Обавештајна служба аустроугарског Главног генералштаба у периоду припрема за рат противу Србије била је на већој висини од обавештајне службе српског Главног генералштаба. Пратећи пажљиво развојну мисао и доктрину Српске војске кроз правила наставе, уџбенике војних школа, војне часописе и другу војну литературу, а притом се интересујући и за генералштабна путовања, проучавања граничних фронтова, вежбања виших старешина и извођења великих маневара, као и за распоред главних депоа ратних потреба, превозну моћ железничких прута, израду ратних железничких рампи, аустроутарски Главни генералштаб дошао је до приближно тачних закључака о вероватној копцентрациској просторији главне снате Српске војске. Био је једино у неизвесности у потледу јачине помоћних трупа (нарочито Ваљевске и Ужичке групе).
Насупрот аустроугарској, српска обавештајна служба у периоду припрема за рат стајала је знатно слабије. По питању избора главног операциског правца за продирање у Србију у евентуалном аустроугарско- српском рату водила се јавна дискусија у бечким војним круговима, којом се приликом откривало гледиште званичних војних кругова о предузимању офанзиве из Босне и Западног Срема преко Мачве и доње Дрине ка Ваљеву, а не из Источног Срема преко Београда.
Изгледа да се српски војни изасланик у Бечу није за то интересовао, јер српски Главни генералштаб у свом ратном плану није узео у разматрање и евентуалну офанзиву из Босне и Западног Срема, па је концентрацију и стратегиски развој главне снаге извршио за случај аустроугарске офанзиве преко Београда и долином Велике Мораве. Истина, предвиђајући својом директивом Обр. 796 од 8 августа 1914 године поглавито маневарску улогу своје II армије за дејство у непријатељски бок и позадину, и то било да се непријатељ појави са главним снагама на фронту I било III армије, српска Врховна команда имала је у виду и могућност непријатељске офанзиве на дрино-савском војишту, али је при томе изгледа, поглавито рачунала на офанзиву из Срема ка Убу, а најмање на офанзиву из Босне. Последица тога било је стратегиско изненађење које је парирано благодарећи одлуци Врховне команде да промени свој стратегиски развој, али у исто време благодарећи и погрешном раду непријатеља.
У току извођења концентрације за аустроугарску обавештајну службу наступиле су велике тешкоће због националне хомогености и патриотизма становништва Србије, које није било погодно за развијање мреже аустроугарских агената, преко којих би се могли добијати поуздани подаци о груписању Српске војске и њеном распореду на поједина војишта. Извештаји о груписању српских снага добијани су поглавито од војног изасланика у Софији, а ти су извештаји били нетачни и преувеличани јер су истом били подметнути од стране српске Врховне команде. Због тога је командант аустроугарске Балканске војске Поћорек, при изради свог операциског плана за офанзиву противу Србије, преувеличавао српску опасност са правца од Ужица и није веровао у могућност појаве српске главне снаге код Ваљева, а још мање у рејону Цера. Зато је и пао у стратегиску грешку разједињавања снага, те је слабију V армију упутио усамљену ка Ваљеву, а јачу VI армију задржао на горњој Дрини према српској Ужичкој војсци и црногорској Пљеваљској дивизији.
Нажалост, ни обавештајна служба српске Врховне команде у томе периоду није била ништа боља, иако су овде за њу били много повољнији услови, јер је зона концентрације Аустроутарске војске: Срем – Бјељина – Зворник – Власеница – Рогатица – Калиновик била насељена претежно српским живљем. Истина је да је српски Главни тенералштаб после Балканскот рата предузео мере за организовање обавештајне службе, распоређујући у том циљу на важнијим отсецима Дрине нарочито изабране и способне „граничне обавештајне официре” са задатком да одржавају везу са српским живљем у Босни, али је то било касно, јер је убрзо искрсли рат спречио развој те организације. И тако је српска Врховна команда била у неизвесности о стварном груписању аустроугарске главне снаге. Због тога се у Церску операцију ушло са предубеђењем о јачем непријатељском груписању у Срему, а слабијем у Босни. У току извођења Церске битке неизвесност о груписању непријатељских сната није дозволила српској Врховној команди да се сасвим ослободи сугестије „опасности са севернот фронта”, што јој је природно, кочило слободу рада и успоравало благовремено антажовање стратегиске резерве у овој бици.
Па ни ондашња авијација није у том погледу пружила неке користи.
Иако је аустроугарска Балканска војска господарила ваздухом, јер је располагала јачом авијацијом од српске, њено извиђање у току операција сасвим је подбацило. Она није успела да открије маршманевар главне снаге Српске војске из Шумадије ка дрино-савском војишту, а и касније у току битке није могла ни приближно да утврди јачину и распоред српских сната (например, и поред надлетања и извиђања бојишта јужно од Шапца, није мотла да утврди да се ту налази само једна дивизија – Шумадиска I позива – већ је генерал Тршћански претпостављао да су три, итд. За оперативно извиђање Аустроугарској војсци није стајала на расположењу ниједна већа коњичка јединица, те се у операције ушло такорећи пипањем по мраку, ограничавајући се на најближе тактичко извиђање. Због тога се и десило да 15 автуста 8 корпус наступа ка линији Скакалиште – с. Текериш, а да притом нема ни појма о наступању српске Комбиноване дивизије ка истој линији. Због тога је Аустроугарска војска доживела изненађење у рејону Цера, чије кобне последице нису били у стању парирати ни командант V армије нити Поћорек.
С друге стране, располажући сасвим слабом авијацијом, српска Врховна команда није могла ни рачунати на њено извиђање. Али је зато за оперативно извиђање располагала Коњичком дивизијом. Међутим, збот погрешне првобитне употребе ове дивизије, њена је извиђачка акција закаснила, а последица тога била је изненадпа појава аустроутарског 8 корпуса пред фронтом II српске армије, што је ову армију спречило да предузме наређено дејство у леви бок непријатељске главне снаге у долини Јадра, како је било замишљено према идеји маневра Церске битке.