 – 300 метара од главне борбене линије на Гробљу, те је изгледало да непријатељ припрема јуриш; али, обухваћена уздужном ватром 5 пољске батерије са к 263, непријатељска пешадија испред Гробља се поколебала и у 19 часова почела се повлачити.
Са наступањем ноћи борба је на овом отсеку престала; непријатељ се повукао на 600 – 700 метара.
У вези са заузимањем Марјановића Виса, непријатељ је успео да са Протолиса продре у с. Завлаку и да одатле мало потисне остатак Јадарског четничког одреда. Ноћни напад непријатеља, око 23 часа од с. Завлаке на четнички одред јужно од села одбијен је око пола ноћи, али се непријатељ задржао у селу.
Одбрана Дринске дивизије I позива
Леви отсек Дринске дивизије I позива Шумер – Баштавско Брдо – к 372 имао је посаду од 1 батаљона 5 пешадиског пука I позива, 5 пешадиског пука II позива (јачине око 600 људи); 1 батаљона 6 пешадиског пука I позива; 1 пољске и 1 брдске батерије, свега око 4 батаљона и 2 батерије. На крајњем левом крилу, на Солдатовића Гајевима, био је Дрински дивизиски коњички пук.
Око 6.30 часова 13 пешадиска бригада наступала је у правцу Солдатовића Гајева са очигледном тежњом обухвата левог крила Дринске дивизије I позива на Баштавском Брду, захватајући десним крилом Вртаче. Борба се развила свом жестином. Упућен је у борбу и последњи батаљон 6 пешадиског пука I позива из дивизиске резерве.
Сазнавши о озбиљности ситуације на крајњем левом крилу, према Солдатовића Гајевима, командант III српске армије упутио је из армиске резервс са Мајдана код Старе Суднице (југоисточно од с. Завлаке) два батаљона 17 пешадиског пука I позива и 1 пољску батерију на расположење команданту Дринске дивизије 1 позива. То појачање стигло је на Селиште (источно од к 372) у 14 часова.
Увођењем у борбу последњег батаљона 6 пешадиског пука I позива из дивизиске резерве стање се на крајњем левом крилу изменило, те је у 10 часова 13 пешадиска бригада почела повлачење ка Мрамору (к 575, 5 км југоисточно од Крупња).
Десни отсек Средње Брдо – Рађевски Камен – Церик имао је посаду од 5 пешадиског пука I позива (3 батаљона), 2 пољске и 1 брдске батерије, свега 3 батаљона и 3 батерије.
На десни отсек непријатељска 42 домобранска дивизија није нападала 18 августа, већ се ограничила на артиљериску ватру на Рађевски Камен и Церик. 42 дивизија је очекивала да се 36 дивизија приближи обема обалама р. Јадра.
Одбрана Љубовиског одреда
Овај је одред (јачине два и по батаљона III позива и 1 позициске батерије) био 18 августа потпуно усамљен и без везе са III српском армијом.
У 6 часова непријатељ (Иштвановићев одред, јачине 2 батаљона и 12 брских хаубица) напао је на линију Зеленик – Бобија – Прослоп.
У 9.30 часова ситуација Љубовиског одреда била је критична, али је тада добијен извештај да стиже у помоћ Моравска дивизија II позива, чији је 1 батаљон стигао тек око 19 часова и посео Осоје и Зеленик.
Борба је на целом фронту Љубовиског одреда вођена целог дана, а престала је тек са наступањем ноћи.
И тако непријатељ није успео да потисне Љубовиски одред, који се одржао на вододелници Осоје – Зеленик – Прослоп.
Пристизање Моравске дивизије II позива
Моравска дивизија II позива маршевала је и целу ноћ 17/18 августа, а 18 августа у 6 часова већ је прошла с. Ставе и, око 11 часова, чела њених колона стизала су на линију Бељевине (северно од Пецке) – Равачки Брег.
Како је командант III српске армије наредио у 8.30 часова да 2 батаљона иду на појачање Љубовиског одреда, на Прослоп, то је лева дивизиска колона (1 пешадиски пук) продужила марш према Дреновом Кику, на који је стигла око 17 часова.
Појава ове колоне јако је морално утицала на непријатеља (13 пешадиску бригаду), тако да више није покушао да предузме напад.
Десна колона Моравске дивизије II позива задржала се код Равачког Брега.
Поглед на операције у заплави Јадра 18 августа
Преживевши 17 августа свој најкритичнији дан, III српска армија је имала још да издржи своју последњу кризу, у току пре подне 18 августа, јер је од подне тога дана почела пристизати Моравска дивизија II позива, чијом је појавом на бојишту III српске армије криза била отклоњена.
Да издржи и ту последњу кризу, ишла јој је на руку неактивност непријатељеке Крупањске маневарске групе. Командант 13 корпуса, уместо да у току пре подне 18 августа врши енергичан напад уједињеном снагом Крупањске групе (42 домобранска дивизија, 11 брдска и 13 пешадиска бригада) на лево крило и бок III српске армије, јeдновrемеnо са нападом 36 дивизије на десно крило III српске армије (Марјановића Вис), он пропушта и тај поsледњи повољан тренутак да постигне успех. Он напушта првобитну идеју обухватног маневра против левог крила III српске армије, и тежиште своје акције помера ка центру, везујући напад 11 брдске бригаде и 42 домобранске дивизије за напад десног крила 36 дивизије, остављајући и тога дана своју 13 пешадиску бригаду да усамљена врши безуспешан напад на лево крило III српске армије (Баштавско Брдо – к 372).
Што је још мање разумљиво, 42 домобранска дивизија, која је као најјача образовала језгро групе, била је целог дана 18 августа у улози посматрача, не вршећи напад на одређени јој отсек Рађевски Камен – Шумер. Тиме је оставила суседне бригаде – 11 брдску и 13 пешадиску – да усамљено изводе напад: прва на Гробље, а друга на лево крило III српске армије (Баштавско Брдо – к 372).
Таквим својим погрешним груписањем и спорим радом, Крупањска маневарска група, која је требало да појача кризу III српске армије, насталу испуштањем Марјановића Виса, и да у последњем тренутку преокрене исход битке у корист V аустроугарске армије, како је то замишљао њен командант, пружила је могућност III српској армији да издржи на својим положајима до доласка Моравске дивизије II позива.
Пристизањем Моравске дивизије II позива од подне 18 августа на бојиште III српске армије, не само што је било потпуно обезбеђено њено лево крило, већ ј|<• била створена опасност за Крупањску маневарску групу, нарочито за 42 домобранску дивизију, чије је десно крило, после повлачења 13 пешадиске бригаде чак на Мрамор (к 575), било сада изложено бочном удару Моравске дивизије II позива.
Долазак Моравске дивизије II позива, чије је усиљено маршевање од Уба до рејона Пецке износило око 70 км, пређених за две ноћи и један и по дан, спасао је III српску армију и дао јој могућност да приступи отклањању кризе на своме крајњем десном крилу, створене испуштањем Марјановића Виса.
Заблуде Команде V аустроугарске армије о успеху групе генерала Тршћанског
Око 20.45 часова 18 августа добијен је у Штабу V аустроугарске армије извештај команданта II аустро-угарске армије да ће група генерала Тршћанског (4 корпус и 29 дивизија 9 корпуса) кренути 19 августа у 4 часа у наступање са линије с. Слатина – с. Заблаће ка Скакалишту.
На основу тог извештаја, командант V аустроугарске армије наредио је око 22 часа, за 19 август: да 9 дивизија одржи положај Рашуљача – Тодоров Рт, те да се придружи наступању 4 корпуса, који ће 19 августа, рано изјутра, наступати са линије Слатина – Заблаће ка Скакалишту. Правац наступања 9 дивизије биће Текериш – Кик – к 330 – Букорска Глава – -планина Влашић. Остатак 21 дивизије имао је рано изјутра да нападне преко Цера, Тодоровог Рта, 13 корпус има да достигне циљеве од 18 августа, и, по могућности, да помогне 9 дивизију, у ком циљу 36 дивизија треба да држи јаку резерву позади свог левог крила.
Да је командант V аустроугарске армије познавао праву ситуацију код групе генерала Тршћанског, сигурно би донео друкчију одлуку. Та је група до 9.30 часова 18 августа напредовала једва 2 км, а 18 августа увече није била на линији с. Слатина – с. Заблаће, већ на линији с. Мишар – с. Д. Врањска – с. Маове. У непосредној њеној близини налазила се Шумадиска дивизија I позива, која није отступила далеко на југ, како се замишљало у команди групе, већ је држала положај на десној обали р. Думаче с. Варна – к 162 – с. Г. Врањска – с. Церовац, који је још од пре подне 18 августа почела утврђивати за упорну одбрану.
И тако је Команда V аустроугарске армије постала жртва обмане, како у погледу употребљивости 21 дивизије тако и, нарочито, у погледу помоћи са стране групе Тршћанског.
Да није било тих обмана, било је још могуће да се у току ноћи 18/19 августа предузму мере да се 9 дивизија, која је, после пораза 21 дивизије, образовала северно крило V армије, повуче на први позадњи положај и тиме спасе сигурног пораза, који ју је очекивао 19 августа на њеном дотадашњем положају. На новом положају она је могла сачекати било појачање било садејство групе Тршћанског. У сваком случају имала би повољнију ситуацију него на свом дотадашњем положају.