Аустроугарски ратни план за напад на Србију и Црну Гору 1914 године био је офанзиван. Основна идеја тога ратног плана била је да се енергичном офанзивом уништи првенствено српска војска, а потом црногорска. У Бечу се веровало да ће велике силе у почетку рата Аустро-Угарске против Србије и Црне Горе бити неутралне. Зато су аустроугарска влада и генералштаб желели да се у почетним операцијама постигне брзо решење, првенствено на српском фронту. У циљу реализовања те идеје, поред трупа VI армије (два корпуса дислоцирана на територији Босне и Херцеговине), предвиђене су V и II армија. Снаге за рат против Србије и Црне Горе добиле су назив ,,Балканска војска”.
Као први дан мобилизације Балканске војске одређен је 28 јул. Како се у аустроугарском генералштабу сматрало да Русија неће ући у рат, наређено је да групе Балканске војске изврше концентрацију:
– II армија (4, 7 и 9 корпус и 10 коњичка дивизија) у Срему и Банату;
– V армија (8 и 13 корпус) на доњој Дрини;
– VI армија (15 и 16 корпус) на просторији Власеница – Рогатица – Калиновик – Сарајево;
– 40 пешадиска дивизија у Сарајеву, као резерва.
Према Црној Гори, на херцеговачком и ловћенском фронту предвиђена је одбрана. У том циљу поред посада у утврђењима, одређене су од оперативних јединица 3 брдска бригада у Невесињу и 14 брдска бригада у Боки Которској.
У току концентрације Балканске војске, Русија је објавила рат Аустро-Угарској (4 августа). За такав случај по посебној варијанти аустроугарског ратног плана II армија је предвиђена за руски фронт. Како је II армија у то време била већим делом у превожењу за српски фронт, одлучено је да се – због тешкоћа у транспортовању – превожење њених укрцаних јединица заврши по плану, с тим да се доцније пребаце на руски фронт. Исто тако је наређено да ова армија изађе из састава Балканске војске. До завршеног транспортовања II армије на руски фронт, које је почело 18 августа, она је требала да врши демонстрације на северном фронту Србије.
С обзиром на упућивање II армије на руски фронт план Балканске војске за операције против Србије и Црне Горе требало је да буде дефанзиван. И поред тога што је II армија била у превожењу за руски фронт, чиме је Балканска војска ослабљена за једну армију, командант Балканеке војске (Поћорек) остао је при идеји извођења офанзивног ратног плана и приступио је његовом извршењу. У том циљу је донео одлуку: да са V и VI армијом из Босне предузме офанзиву против Србије и у Санџаку, а II армија до почетка њеног транспортовања на руски фронт да врши демонстрације на северном фронту Србије.
На основу предње одлуке, а по завршеном стратегиском развоју, командант Балканске војске је наредио:
1) да део II армије отпочне демонстративно дејство на северном фронту Србије;
2) да Балканска војска пређе у офанзиву на западном фронту Србије, и то:
– V армија да изврши прелаз р. Дрине 12 августа и наступа к Ваљеву и да ово место заузме до 18 августа;
– VI армија до 14 августа да изврши стратегиски развој на фронту: Сребрница – Вишеград, најдаље до 18 августа, форсира р. Дрину код Вишеграда и Бајине Баште и наступа у правцу Ужица чим V армија уђе у Ваљево; њен 16 корпус, развијен на фронгу: Горажде – Фоча, прелази Дрину код Горажда и Фоче и наступа к Пљевљу и Увцу.
Према изложеном почетном операциском плану извршен је стратегиски развој V и VI армије на доњој и горњој Дрини. VI аустроугарска армија која је са 16 корпусом дејствовала према црногорским снагама у Санџаку, имала је задатак да до 14 августа изврши стратегиски развој на фронту: Сребрница – Вишеград – Горажде – Фоча, и то:
– 15 корпус (22 1/2 батаљона и 12 батерија – 50 артиљериских оруђа):
1 дивизија (7 и 9 брдска бригада) код Вишеграда;
48 дивизија (10 и 12 брдска бригада) код Сребрнице;
– 16 корпус (33 1/2 батаљона, 14 батерија – 56 артиљериских оруђа и 2 техничке чете):
– група Габриел (1, 2 и 13 брдска бригада) код Горажда;
– 18 дивизија (4, 5, 6 и 8 брдска бригада) код Фоче. На дан 10 августа је 16 корпус био у оваквом распореду: друга брдска бригада код Горажда, осма брдска бригада код Фоче, а остале бригаде на маршу од Сарајева ка Горажду и Фочи.
За одбрану херцеговачког фронта, команда Балканске војске – поред посада у утврђењима и одреда формираних од жандарма, финанса, граничара и добровољаца – предвидела је и 3 брдску бригаду (5 батаљона, 2 батерије, 1 чета граничара и вод коњице).
За одбрану Боке Которске и њено обезбеђење, поред појачаних посада у утврђењима, остављена је и 14 брдска бригада (5 батаљона, 2 батерије и 1 ескадрон).
Подаци о јачини и саставу посада у утврђењима у почетку рата нису тачно познати. Они се вероватно до почетка јануара 1915 г. нису нарочито изменили, а тада су износили:
1) На херцеговачком фронту:
– одбранбени отсек Автовац: 3 1/2 ландштурмска батаљона, 14 митраљеза и 14 топова;
– тврђава Билећа: 2 ландштурмска батаљона, 1 3/4 тврђавска артиљериска батаљона, 22 митраљеза и 77 топова;
– тврђава Требиње: 3 3/4 ландштурмска батаљона, 1 1/4 тврђавска артиљериска батаљона, 95 митраљеза и 91 топ.
Свега: 12 1/4 батаљона, 131 митраљез и 182 топа.
2) На ловћенском фронту и у Боки Которској:
– 9 1/2 ландштурмских батаљона, 7 1/2 тврђавских артиљериских батаљона, 100 митраљеза и 218 топова (разних калибара).
Свега: 17 батаљона, 100 митраљеза и 218 топова.
Укупна јачина аустроугарских трупа према Црној Гори у почетку рата 1914 године износила је око 72 1/2 батаљона (72000 бораца) и 472 артиљериска оруђа, од којих 43 1/2 батаљона и 20 батерија оперативне војске, а остало посада у тврђавама.
Команда Балканске војске је наредила да се рејон Будве и Сутомора напусте због подвучености под ловћенски масив и немогућности њихове одбране. То је учињено чим је Црна Гора ступила у рат.
Груписање аустроугарске Балканске војске није одговарало начелу економије снага, јер је скоро половина њених снага груписана на помоћним правцима (VI армија на простору Власеница – Рогатица – Калиновик – Сарајево и 7 корпус у Банату). Стога снаге на помоћним правцима нису могле благовремено изразити утицај на исход Церске битке, а то је противно принципу груписања максималних снага на правцу главног удара.
Шеста армија је била превише удаљена од главне снаге (V и II армије), а притом и раздвојена тешко пролазним земљиштем (вододелницом између Колубаре и Западне Мораве), зато није могла на време притећи у помоћ главној снази на дринско-савском војишту. На правцу дејства Вишеград – Ужице и према Санџаку требало је оставити најнужнији део снага (око две бригаде из VI армије) за одбрану од упада српско- црногорских трупа, а VI армију концентрисати око Љубовије, тј. ближе главној снази, да би јој могла успешно садејствовати. За одбрану Херцеговине и Боке Которске довољне су биле посаде у утврђеним местима (Гацко, Автовац, Билеће, Требиње и Бока Которска), тако се скоро цела VI армија могла употребити према српској војсци. Овако груписање Балканске војске боље би одговарало стратегиском циљу који је поставио аустроугарски генералштаб. На тај начин би све три армије биле много прикупљеније, чиме би њихово садејство било боље обезбеђено.
На црногорском фронту није требало концентрисати цео 16 корпус, већ према црногорском делу Санџака из овог корпуса оставити око 1 бригаде (ојачане са ландштурмским батаљонима) за одбрану р. Дрине, а главнину 16 корпуса употребити на српском фронту. Према томе било је погрешно не само груписање армија Балканске војске, већ и корпуса VI армије. То се јасно показало првих дана операција, у којима је Балканска војска претрпела неуспех у церској операцији.