Усиљени марш Тимочке дивизије I позива у помоћ III армији
Тимочка дивизија I позива, маршујући цео дан 18 августа од Уба ка с. В. Бошњаку и целе ноћи 18/19 августа од В. Бошњака ка простору с. Румска – с. Волујац, прикупила се 19 августа пре подне на томе простору.
У 9.40 часова командант II армије добио је, на Кику, извештај Врховне команде да је III српска армија јако притешњена и да би јој у помоћ требало што пре упутити Тимочку дивизију I позива.
У 13.50 часова комаидант II српске армије издао је команданту Тимочке дивизије I позива заповест, према којој:
„Тимочка дивизија да остави један пешадиски пук и једну брзометну батерију на друму Шабац -Текериш код Скакалишта (к 268) фронтом према северу на расположење команданту II српске армије, а са остатком дивизије да енергично нападне непријатеља у бок на линији Марјановића Вис – с. Доња Бадања, ослањајући се на лево крило Моравске дивизије I позива и везујући се са десним крилом III армије. Напад да буде брз и силан, те да се непријатељски притисак на III армију ослаби”.
Напад Тимочке дивизије I позива требало је да почне 19 августа у 20 часова, али се то није могло остварити, јер су трупе те дивизије маршевале у току ноћи 18/19 августа и у току дана 19 августа од В. Бошњака – Волујца – Текериша на Велики Вис и Стражу (на планини Влашићу). Дужина марша износила је 50 км, те су трупе биле на маршу, без одмора, равно 24 часа. Прелаз артиљерије преко Сипуљске Реке био је врло тежак, а и излазак иа Стражу и Велики Вис, где се на појединим местима имало испети уз нагиб преко 45 степени, тако да су читави батаљони употребљавани за извлачење топова. Према томе, Тимочка дивизија I позива стигла је тек у току ноћи; трупе су биле преморене, није могло бити ни речи о „брзом и силном” нападу како је наредио комаидант II армије. Међутим, непријатељ (13 корпус) се у току ноћи 19/20 августа повукао. Маневар Тимочке дивизије I позива био је, дакле, промашен.
С обзиром на ситуацију код Цера – Иверка, где се у време упућивања Тимочке дивизије I позива (13.50 часова) довршавао напад на Рашуљачу – Велику Главу, ову дивизију требало је упутити са простора с. Волујац – с. Румска преко Текериша ка селима Горњој и Доњој Бадањи, у ком је правцу пролазност земљишта била повољнија. Требало се, дакле, користити успехом Моравске дивизије I позива у заузећу Велике Главе и удар Тимочке дивизије I позива нанети што дубље у леви бок и позадину 13 корпуса у долини Јадра, секући му отступницу.
Са фронта Беглук (у с. Г. Бадањи) – Гробље (у с. Д. Бадањи) Тимочка дивизија I позива требало је да избије на линију Кик (у кључу између р. Цернице и р. Јадра) – Јаребичка Црква, ради дејства у леви бок и позадину 13 корпуса у долини Јадра.
Оваквим дејством, које би било много осетљивије од њеног дејства преко Великог Виса – Страже (на планини Влашићу), куда је упућена наређењем команданта II армије, а по наређењу Врховне команде, Тимочка дивизија I позива пружила би бржу и ефикаснију помоћ III армији него плитким ударом преко тешко пролазног северозападног дела планине Влашића у лево непријатељско крило на Марјановића Вису. Притом би само маршевање Тимочке дивизије I позива било лакше и брже, те би се 14 – 18 км са простора с. Румека – с. Волујац – до с. Г. и Д. Бадање прешли много брже и са већом економијом физичке снаге трупа но што је стварно било, изнуравањем дивизије преко Сипуљске Реке и стрмих, пошумљених северозападних падина планине Влашића.
Напад левог крила 13 корпуса и повлачење целог корпуса
36 пешадиска дивизија и 11 брдска бригада. – За 19 август командант 13 корпуса имао је намеру да са 36 дивизијом коначно доврши успех у рејону Завлаке, где је 18 августа, заузећем Марјановића Виса, тај успех био умногоме припремљен. Но, како се код суседног, 8 корпуса, ситуација 18 августа рђаво развијала, то је командант V армије наредио да 13 корпус помогне 9 дивизији, те да се обезбеди и друм Завлака – Лозница, који је тучен српском артиљериском ватром (код механе Кривајице, где је био Штаб 36 дивизије).
Да би извршио овај двоструки задатак – довршење успеха код Завлаке и помагање 9 дивизије – командант 13 корпуса наредио је да 11 брдска бригада са 36 пешадиском дивизијом образује једну тактичку целину – лево крило 13 корпуса. По том наређењу, 11 брдска бригада извршила је 19 августа напад јужно од 36 дивизије, а у тесној тактичкој вези са њом против отсека Дринске дивизије II позива; 36 дивизија нападала је на положај код Завлаке к 241 – к 263, на левом отсеку Дринске дивизије II позива. Ток овог напада излаже се код одбране III српске армије.
За помагање 9 пешадиске дивизије развило се девет батерија 36 дивизије у рано преподне 19 августа, на левом крилу 36 дивизије, на Кику (у кључу р. Цернице и р. Јадра) према Гробљу (к 295 у с. Д. Бадањи), на ком се положају налазило лево крило 16 пешадиског пука Моравске дивизије I позива (1 батаљон са 1 водом артиљерије). Осим тога, неколико батаљона из 11 брдске бригаде кренули су ка Алексином Брду. Али пре ио што су тамо стигли, враћени су натраг (због погрешног извештаја да се стање код 9 дивизије поправило), а по подне је и артиљерија 36 дивизије понова ангажована на фронту 36 дивизије. На Кику, фронтом према северу, остао је само 1 батаљон са 2 хаубичке батерије за напад у правцу с. Д. Бадање (к 295), што је била сасвим недовољна снага.
После поновног наређења команданта V армије у 14.45 часова да 13 корпус “свом снагом нападне у северозападном правцу у помоћ 9 дивизији”, следовала је у 16.30 часова нова категоричка заповест команданта V армије за повлачење 13 корпуса на положаје код с. Јаребица.
Према овој заповести, 36 дивизија почела је повлачење са наступањем ноћи. То је повлачење на отсеку северно од Завлаке (Марјановића Вис) било успорено до пола ноћи због српског напада ради повраћаја Марјановића Виса. Повлачење 36 дивизије обезбеђивала је заштитница остављена на друму Завлака – Јаребице.
У исто време, под заклоном мрака и обезбеђени заштитницом, извршила је повлачење и 11 брдска бригада, правцем Вртаче – Горња Мала, а касније је према накнадном наређењу повлачење настављено до Гнила (к 253), где је, 20 августа изјутра, стигла и 36 дивизија, узнемиравана само српском артиљериском ватром са правца Брдарице (северно од Јаребичке Цркве).
42 домобранска дивизија уздржала се целог дана, 19 августа, од напада на српске положаје, јер њен командант, генерал Саркотић, није хтео ризиковати да предузима тај напад, зато што су се према његовом десном боку налазиле српске трупе на простору с. Беловодићи – Остењак (Моравска дивизија II позива). Тек око поноћи примљена је заповест за повлачење преко Крупња ка Лозници, према којој је дивизија почела повлачење 20 августа око 3.30 часова.
13 пешадиска бригада стајала је целог дана, 19 августа, на простору Мрамор – Петрића Гај, одбивши српске предње делове (Моравске дивизије II позива) на правцу ка Мрамору. Повлачење је почело у исто време кад и 42 дивизија, чије је повлачење штитила још од Крупња.
Иштвановићев одред (2 батаљона и 2 брдске хаубичке батерије) имао је према себи двоструко јачи Љубовиски одред на линији Прослоп – Зеленика – Рожањ, па због тога му нису ни успели напади на Рожањ.
Да би V аустроугарској армији омогућио задржавање источно од Дрине, командант Балканске војске, Поћорек наредио је:
да се 12 брдска бригада поново врати у Љубовију; да се 109 ландштурмска бригада преко Власенице приближи Љубовији, и да се напад пред Шапцем појача са 8 маршевском бритадом.
Али, сва су та појачања била недовољна и касна да би ситуацију на доњој Дрини преокренула.
Међутим, поред свих тежњи Хецендорфа и Поћорека да се на сваки начин трупе задрже источно од Дрине, командант V аустроугарске армије наредио је још 19 августа повлачење преко Дрине, захтевајући, штавише, да и генерал Тршћански напусти земљиште Србије. Ово је углавном учинио због хитне претставке команданта 8 корпуса, који је наглашавао да ослабљени 13 корпус не би требало оставити источно од Дрине.
Одбрана III армије
Дринска дивизија II позива. – Око 4.50 почео је напад 30 дивизије и 11 брдске бригаде на целом фронту левог отсека к 241 – Гробље, нарочито према Гробљу (11 брдска бригада) и према к 241 (лево крило 36 дивизије). Напад је трајао до 7.30 часова и одбијен је поглавито артиљериском ватром са левог отсека. За то време главнина артиљерије 36 дивизијс била се већ развила на Кику, и отуда је, око 7.30 часова, са 3 батерије почела тући део отсека к 241 – к 263.
Око 8.35 часова део положаја к 241 – к 203 појачан је са 2 чете 6 пешадиског пука I позива и наређено је да се положај одржи по сваку цену. У то време леви отсек су почеле тући још 2 непријатељске батерије (свега 5 батерија, односно 30 оруђа и то: 2 батерије 11 брдске бригаде и 3 батерије 36 дивизије). Ватра је била врло снажна и тачна, јер је Марјановића Вис служио као одлична бочна осматрачница. Због надмоћности непријатељске артиљерије (30 аустроугарских према 12 српских оруђа), пешадиска посада на Гробљу почела се, око 10 часова, колебати и местимично попуштати, али је залагањем старешина пешадија остала на својим местима.
Око 10.25 часова било је на отсеку Јадарског четничког одреда, на к 241, критично стање где су четници мало узмакли са положаја, али су враћени назад и претрпевши јаке губитке поново заузели напуштени иоложај.
Због оваквог стања, око 11.35 часова леви отсек је појачан са још 2 чете 6 пешадиског пука, те је око подне на њему било 2 батаљона 6 пешадиског пука I позива, 1 батаљон 3 прекобројног пука, пионирска чета и 5 пољска батерија.
Командант Јадарског четничког одреда јавио је у 12 и у 13.30 часова да се непријатељска пешадија (око 2 батаљона) са ескадроном коњице испред његовог положаја повлачи ка Мађарском Гробљу и преко Алексиног Брда путем за с. Текериш.
Пред подне се борба на левом отсеку сташала, а од 14 часова непријатељска артиљерија почела је понова тући, нарочито Гробље. Око 18 часова непријатељ је предузео нов напад, тежећи нарочито ка Гробљу, али је заустављен јаком ватром посаде отсека к 263- к 241, појачане још четом 5 пешадиског пука из дивизиске резерве.
После 21 часа непријатељ је већ био отступио оставивши пред српским положајем само патроле.
Повраћај Марјановића Виса. – Иако је прикупљање трупа на Овчаревцу за преотимање Марјаиовића Виса почела у рано јутро 19 августа, оно је било завршено тек око 10 часова због јаке ватре непријатељске пешадије са десне обале р. Цветуљице. У то време на Овчаревцу је било прикуиљено три и по батаљона и 5 брдских топова. После подне ту је дошао и командант 17 пешадиског пука I позива са још 2 батаљона и једном и по брдском батеријом, тако да је сада на Овчаревцу било свега 6 батаљона (цео 17 пешадиски пук и 2 батаљона 3 прекобројног нука), 3 брдске батерије и 1 чета пионира, а у току ноћи 19/20 августа дошла је још једна пољска брзометна батерија.
Напад је почео тек око 17.30 часова, баш кад је почело повлачење 36 аустроугарске дивизије, а око 19.30 часова лева нападна група (два батаљона 17 пешадиског пука) избила је на Марјановића Вис. Десна група (1 батаљон 3 пука и 1 батаљон 17 пука), која је нападала на Чајиновац (лево крило Марјановића Виса), растројила се у шуми под дејством непријатељске унакрсне ватре, али је ипак издржала непријатељски противнапад и тиме олакшала левој групи избијање на слабо брањену к 310 (Марјановића Вис).
Трупе (ојачани 17 пешадиски пук) су заноћиле на освојеном Марјановића Вису (3 и 4 батаљон 17 пешадиског пука са 4 брдском батеријом) и на западном крају Чајиновца (1 и 2 батаљон 17 пука и 6 брдска батерија), са једним батаљоном 3 прекобројног пука и 5 брдском батеријом на к 300 (Горња Завлака), а са једним батаљоном 3 прекобројног пука у резерви одреда. Две пољске батерије заноћиле су на Овчаревцу.
Дринска дивизија I позива. – Због неактивности 42 домобранске дивизије, на отсеку Дринске дивизије I позива целога дана 19 августа није било борбе, изузев слабог обостраног артиљериског дејства пре подне. Ноћ 19/20 августа такође је прошла на миру због отступања 42 дивизије.
Моравска дивизија II позива провела је пре подне 19 августа у заузимању положаја Равно Брдо (код с. Беловодићи) – Остењак – Крст фронтом према 13 пешадиској бригади, која је држала положај Петрића Гај – Брезици – Садовине – Мрамор (к 575). Осим слабе обостране артиљериске ватре око подне, Моравска дивизија II позива и 13 пешадиска бригада су целог дана биле неактивне.
Љубовиски одред. – Тога дана по подне формиран је нов Љубовиски одред састава: два и по батаљона 1 пешадиског пука II позива, вод брзометних пољских топова (све из Моравске дивизије II позива), поред ранијих јединица тог одреда. Одред је стављен под команду команданта 1 пешадиског пука II позива.
Око 17 часова непријатељ (Иштвановићев одред) је напао Рожањ с десног бока и из позадине, због чега су обвезници III позива који су бранили Рожањ почели да се повлаче. Међутим, нападом једне получете са Осоја у бок непријатеља Рожањ је повраћен. Око 18 часова непријатељ је обновио напад, али без успеха.
Поглед на бој 19 августа на фронту III армије
Рад 13 корпуса. – Неактивност 42 домобранске дивизије и 13 пешадиске бригаде у току целог дана 19 августа показује да је командант V аустроугарске армије одустао од идеје напада на лево крило III српске армије. На то су, свакако, највише утицале појава Моравске дивизије II позива на левом крилу III армије и слабост Иштвановићевог одреда да продире преко Прослопа и Рожња ка Пецкој.
И тако је 19 августа дефинитивно замрла акција Крупањске маневарске групе, а тиме ишчезла и последња нада да се успешни маневар Церске групе II српске армије против северног крила V аустроугарске армије парира маневром јужног крила V аустроугарске армије (Крупањске групе).
36 дивизија, која је 18 августа успела да овлада Марјановића Висом, није била у стању да 19 августа прошири тај успех. Када је пешадиски напад те дивизије, подржан њеном целокупном артиљеријом, био доведен до јуришног отстојања на левом отсеку Дринске дивизије II позива, командант 13 корпуса добио је, у 14.45 часова, наређење команданта V армије, да свом снагом нападне у северозападпом правцу, у помоћ 9 пешадиској дивизији. И сада се морала обуставити нападна акција против левог отсека Дринске дивизије II позива, која је била доведена скоро до краја, и припремати нова у северозападном правцу. Али тек што се приступило припремама за тај нови задатак, добијена је од команданта V аустроугарске армије, у 16.30 часова, категоричка заповест за повлачење 13 корпуса.
Криза 9 пешадиске дивизије на Церу – Иверку била је, према томе, главни узрок кочењу напада бројно надмоћније 36 дивизије, ојачане 11 брдском бригадом (укупно 20 батаљона и 54 топа), на Дринску дивизију II позива (укупно 7 батаљона и 28 топова).
И тако је због неуспеха једне једине дивизије (9 пешадиске) морао предузети повлачење и цео суседни 13 корпус. До овакве аномалије дошло је услед плитког распореда V армије и пропуштеног времена од три дана и три ноћи (створеног отпором 9 пешадиске дивизије), да се 9 дивизија ојача рокирањем снага из састава суседног 13 корпуса, кад већ није било армиске резерве.
Рад III српске армије. – На фронту III српске армије пада у очи неактивност на њеном јужном крилу (Моравска дивизија II позива) и спорост припрема и извршења напада при заузимању Марјановића Виса на њеном северном (десном) крилу.
Због слабог борбеног извиђања па целом фронту III српске армије у току ноћи 19/20 августа 13 корпус се извукао неопажено и отступио знатно уназад, а III српска армија пропустила је да врши гоњење.
Тако је неактивношћу III српске армије на фронту Моравске дивизије II позива према десном боку и позадини 13 корпуса, и упућивањем Тимочке дивизије I позива погрешним правцем преко планине Влашића, уместо преко с. Г. и Д. Бадање, било омогућено овом корпусу да се извуче из кризе, у коју је допао због неуспеха 9 пешадиске дивизије на Церу – Иверку и да се скоро без губитака пребаци преко Дрине.