Пошто аустроугарским снагама није успело да у борбама од 6-10 октобра протерају српске и црногорске трупе из Босне, команда Балканске војске је привремено обуставила операције на Дрини. Она је ту паузу искористила да део трупа с дринског фронта (18 дивизију) упути на фронт Ужичке и Санџачке војске и да – у садејству с новоформираном дивизијом (Калзер) из Сарајева – предузме офанзиву и очисти југоисточну Босну.
У очекивању нове аустроугарске офанзиве наступило је затишје на фронту Ужичке војеке и црногорске офанзивне групе у времену од 11- 18 октобра. У том времену су српске и црногорске снаге у Босни биле на линији:
– Ужичка војска: с. Вратар – Видова Гора (к. 1293) – Пакленик (к. 1169) – с. Шенковићи;
– Санџачка војска: Млађ (к. 1034) – с. Кула – Витањ (к. 1007) – Марково Врдо (к. 1042) – Сиљева Глава (к. 1.222) – Вијенац (к. 1025),
– Дрински одред: Црни Врх (к. 1408) – Клек (к. 1744) – Боровац (к. 1749) са Спушком бригадом према Калиновику, на положају Клуна – Мала Стијена (к. 1148) – Плијеш (к. 1605).
Груписање Санџачке војске било је следеће:
– на отсеку Млађ (к. 1034) – Витањ: 9 батаљона, 8 пољских и 2 брдска топа;
– на отсеку Витањ – Сиљева Глава (к. 1222) – р. Прача – 2 батаљона и 6 топова;
– резерва (4 батаљона) у рејону с. Обртића.
Батаљони су били јачине највише 500 људи, а Бјелопољска бригада од 4 батаљона имала је свега око 100 бораца.
По првобитној замисли српске Врховне команде требало је да Ужичка војска с поменутих положаја поново предузме офанзиву. Командант Ужичке војске, познајући неповољну ситуацију на своме фронту (непријатељ ојачан, несигурност бокова, комуникациски правац на крилу, планински терен), учинио је предлог да остане у одбрани, јер не постоје повољни услови за успех офанзиве, већ бојазан да се поседнути положај неће моћи одржати у случају непријатељског напада. Српска Врховиа команда је тај предлог усвојила и наредила да се упорном одбраном заузети положаји одрже. У вези с овим задатком Ужичке војске произишао је и задатак Санџачке војске: заштита њеног левог бока и позадине.
Командант Санџачке војске сердар Вукотић, налазећи да његове јединице држе сувише широк фронт пред непријатељем који сс ојачава и има намеру да продужи офанзиву, предложио је Врховној команди да Ужичка војска поседне део његовог положаја до Сиљеве Главе и да главнину своје војске пребаци на десну обалу р. Праче, а Дрински одред да се групише према Калиновику. По овој претставци је црногорска Врховна команда учинила предлог српској, али га ова није усвојила, наводећи као разлог да Ужичка војска има јаког непријатеља на свом фронту. Командант Санџачке војске упутио је Врховној команди и други предлог, по коме би Санџачку војску требало груписати на десној обали р. Праче и употребити је за енергично дејство на десној обали ове реке и према Калиновику, јер би се тим дејством постигла већа корист него од тога да остане растргнута на „танкоме“ (кордонском) фронту, где свуда лако може бити пробијена. Овај предлог Врховна команда није усвојила.
Из ових предлога св види да је командант Санџачке војске благовремено уочио опасност на свом фронту и његово тражење од црногорске Врховне команде оправдано је. Ситуација је налагала да црногорска Врховна команда ојача Санџачку војску јединицама Дринског одреда, јер је овај имао слабије непријатељске снаге на свом фронту. Иначе, командант Санџачке војске је извршио правилан распоред снага; али се у току динамике боја није снашао нити је прилагодио распоред снага ситуацији на бојишту, што ће се видети из доцнијег излагања.
а) Бој на Гласинцу (18-21 октобра)
За даље продужење офанзиве у циљу одбацивања српских и црногорских трупа из Босне команда аустро-угарске Балканске војске је израдила нов операциски план. По том плану упућене су:
– на фронт Ужичке војске 18 дивизија (5, 8, 13, и 17 брдска бригада) са 16 брдском бригадом у резерви, свега 5 бригада;
– према Санџачкој војсци 50 дивизија (3 и 15 брдкска бригада) из Сарајева и одред пуковника Хајдера (2 чете које су осигуравале железничку пругу Сарајево – Вишеград, жандарми, 1 добровољачки одред и 2 ландштурмска батаљона из Сарајева), свега 13 батаљона. Задатак је одреда пуковника Хајдера био да штити десно крило 50 дивизије;
– Одред пуковника Бартоша (3 батаљона и 2 батерије у Калиновику) да нападне делове Дринског одреда који дејствују ка Калиновику. На основу овог плана приступљено је груписању одређених снага, које су 18 октобра биле спремне за напад.
Аустроугарске снаге су 18 октобра предузеле напад на Ужичку и Санџачку војску, и то: 18 дивизија на Ужичку војску, а њена 8 бригада је напала на десно крило Санџачке војске код Млађа (к. 1034) и с. Куле; 50 дивизија (од Сарајева) и одред Хајдера с правца Пала на лево крило и центар Санџачке војске. Осамнаеста дивизија је овог дана, после упорне борбе на фронту Ужичке војске, заузела Голо Брдо, као предњу тачку, а на фронту Санџачке војске Поховац (к. 1074) и Мачји Врх (к. 989) код Соколца. Предњи делови Санџачке војске повукли су се на с. Бандин Оџак и Громиле. Педесета дивизија се овог дана прикупила на простору с. Бијелогорци – с. Голубац (југозападно од с. Мокро), а одред пуковника Хајдера је одбацио црногорске извиђачке делове на планину Витез.
Идућег дана (19 октобра) су аустроугарске снаге продужиле дејство, с тежиштем напада на споју Ужичке и Санџачке војске (отсек с. Шенковића – с. Кула). Претстражни делови су се повукли ка с. Заварине. У 16 часова су десно крило Санџачке војске и лево крило Лимског одреда извршили снажан противнапад. У противнападу је непријатељ одбачен до с. Кусаче, где су Љешански, Ускочки и Краљски батаљон дочекани снажном ватром и одбачени назад.
б) Борбе код Градине
19 октобра је аустроугарска 8 брдска бригада од с. Поховца напала на извиђачки одред капетана Поповића на Громили (к. 870) и потиснула га ка Градини (к. 994). Под снажним непријатељским притиском и Градина је напуштена. У циљу повраћаја Градине, извиђачком одреду упућени су у појачање 3 батаљона (Жупски, Луковски и 3 регрутски) и наређено му је да Градину поврати. Вођена је огорчена борба око преотимања Градине. После три узастопна јуриша Градина је остала у непријатељским рукама. Поменути батаљони су, том приликом, претрпели велике губитке, нарочито 3 регрутски. Овај је од 5 официра имао 1 погинулог и 3 тешко рањена, а од 716 војника 96 погинулих и 230 рањених. Само једна чета од 147 војника овог батаљона имала је 114 погинулих и рањених.
Педесета дивизија је у току 19 октобра продужила наступање са запада и протерала је са Романије предње делове Пљеваљске бригаде. Одред пуковника Хајдера није успео да заузме планину Витез.
У извештају команданта Санџачке војске, достављеном Врховној команди са О. бр. 1290, за овај дан каже се:
„Непријатељ је напао са великом снагом од Креч-Врха, Соколца, Поховца и Пала. Наше су трупе јуначки одбијале непријатељске нападе из својих опкопа, а три батаљона Колашинске бригаде из резерве, који су прошле ноћи дошли на Марково Врдо, прешли су око подне у противнапад и потисли противника до Громиле. Трупе са Млађа (моје десно крило) пред мрак прешле су у противнапад и то када се противник приближио нашим опкопима на 100-200 корака. Делови Ловћенске бригаде на дну Гласинца (Кула) задржали су своје положаје и прешли у напад. Ноћ је прекинула борбу. Противник је дрско нападао, али се надам да ћу одржати положаје.
Противник је имао доста губитака а има и заробљених; на нашој страни око 100 мртвих, међу којима и капетан Милош Спасојевић шеф штаба Ловћен. бригаде. Рањених има око 250, међу којима дивизијар Лакић Војводић и бриг. Павле Вујисић.
Молио сам ђенерала Арачића да упути Лимски одред ако мисли спасти ситуацију“.
На фронту Дринског одреда, одред пуковника Бартоша (3 батаљона) је од 17 до 19 октобра био активан. Тај одред је широким фронтом предузео наступање од Калиновика према Јелечу у циљу да привежу Спушку бригаду на правцу од Фоче и ради слабљења делова Дринског одреда на Јахорини. Командант Дринског одреда је дошао до закључка да непријатељ намерава да на правцу Калиновик – Фоча разбије Спушку бригаду (око 2000 људи) да би угрозио позадину Дринског одреда. Стога је продложио Врховној команди да Санџачка војска заузме Црни Врх (к. 1408) и Боровац (к. 1749), а Дрински одред да се групише на правцу Калиновик – Фоча. Овај предлог није усвојен. Врховна команда му је наредила да, по потреби, тражи помоћ од команданта Санџачке војске, а за одбрану Црног Врха и Боровца да остави најнужнији део снаге, а са остатком одреда да нападне у леви бок и позадину непријатеља, ако предузме наступање ка Фочи. У вези с овим наређено је команданту Херцеговачког одреда да 1 батаљон од 3 чете (Горњо-кучки) упути у напад у десни бок непријатеља, ако предузме наступање ка Фочи.
На правцу Калиновика су јединице Дринског одреда водиле мање борбе, од њих је најзначајнија она између Доњо-кучког Зетске бригаде и 1 аустроугарског батаљона (из посаде Калиновика) у рејону Кременца (к. 1496). У тој борби је аустроугарски батаљон разбијен и натеран у бекство. Заробљено је 200 војника, а заплењени су: 1 топ, 1 митраљез, доста пушака и другог материјала.
в) Борбе код Млађа и с. Куле
У нападу са севера на део фронта Санџачке војске, 8 брдска бригада је 20 октобра продужила напад источно и западно од пута Соколац – Рогатица. Њено лево крило, које је наступало источно од поменутог пута, повратило је изгубљене положаје. док је њено десно крило, које је нападало западније, заузело к. 1061 (западно од с. Новосеоци). У нападу са запада, 50 дивизија је потиснула предње делове Колашинске бригаде, који су били на Боговичкој пл., а одред пуковника Хајдера на правцу од Пала заузео је пл. Витез и с. Стамбулчић.
На фронту Лимског одреда (Ужичке војске) целог дана су вођене јаке борбе на Пакленику и Китоку. Пакленик је одржан, а Киток је изгубљен. Да би олакшао тешку ситуацију десног крила Санџачке војске, командант Ужичке војске је наредио да Лимски одред изврши противнапад у правцу с. Побратци. Напад је извршен и успешно се развијао, али је убрзо наступила ноћ, па је даље напредовање заустављено. На преосталом делу фронта Ужичке војске вођене су борбе без значајнијих промена.
Командант Санџачке војске за рад овог дана поднео је црногорској Врховној команди ове извештаје:
1) „Противник напада енергичио, снага велика, најмање пет пукова, помоћи не могу добити ни од куда, ситуација критична, као што сам је у осталом и предвиђао“. На овај извештај Врховна команда му је одговорила да се обрати за помоћ команданту Ужичке војске и Дринског одреда.
2) „Сви досадашњи противнички напади успешно су одбијени. Сада је мало затишје; сада се води артиљериска борба а ређе пешадиска ватра.
Капетана II класе Драгомира Младеновића (из српске војске) за данашњи успех предложићу краљу за Обилића медаљу, а краљу Србије за производство. Ком. Ужичке војске и ком. Лимског одреда саопштио сам неколико пута моје очајно стање“.
По овом извештају је црногорска Врховна команда одговорила да је учињена претставка да Лимски одред укаже помоћ Санџачкој војсци.
3) „Сви данашњи непријатељски напади којих је било и у самој ноћи успешно су одбијени. Моје су трупе на десном крилу у својим главним положајима, на левом крилу и на својим истакнутим тачкама.
Данашњи губици код нас су незнатни. Трупе се држе одлично, али ако овако стање остане морају изнемоћи, јер се и дању и ноћу држе на положајима.
Командант Ужичке војске известио ме је да је наредио да Лимски одред нападне противника данас у 3 h по подне у правцу Копита.
Наредио сам команданту мог десног сект. да тај напад потпомогне ако га буде.
На моме левом крилу противник је имао топове на Романији отприлике изнад Велике Стене и са два данас дејствовао противу Шиљеве Главе, где се налази наш Липовски батаљон од 350 бораца. На левоме моме крајњем крилу моје су извиднице отступиле од Витеза на Сјетлину.
Увео сам и потоњи батаљон из резерве у положаје на основу наређења да се положаји поштопото бране. Резултат Лимског одреда још ми је непознат“.
На овај извештај Врховна команда је наредила команданту Санџачке војске: „Мада треба поседнуте положаје да браните упорно, ипак не треба да останете без резерве, коју треба имати да се у решавајућем моменту употреби тамо где треба. Резерва се може формирати и из дела трупа где противник не напада. Па баш ако овако тешко стање и устраје не треба клонути но и даље јуначки устрајати.
Из рада 20 октобра види се да је тежиште непријатељског напада испољено дуж пута Соколац – Рогатица, тј. на десно крило Санџачке војске. По претставкама и извештајима команданта Санџачке војске може се закључити да је ситуација била неповољна.
г) Борбе код Сиљеве Главе и Марковог Брда
За Санџачку војску је 21 октобар био критичан. Аустроугарске снаге с Гласинца и из долине р. Праче продужиле су овог дана енергичан напад. Тежиште њиховог напада било је усмерено на лево крило и центар Санџачке војске (Сиљева Глава и Марково Врдо), које су нападали 50 дивизија и одред пуковника Хајдера.
Санџачка војска је била у распореду:
– на десном крилу (на положајима Млађ (к. 1034) – с. Кула – Витањ) распоређене су 3 бригаде (Васојевићка, Доњо-васојевићка и Ловћенска) и регрутски батаљон;
– на центру (на положају Марково Брдо (к. 1042) Пљеваљска бригада;
– на левом крилу (од Марковог Брда преко Сиљеве Главе (к. 1222) до р. Праче) Колашинска бригада. Свега 15 батаљона и 16 пољских и брдских топова.
Тога дана је 50 дивизија, уз садејство одреда пуковника Хајдера, предузела напад главном снагом на Сиљеву Главу (к. 1222) коју су бранили батаљони Колашинске бригаде (Пољски, Липовски и Ровачки који је у дотадашњим борбама био знатно проређен), а помоћном снагом на положаје северно од с. Неправдића, које су бранили делови Пљеваљске бригаде.
Непријатељ је око 15 часова предузео јуриш на Сиљеву Главу. Црногорци су, у борби ножем, на крају били одбачени, покушавајући узалуд да се позади Неправдића поново учврсте на положају. На Марковом Брду непријатељ није имао успеха, док се разбијена Колашинска бригада са Сиљеве Главе повукла на Вијенац (к. 1025), на коме се није задржала, већ је отступила ка р. Прачи.
Командант Санџачке војске, немајући на расположењу никаквих резерви да би затворио брешу услед повлачења Колашинске бригаде, одлучио је да Санџачку војску повуче на десну обалу р. Праче. За ову важну одлуку није тражио одобрење од Врховне команде. У свом извештају о овом повлачењу командант Санџачке војске наводи:
„Пошто је у данашњој борби моје лево крило од Романије преко Шиљеве Главе потпуно разбивено од стране противника, који је најмање пет пута био надмоћнији, то сам наредио да се вечерас ноћу изврши опће повлачење, давши правац I Санџач. дивиз. на Јабуку на Храњен планину, а Колашинској бр. да штити отступање, а потом да отступи на Храњен.
Колико је било губитака још не знам“.
Повлачење је отпочело ноћу 21/22 октобра. Јединице су се 22 октобра прикупиле на линији: Пети Бор (к. 1200) – с. Јабука – Храњен пл., остављајући заштитне делове на левој обали р. Праче.
Овако неочекиваним наређењем команданта Санџачке војске за повлачење његових јединица чак на Јабуку и Храњен пл., уместо да их задржи на првим погодним положајима, којих је било доста у ближој позадини, створена је тешка ситуација и за Ужичку војску и за Дрински одред, који су и даље остали на својим положајима. Због тога је Врховна команда још исте ноћи издала наређење команданту Санџачке војске да се по могућству задржи на линији: к. 1107 – к. 1014 – Рудине (к. 927) – Шиповица (к. 1046) – к. 1025, а команданту Дринског одреда да своје десно крило заломи на десну обалу р. Чемернице, и дејствује ка Госињи пл. у десни бок непријатеља.
На ово наређење је командант Санџачке војске одговорио Врховној команди: „Ситуација је таква да ми онако апсолутно није могуће поступити, него морам прећи на десну обалу р. Праче. Сада добих извештај да је противник ноћним нападом заузео Прачу. О моме отступању известио сам команданта Ужичке војске када и Врховну команду“.
Због тешке ситуације која је настала услед наглог повлачења Санџачке војске, српска Врховна команда је преко свога делегата доставила црногорској Врховној команди категоричан захтев у коме, између осталог, каже:
„Саопштите црногорској Врховној команди да је обзиром на општу ситуацију неопходно и безусловно потребно да Санџачка војска и остали делови црногорских трупа предузму одмах јачим прикупљањем својих снага офанзивни покрет досадањим правцима до првих најзгоднијих положаја, са препоруком већег јединства, веће сагласности и јаче дисциплине у њиховим операцијама, као делова који по постојећем споразуму имају да кооперишу нашој војсци.
О овоме да сердар Вукотић одмах учини нужан споразум са ђенералом Арачићем.
Продуже ли и надаље делови њихове војске овакав рад, бићу принуђен учинити крај даљег заједничког рада по питању даљих операција. Резултат овога доставите најхитније“.
Предње је делегат српске Врховне команде (генерал Јанковић) саопштио црногорској влади. Она је то примила к знању и изјавила да ће предузети све мере да се стање Санџачке војске поправи. О томе је генерал Јанковић са Обр. 180 од 22 октобра доставио српској Врховној команди следећи извештај:
„Сад долазим са министарске седнице, којој је Краљ претседавао. Дискутовано је стање Санџачке војске. Једнодушно су прихватили сва моја наређења. Изјављена је готовост да се учини све могуће да се ситуација поправи и одржи сагласност у даљем заједничком раду. Ни досада сердар Вукотић ничим не објашњава право стање и битни узрок овако наглог повлачења. Краљ и министарски савет мисле да је главни узрок: лабава дисциплина у војсци и слаб утицај старешина, поред оскудне материјалне опреме. Сви су готови да се злу помогне. Краљ лично тражио је од Вукотића право стање ствари. Мало је дирнуо осетљивост владе последњи став Обр. 5043. Случај који се десио веле није био у њиховим рукама; они верују да чине све што могу да се споразум одржи. Ипак се преко тога прешло. Влада са Краљем на челу чини, веле, опет све потребно да се ситуација поправи“.
С обзиром на неуспех Санџачке војске на Гласинцу и њено нагло повлачење на десну обалу р. Дрине, што је изазвало неминовно повлачење Ужичке војске и Дринског одреда, српска Врховна команда је имала право да стави примедбе за неуспех Санџачке војске због њеног наглог повлачења и откривања левог бока и позадине српске војске. Али, с обзиром да је црногорска војска извршавала све задатке додељене јој заједничким операциским планом, није било места да се због неуспеха једног дела црногорске војске чини претња прекидом даљих односа у заједничким операцијама српске и црногорске војске. Ово утолико пре што таква одлука није спадала у надлежност српске Врховне команде, већ српске владе. Колико је црногорској влади било стало до тога да одржи нормалне савезничке односе са Србијом види се јасно из предњег извештаја делегата српске Врховне команде.
О неуспеху Санџачке војске српска Врховна команда са Обр. 5042 од 22 октобра известила је претседника српске владе и министра спољних послова (Пашића), да је – због наглог повлачења Санџачке појске – морала наредити Ужичкој војсци да се повуче на десну обалу р. Дрине. Српска влада се није сложила са закључком српске Врховне команде: „да ако делови црногорске војске продуже и надаље овакав рад, учиниће се крај даљега заједничкога рада по питању даљих операција“. Претседник српске владе је са Пов. бр. 319 од 20 октобра 1914 известио српску Врховну команду: „да је проучио рапорте Господина генерала Арачића и генерала Јанковића, да је нашао да је тешкоћа настала услед оскудице дисциплине у црногорској војсци, али из политичких разлога ваља неговати досадашње односе са Црном Гором и појављене несугласице братски решавати“.
Ужичка војска, нападнута јаким снагама на целом фронту, 21 октобра водила је огорчену борбу. Сви аустроугарски напади су одбијени.
Покушај црногорске Врховне команде да Санџачка војска поврати изгубљене положаје или бар да поседне положаје западно од Рогатице није успео.
Не располажући другим документима о стању Санџачке војске 21 октобра и о њеном повлачењу на десну обалу р. Дрине, иако непријатељ није вршио гоњење, износе се три извештаја команданта Санџачке војске, које је поднео Врховној команди, и то:
1) Командант Санџачке војске (дивизијар Вукотић) са Обр. 1370 јавља:
„Молим Вас уверите Њ. В. краља Врх. ком. да сам ја од мог преласка у Босну ступио у споразум са команд. Ужичке војске; да сам већ 1 1/2 месец прешао Дрину и штитио леви бок и позадину Ужичке војске. Сматрао сам да је то акција да се олакша главним трупама према Дрини, али оне су остале у истом положају. Потоња 4 дана непрекидне борбе узалуд сам молио за помоћ команд. Дринског одреда, а нарочито ком. Ужичке војске, али све је остало без успеха. Не само то већ су као што сам јуче известио моје трупе потпомогле неки напад Лимског одреда.
По подне остављен усамљен подну Гласинца и Романије и сломљен јуче 8 т.м. (ст.кал) на левом крилу и центру решио сам се да отступам на положаје Јабука и Храњен и може бити преко Дрине, о чему сам одмах известио команд. Ужичке војске.
За цео мој поступак стојим готов суду престати за суђење. Ово је г. ђенерале одговор на Ваш Обр. 1627.
2) На лични захтев Врховног команданта. командант Санџачке војске доставио је овакав извештај:
„Мислим у борбама 5, 6, 7 и 8 т.м. (ст.кал) да је било око 250 мртвих и око 600 рањених, сувише су губитци од 26 и 27 септембра за које сам доставио. Сем овога извиђачка одељења имала су свакога дана по неколико мртвих и рањених, тако да је које погинулих које рањених у мојој војсци 1500 људи. Рачунам да има болесних око 200. Здравих бораца имам око 10.000. Ни једног топа, пушке ни фишека нисмо оставили Аустријанцима. Остало нам је у Спојеници 50 кашета фишека од московке, за које сам наредио да се баце у бунаре или закопају. Ми смо, Господару, отступили у потпуном реду, ако уопште при отступању може бити реда, а отступали смо услед тога што смо на наше десно крило на веома јаким положајима: Млађ – Кула – Витањ, које су држале бригаде: Васојевићка, Доњовасојевићка, Ловћенска и регрутски бат., једва били довољно јаки да се можемо поуздати да одбијемо још један непријатељски напад. Међутим, Колашинска бригада чији су се батаљони у борби 6-ог одлично показали, као и извиђачка одељења исте бригаде, у свакодневним борбама откако смо прешли реку Прачу била је растегнута од Маркова Брда и Шиљеве Главе до р. Праче, простор веома велики (3-4 сата хода). Противник је од назад неколико дана водио борбу са извидницама и лијевим крилом ове бригаде. У правцу од Пали непријатељске војске је било најмање 2000, при томе противник се појавио од Романије прекјуче 7-ог ов. м. у снази 3-4 батаљ., једном брзометном батеријом од б топова. Ова колона напала је јуче у 8 h ујутро на Шиљеву Главу, на десно крило Колашинске бр. и на делове Пљеваљске бр. на Марковоме Брду (иако су на Марково Брдо довучена 2 пољ. брзом. топа, иако је било потпомагања са леве стране батаљоном Горњо-Морачким а и с главних положаја одаслате две чете да дејствују на леви бок непријатеља) и око 3 h по подне заузео је противник Шиљеву Главу, а тим пали су и сви други споредни положаји, тако да је Марково Брдо било потпуно обиђено и морало се и оно у току ноћи напустити.
Пробијен и обиђен овако на моје лево крило, а имајући према центру и десном крилу јаког непријатеља који ме од 5 т. мј. није престао нападати, наредио сам опште отступање, које као што рекох до сада извршено у реду.
Вечерас се налазим са главним трупама на Град – Јабуку – Врањевину – Храњен Планину и са претстражама дуж р. Праче.
Са Ужич. војском немам везе и учинио сам питање где се налазе његове трупе.
Положаји које држим сада врло су незгодни за одбрану, јер од саме ивице, па све падине ка реци Прачи покривене су густом шумом, тако да нема брисаног простора сем мало код Храњена. При томе за леђима је Дрина, која је веома надошла, са једним само мостом и то несигурним. По причању једног заробљеника у Сарајево су дошли 16 баталиона који још нијесу ступали у борбу, а чији су делови ономадне наступали од Романије. Противник је данас наступао преко Помоја у правцу Вијенца са великом комором, те се рачуна да је снага противника јача него што смо је ми ценили“.
3) Извештај црногорској Врховној команди:
„Једини узрок мога изненадног пораза и отступањва јесте појава, напад веома јаких противничких колона од стране Романије и Сарајева на мој леви бок, који је разбивен јуче прије но што се смркло.
Уосталом то сам био и предвидио и непрестано се жалио да сам тамо слаб, али било је што је било, дај боже да не буде горе.
Са Ужич. војском за сада немам везе. Јуче ме није могла помоћи“.
Услед повлачења Санџачке војске, српска Врховна команда је била принуђена да нареди Ужичкој војсци да се повуче на десну обалу Дрине, о чему је известила црногорску Врховну команду. У вези овог извештаја, црногорска Врховна команда је наредила:
– Команданту Санџачке војске: да се ноћу 22/23 октобра повуче преко Горажда на десну обалу Дрине и поседне положаје Самобор – Боровска пл. (к. 1209) – Стража пл. (к. 1048) – Паљика (к. 1164) — к. 1225.
– Дринском одреду: да поседне положаје на линији: Пети Бор (к. 1200) – превој Јабука – Храњен пл. ради заштите повлачења Санџачке војске, а потом – ако би непријатељ јаче надирао – да се повуче левом обалом Дрине ка Устиколини, с тим да одржава везу са Санџачком војском.
Јединице Санџачке војске су се у току ноћи 23/24 октобра неузнемиравано од непријатеља повукле на десну обалу Дрине. Дрински одред се такође повукао ка Фочи. Последњи његови делови су прешли Дрину 24 октобра увече.
Тако је завршена операција црногорске офанзивне групе у југоисточној Босни, изведена у времену од 15 септембра до 25 октобра. Њено повлачење из Босне се временеки поклапа са престанком „Рововске фазе битке на Дрини“.
Губици црногорске офанзивне групе за време операција у југоисточној Босни до њеног повлачења на десну обалу Дрине износили су: погинулих 408, од ових 17 официра; рањених 1203, од ових 33 официра, међу њима 3 бригадира; заробљених 1 официр и 1 војник, што износи око 11,5% целокупнг бројног стања ове офанзивне групе.
Идеја српске Врховне команде за офанзивно дејство Ужичке војске и Црногорске офанзивне групе у југоисточну Босну – ради дејства у бок и позадину VI аустроугарске армије, која је после прелаза р. Дрине дејствовала у Правцу Крупња и Пецке – била је у основи правилна. Али је у почетку ове операције, због отсуства јасно одређеног задатка, дејство Ужичке војске и црногорске офанзивне групе у времену од 17-22 септембра узело други обрт. Наиме, уместо да се тежиште ове операције усмери према северу, у леви бок и позадину VI армије, дејство обеју ових група српске и црногорске било је усмерено ка западу, у правцу Сарајева. Због тако постављеног циља и задатка дошло је до тога да су Ужичка војска и Црногорска офанзивна група до 22 септембра биле оријентисане према Сарајеву, уместо у правцу Власенице.
Задржавање обеју група у ширем рејону Рогатице од 17-22 септембра и намера команданта Ужичке војске да наступа ка Сарајеву – у време када је битка на Дрини почела да поприма карактер кризе код српске војске – било је с оперативног гледишта неоправдано. Српска Врховна команда је тек 22 септембра поставила правилан задатак: Ужичкој војсци – офанзиву у правцу Власенице ради олакшања ситуације српске војске код Крупња, а црногорској офанзивној групи да јој обезбеди леви бок и позадину од Сарајева. Овог дана су Ужичка војска и црногорска офанзивна група предузеле извршење новодобијеног задатка, који су успешно извршиле, јер су прекинуле непријатељски саобраћај на комуникацији: Сарајево – Соколац – Власеница и угрозиле позадину VI аустроугарске армије. Због угрожености позадине аустроугарских снага на средњој Дрини, командант Балканске војске био је приморан да знатан део снага повуче са фронта према Србији и Црној Гори, а нешто трупа да привуче из позадине ради одбацивања српских и црногорских снага из југоисточне Босне. У том циљу су привремено обустављене операције на Дрини, а то је уствари и био циљ дејства Ужичке војске и црногорске офанзивне групе.
Ужичка војска и црногорска офанзивна група чиниле су оперативну целину, јер су од српске Врховне команде добиле исти оперативни задатак – дејство у десни бок и позадину главних аустроугарских снага на средњој Дрини. За успешно извршење тако важног задатка одређене снаге (Ужичка војска и црногорска офанзивна група) нису биле бројно и материјално довољне, већ их је требало ојачати. Да су благовремено ојачане са око 10 батаљона и одговарајућом артиљеријом, вероватно би се аустроугарска офанзива на средњој Дрини дуже времена задржала. У том смислу је командант I армије (генерал Бојовић) са Обр. 1616 од 5 октобра учинио предлог српској Врховној команди да се Дунавска дивизија I позива пребаци у Босну ради садејства Ужичкој војсци. Међутим, српска Врховка команда је са Обр. 4093 од 5 октобра тај предлог одбила. Зато што горњи предлог команданта I армије није усвојен, морало је доћи до повлачења српских и црногорских снага из Босне, јер команда Балканске војске није могла продужити офанзиву на Дрини док претходно не обезбеди бок и позадину својих главних снага.
Црногорска офанзивна група је до 21 октобра успешно извршавала свој задатак. Тога дана је Санџачку војску напао надмоћнији непријатељ, због чега се повукла на десну обалу р. Дрине. Она је тим повлачењем престала да извршава свој задатак – заштиту бока и позадине Ужичке војске. Услед њеног повлачења, Ужичка војска и Дрински одред су присиљени да се и они повуку на десну обалу Дрине.
Повлачење Санџачке војске може се објаснити овим:
Црногорска Врховна команда је у основи погрешила што није објединила командовање Санџачком војском и Дринским одредом, пошто су вршили исти задатак – заштиту левог бока и позадине Ужичке војске. Због необједињеног командовања на бојишту Санџачком војском и Дринским одредом, њихови команданти су се ангажовали у извршењу добијених тактичких задатака, уместо да је један командант објединио њихов тактички рад на бојишту и руководио дејством црногорске офанзивне групе. Чак штавише, оперативна ситуација је налагала да се обједини командовање Ужичком војском и црногорском офанзивном групом. Ово због тога што су те савезничке групе вршиле исти оперативни задатак у односу на главне српске снаге. Сем тога, обезбеђивале су и спој савезника.
Црногорска офанзивна група је била развучена на широком фронту (од Рогатице до Калиновика) око 60 км., који је био велики за њене снаге. Њен распоред није био целисходан. Дрински одред је са две своје бригаде (Дурмиторска и Зетска) – по наређењу црногорске Врховне команде – задржан на Јахорини планини, где непријатељ није испољавао јаче дејство. Из овог одреда се могла бар 1 бригада придодати Санџачкој војсци. Даље, целокупно појачање за Санџачку војску и Дрински одред од 10 батаљона требало је упутити у састав Санџачке војске, пошто је дејствовала на важнијем правцу, а не да се од тих појачања скоро половина снага (4 батаљона) упути за Јахорину, тј. у састав Дринског одреда. То је несумњив пропуст црногорске Врховне команде, јер је на мање важном правцу дејства ангажовала и сувишњ јаке снаге на штету оних на главном правцу.
Повлачење Санџачке војске са Гласинца последица је њене бројне слабости, нарочито њеног нецелисходног распореда за одбрану 21 октобра. На отсеку од Млађа до р. Праче, ширине 20 км, распоређено је 15 батаљона. На десном крилу и центру било је 13 батаљона, а 2 батаљона на левом крилу. Десно крило Санџачке војске напала је 8 брдска бригада (5 батаљона дуж пута Рогатица – Соколац), а центар и лево крило 50 аустроугарска дивизија (3 и 15 брдска бригада, обе по 5 батаљона) и одред пуковника Хајдера од Пала (око 3 батаљона). Из овог произилази да су аустроугарске снаге биле најјаче према левом крилу и центру Санџачке војске, тј. око 13 батаљона према 2 црногорска на Сиљевој Глави.
Даље, Санџачка војска 21 октобра није имала резерве која би благовремено подржала Колашинску бригаду после напуштања рејона Сиљеве Главе (к. 1222). Ово је крупан пропуст команданта Санџачке војске, а то се 21 октобра могло и остварити. Требало је из рејона Куле – слабије нападнутог дела положаја – извући у резерву најмање 2-3 батаљона, ближе угроженом левом крилу и центру, било да се активно употребе за повраћај изгубљеног дела положаја или за прихват одбаченог левог крила. Други је важан пропуст што се није организовао други положај за одбрану по дубини, што је неминовно требало учинити, јер је то захтевало извршење задатка.
Због повлачења Санџачке војске са Гласинца, унутрашња крила и бокови Ужичке војске и Дринског одреда била су незаштићена, што је изазвало њихово повлачење на десну обалу р. Дрине. Али, и да није наступило нагло повлачење Санџачке војске 21 октобра, општа ситуација није била повољна. Обе групе (српска и црногорска) биле су развучене на широком фронту. Њихова материјална и техничка опрема у односу на аустроугарске брдске бригаде била је знатно слабија. И бројни однос снага био је на
страни аустроугарских трупа. Према Санџачкој војсци аустроугарске трупе су имале око 18.000 у односу на 11.500 црногорских војника. Сличан је однос био и код Ужичке војске. Затим, аустроугарске снаге су концентричним наступањем предузеле одлучну офанзиву ради избацивања српске и црногорске војске из Босне, зато је ситуација Ужичке и Санџачке војске била неповољна. Њихова ситуација се могла поправити благовременим ојачавањем, до којега није дошло. Изгледа да би трупе тешко издржале још један борбени дан на тадашњим положајима. Криза је код Ужичке и Санџачке војске била близу. Она је прво наступила код Санџачке војске и аутоматски се пренела на Ужичку војску и Дрински одред. Знатан део јединица Санџачке војске је у претходним борбама био јаче заморен, а делом у већем степену исцрпљен (регрутски батаљони, Ускочки и др.). Сем тога, због погрешног руковођења динамиком боја, положај Санџачке војске био је неодбрањив. Пошто је њено лево крило од много надмоћнијег нападача 21 октобра разбијено, могао је штаб Санџачке војске заломити своје лево крило на Вијенац (к. 1025), да је за то имао резерву. Али, пошто није имао резерве, без које ни у ком случају није смео остати, било му је отежано дуже задржавање на положају, као и организовање положаја по дубини, како је црногорска Врховна команда наређивала. У таквој ситуацији је штаб Санџачке војске испустио јединице из руку, и сматрао је да се, због брзог повлачења левог крила, не може организовати успешна одбрана на левој обали р. Дрине, па је наредио повлачење на десну обалу р. Дрине. Што је тако поступљено нису криве трупе, већ штаб Санџачке војске, који је такву ситуацију дозволио, и црногорска Врховна команда, што није целисходније организовала командовање црногорском офанзивном групом.
На основу предњег разматрања, Ужичка војска и црногорска офанзивна група су од 15 септембра до 21октобра извршиле свој оперативни задатак, јер су успориле јачи притисак аустроугарских сиага на средњој и доњој Дрини, а то је и био циљ ове операције.