Нема докумената о томе да ли је Црна Гора за рат 1914 године имала ратни план. Краљ Никола је начелнику оперативног отсека Министарства војног, бригадиру Јову Бећиру, 23 јула наредио да се за одбрану ловћенског фронта употребе четири бригаде, а осталих 14 бригада да распореди – по свом нахођењу – за одбрану осталих фронтова Црне Горе. Распоред већег дела црногорских снага (14 бригада) извршен је, дакле, у Министарству војном. Из предњег се јасно види да је почетни распоред црногорске војске против Аустро-Угарске 1914 године био одбранбеног карактера и да Црна Гора за овај рат није имала припремљен ратни план. То је био крупан пропуст.
Заједнички операциски план црногорске и српске војске на дан објаве рата није постојао. Он је остварен тек после почетних операција, пошто пре рата није постојао писмени уговор о савезу између Србије и Црне Горе за случај рата с Аустро-Угарском. Међутим, после анексионе кризе 1908 године, нарочито после сарајевског атентата (28 јуна 1914), требало је свакако склопити уговор о савезу, а у вези стим израдити и заједнички почетни операциски план, јер су обе државе биле јако угрожене од стране Аустро-Угарске.
1) Мобилизација
Да би што пре притекли у помоћ угроженој Србији, као и у циљу заштите државних граница, црногорско министарство војно је предузело низ војних мера, тако да је на дан објаве мобилизације један део војске већ био на граничном фронту.
Како је наредба за мобилизацију (28 јула) затекла део црногорске војске на важнијим правцима дуж граничног фронта, то је знатно убрзало и олакшало извршење мобилизације и концентрације.
Мобилизација војске извршена је у року од 24 часа и већ 29 јула војска је била спремна за покрет на концентрациске просторије. На овако брзо изведену мобилизацију утицали су углавном следећи фактори:
– одговарајуће мере које је влада предузела пре објаве мобилизације;
– морал и патриотизам црногорског народа који је осетио велику угроженост Србије и своју;
– организација и формација јединица на племенској основи;
– обвезници су имали оружје код себе, а материјална опрема – одећа и обућа – није се издавала, јер је није било; стога је људство на оглас мобилизације могло одмах поћи на батаљонска зборишта, односно с ових на концентрациске просторије.
Какав је морал Црногораца био најбоље потврђује њихов одличан одзив и чињеница да обвезници – распоређени у позадинске јединице и установе – нису желели ту службу, већ су тражили да их распореде у борачке јединице. Због погрешног схватања да је у рату незгодно служити у неборачким јединицама и установама, наступиле су извесне тешкоће приликом њиховог формирања; стога је Мииистарство војно било принуђено да 29 јула изда наређење:
„Добро је што све старо и нејако хита и жели борбу, али настаје питање ако свак пође у војску како ће се та војска издржати и борити. Није мање заслужан отаџбини онај који војсци омогући живот и борбу од оног те изводи саму борбу. Ради чега предузмите најстрожије мјере да се сви пећари, занатлије, послужитељи при телеграфу, сви војници II кл. актив. војске неупотријебљени у коморским батаљонима, као и војници резерве поврате и остану на расположење управним властима, а особито нек остану варошани како би се могли употријебити на разне службе у позадину. При извршењу овог наређења употријебите сва она средства што закон даје и истрајати. У оскудици горе поменутих одашиљати редом старешине и војнике активне војске, само да се омогући снабдијевање војске у овим тешким приликама“.
Какво је било стање и материјална опрема војске после извршене мобилизације, види се унеколико из наређења Министарства војног бр. 243 од 29 јула:
„Пошто је садашњи рат нас затекао истрошене и уморне, а интереси српског народа налажу залагање наше снаге у одбрани српског имена, успјех оружја загарантован је учешћем Великог Руског Народа у овој светој борби, те у овим часовима треба поправити по могућности, иако је кратко вријеме, све оне недостатке које је прошли рат учинио у нашој организацији, ради чега и наређујем да се ове опште одредбе које се односе на поправку стања у ком се затекла наша војска при садашњем мобилизациском раду исправе:
1) Пошто је велики број артиљериста остао на расположење због немогућности мобилизирања извјесних батерија, то пред полазак треба издвојити из војске све старо, болесно и нејако, а њихове пушке дати артиљеристима.
2) Особиту пажњу обратити на уређење коморе за прву и другу попуну муниције, да имаду довољан број коња и војника II класе.
3) Да свака чета имаде по два коња за таин.
4) Да свака чета има пртљажног коња, који ће гонити за чету 4 котла, сјекире, косијере, мјехове итд.
5) Команданти дужни су се старати о реду на маршу, бирати преноћишта близу здравих вода, пазити да се војска не уморава, чувати је од хрђавих вода.
6) Не дозвољавати оштете, пљачке и потре.
7) Дрва, сијено, пашу и друге потребе требовати од мјесних власти, а гдје ових нема комисијски процијенити и дати признаницу фамилији. Ови прописи нарочито вриједе за команданте коморских батаљона.
8) Најстрожије забранити неред на маршу, а особито пуцање, ту најгору ману црногорског војника, који убија његов понос, јер троши муницију, која је само непријатељу намијењена. Према оваквим бити немилостив.
9) Не оставити управне власти без довољног броја војника II кл. и резерве, а гдје буде потреба захтијевала имају и активни официри притећи у помоћ управним властима ради реквизиције док се посао не упути.
10) У логорима постављати логорске и спољне страже ради одржавања што бољег реда и сузбијања распуштености.
11) Објасните војсци да држава нема одјеће и обуће, већ нек узме што више од својих кућа“.
С обзиром да је ово наређење издато 29, тј. после завршене мобилизације, оно је требало да регулише извршење концентрације. Међутим, оно је непотпуно и садржи недовољно обрађене одредбе о покретима јединица на концентрациске просторије, што је у основи погрешно.
Из предњег се може закључити да су припреме земље за мобилизацију благовремено и правилно извршене, да је мобилизација извршена врло брзо (24 часа) и без нарочитих трвења, и поред тога што су јединице примале непотпуна наређења Министарства војног.
Црногорска војска у почетку рата 1914 мобилисала је око 35.000 бораца (71 батаљон), а имала је у наоружању: 30 митраљеза и 14 1/2 батерија (65 арт. оруђа. Известан број батерија имао је по 6 оруђа).
2) Концентрација и стратегиски развој
Одмах по завршеној мобилизацији, 29 јула, отпочео је покрет јединица на концентрациске просторије. Покрет је извршен пешке.
Пошто није извршена организација позадине, то се јединице на маршу за концентрациске просторије нису могле успутно снабдевати храном, већ је сваки војник био дужан да понесе храну до доласка на концентрациску просторију.
С обзиром да још у миру није извршено планско уређење позадине, тек после објаве мобилизације предузете су, у том погледу, извесне мере, које су имале више карактер импровизације. Те послове су обављала већином грађанска лица, која нису била стручна.
Због малог пространства државне територије, њеног повољног облика, лако покретљивих јединица, чије кретање није зависило од добрих комуникација и што су већ неке јединице пре објаве мобилизације биле на граничном фронту (делимична мобилизација), концентрација црногорске војске извршена је за најкраће време – отпочела је 29, а завршена 31 јула.
Распоред јединица на концентрациској просторији био је:
1) Врховна команда на Цетињу: врховни командант краљ Никола, а начелник штаба сердар Јанко Вукотић, који је поред ове одговорне дужности био још и претседник владе, министар војни и комапдант Херцеговачког одреда. Као командант Херцеговачког одреда, а доцније Санџачке војске стално је био на фронту, без обзира што је вршио још две тако важне функције. Да ли је још ко био на служби у штабу Врховне команде нема докумената. По свему изгледа није било више никог до доласка српских официра, који су је стварно и формирали.
2) Пљеваљска дивизија (Пљеваљска и Бјелопољска бригада, Пољски батаљон из Колашинске бригаде. Шарано-језерски из Дурмиторске бригаде, један вод брдских крупових топова и једна брдска батерија, свега 10 батаљона и 1 1/2 батерија – око 6.000 бораца), под командом бригадира Луке Гојнића; прикупљена је на нростору Бољанићи – Бобово. Задатак: да затвори правце који од Чајнича и Челебића воде к Пљевљима и спречи одвајање црногорске од српске војске, чије је лево крило било код Прибоја
3) Херцеговачки одред (2 Подгоричка дивизија – Бјелопавлићка и Зетска бригада, без Горњо-кучког батаљона; 3 Никшићка дивизија – Никшићка, Дурмиторска и Вучедолска бригада, без Шарано-језерског батаљона; 4 Колашинска дивизија – Колашинска бригада, без Пољског батаљона и Доњовасојевићка бригада, свега 29 батаљона и 5 батерија – 1 хаубичка 150 мм, 2 брзометне пољске и 2 брзометне брдске батерије – око 15.000 бораца), под командом сердара Јанка Вукотића, прикупљен је на простору: Крстац – Грахово – Трубјела. Задатак: да затвори правце који из Херцеговине и Боке Которске (Кривошија) воде у правцу Никшића и даље у долину Зете.
4) Ловћенски одред (1 Цетињска дивизија: Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-приморска бригада и Спушка бригада из 2 дивизије; свега 18 батаљона, 3 градске и 2 пољске батерије – око 8.000 бораца), под командом Дивизијара Митра Мартиновића, прикупљен је на простору: Ловћен – Суторман. Задатак: да затвори правце који из Боке Которске и с мора изводе у правцу Цетиња и Ријеке Црнојевића.
5) Старосрбијански одред (Горњовасојевићка – 5 батаљона и Доњовасојевићка бригада – 3 батаљона, затим 2 батаљона из Зетске бригаде и 3 регрутска батаљона, – свега 13 батаљона и 3 батерије – око 6.000 бораца) под командом бригадира Радомира Вешовића. Поред ових батаљона, у саставу одреда биле су посаде у Пећи, Ђаковици., Плаву, Гусињу и Рожају, свега око 1 батаљон. Задатак: обезбеђење границе према Албанији.
По завршеној концентрацији 31 јула трупе су идућег дана заузеле одређене положаје дуж граничног фронта. Овим је 1 августа завршен стратегиски развој црногорске војске.
Од мобилисаних снага (71. батаљон и 14 1/2 батерија) груписано је према Аустро-Угарској: 58 батаљоиа и 11 ½ батерија јачине око 29.000 бораца, а остатак снага (6.000) био је на граници према Албанији.
Из предњег груписања се види да је стратегиски развој црногорске војске био типичио кордонски, јер стратегиску резерву – и поред огромне ширине одбранбеног фронта (око 500 км) – није имала. Међутим, дефанзивни карактер рата и велика ширина одбранбеног фронта императивно су налагали постојање стратегиске резерве, као и то да се она због ширине фронта распореди у две-три групе: најјача (око две бригаде) у рејону Жабљака и Левертаре, а слабије групе (по једна бригада) у рејону Никшића и Цетиња. Поред осталог то је захтевала и нејасна стратегиска ситуација.
Јачина и састав оперативних група (Ловћенског, Херцеговачког и Старосрбијанског одреда и Пљеваљске дивизије) такође су нереално одређене, јер је на иајугроженијем правцу одређеиа најслабија група (Пљеваљска дивизија од 10 батаљона). Како је санџачки правац био на споју српске и црногорске војске, оперативна ситуација је неминовно захтевала да се тај правац пре почетка операција обезбеди јачим снагама (најмање са око 15 батаљона). На тај начин би се – у садејству са српском Ужичком војском – спречило непријатељу раздвајање црногорске од српске војске и после тога, угрожавање Црне Горе и са севера.
Чим су отпочеле операције, морало се услед погрешног груписања снага, хитно приступити прегруписавању трупа. Наиме, због напада 16 аустроугарског корпуса на Пљеваљску дивизију, морале су се одмах из осталих одреда упутити јаче снаге за ојачање ове дивизије. То прегруписавање је отпочело 19 августа, тј. два дана пре доласка на Цетиње српских официра за формирање црногорске Врховне команде.
Организација црногорске Врховне команде за рат 1914 г. и стратегиски развој њене војске су ванредан пример како не би требало радити. Одређивање једног лица (сердара Вукотића) да у рату с једном великом силом буде једновремено: претседник владе, начелник штаба Врховне команде, министар војни и командант Херцеговачког одреда, дакле да врши четири улоге, јесте несумљив доказ да краљ Никола и његов претседник владе нису уопште били дорасли за овакве задатке. Према томе, морале су у току рата неминовно наступити рђаве последице за Црну Гору.
3) Осврт на црногорско-аустроугарско војиште
Црногорскоаустроугарско војиште обухвата углавном територију југоисточне Босне, Херцеговину, јужну Далмацију и Црну Гору. Ова просторија је ограничена са североистока и севера: границом између Србије и Црне Горе, линијом Гласиначког Поља и пл. Романијом; са запада: железничком пругом Сарајево – Мостар и даље током р. Неретве до њеног ушћа у Јадранско Море, Јадранским Морем до ушћа р. Бојане и с југоистока границом између Црне Горе и Албаније.
Граничном линијом између Црне Горе и Аустро-Угарске војиште је подељено на црногорско и аустро-угарско. Граница се протезала од Метаљке (југоисточно од Чајнича) на тромеђи Аусгро-Угарске, Србије и Црне Горе и даље у југозападном правцу, остављајући Аустро-Угарској Чајниче, Челебић, Хум, Автовац, Билећу и Црквице. Од Црквица се граница пружала изнад Боке Которске, затим југозападним падинама Ловћена и пл. Румије – остављајући Аустро-Угарској ужи појас дуж мора до Сутомора, у близини Бара. Дужина граничног фронта према Аустро-Угарској износила је око 380 км. Овакав облик државне границе давао је могућност аустроугарској војсци да обухватно дејствује против Црне Горе.
Изузев мањих површина, војиште је планинског карактера: на њему се налазе планински масиви, који спадају у ред највећих на Балкану. Војиште је вододелницом слива Јадранског и Црног Мора (Иван Седло – Бјелашница – Трескавица – Зелен Гора – Чемерно – Голија – Војник – Сињајевина – Маглић – Проклетије) подељено па две зоне: крашку и алпску. Крашка зона обухвата појас дуж морске обале, широк око 150 км, а северно од овог појаса крш се постепено губи и преовлађује алписки карактер (пашњаци и шуме). Због ових особина, војиште је ретко насељено, оскудно је у води и свима животним потребама, не само за потребе војске, већ и за исхрану становништва.
Велика испресецаност земљишта, мали број бољих комуникација, слаба и ретка насељеност отежавали су извођење операција већим јединицама, али је зато велики број стаза – иако слабијег квалитета – омогућавао дејство брдским формацијама. Овакав терен је услед тешке пролазности био врло подесан за извршење препада и диверзантских акција.
Прикупљање јачих снага било је унеколико могуће у проширеним речним долинама и на већим пољима (котлинама), као што су: Мостарско, Невесињско, Гатачко, Столачко, Попово и Никшићко Поље и равницама код Бара, Подгорице, Пећи и Бијелог Поља и у долини реке Зете.
На поменутом аустроугарском војишту постојала је железничка пруга узаног колосека: Сарајево – Мостар – Дубровник, од којег се један крак одвајао за Зеленику, а други за Требиње.
На црногорском војишту била је само пруга узаног колосека од Бара до Вирпазара, чија је транспортна моћ била слаба (по један воз у оба правца за 24 часа, носивост воза око 35 тона). Аустро-Угарска је на својој територији. после окупације Босне и Херцеговине 1878 године, изградила неколико бољих комуникација: док је Црна Гора – због своје слабе економске моћи – у овом погледу мало урадила, тако да је њено војиште, уопште узев, оскудевало у довољном броју бољих комуникација. Стога су понекад поједине стазе (коњичке и пешачке) имале не само тактички него и оперативни значај.
Преко граничног фронта прелазила су два пута: Котор – Цетиње – Подгорица и Горажде – Чајниче – Пљевља. Сви остали прелази су били стазе.
Природни правци дејства на црногорско-аустро-угарском војишту водили су из речних долина (горњег тока р. Дрине и реке Требишнице) и појединих поља преко доста тешко пролазног зенљишта. тј. од Горажда и Фоче долином Лима и Ћеотине у правцу Бијелог Поља, односно од Автовца, Билеће и Требиња у изворни део р. Зете; из Боке Которске и од обале Јадранског Мора к Цетињу и даље за Подгорицу. Ови правци су били најкраћа и најпогоднија веза обостраних географско-стратегиских објеката.
Важнији објекти за случај офанзивног рата Аустро-Угарске против Црне Горе били су у првом реду Цетиње, Никшић и Пљевља, а у завршним операцијама рејон Подгорице и Пећи (Метохија). Заузеће рејона Подгорице од стране непријатеља значило би за црногорску војску крај извођења планских операција. Рејон Пећи био је мањег значаја од подгоричког, али је у овом конкретном случају имао велики политички и војнички значај за Аустро-Угарску због одвајања Црне Горе од Србије и због непосредне везе Аустро-Угарске с Албанијом (у којој се осећао јак утицај Аустро-Угарске).
Црна Гора је само у савезничком рату могла предузети офанзиву противу Аустро-Угарске, с циљем да заузме у првом реду Боку Которску, Требиње, Билећу и Гацко, а затим Невесиње и Мостар. Иначе, ако би сама била у рату с Аустро-Угарском, морала би дејствовати дефанзивно.
Посматрајући гранични фронт у целини, природне везе између Херцеговине и Црне Горе, географски положај важних рејона којима обе стране теже, као и груписање снага за њихову заштиту, за извођење обостраних операција долазе у обзир ови правци:
1) Санџачки оперативни правац, чија је директриса долина р. Лима, обухвата зону северно од р. Увац – Гласиначко Поље, а јужно изворни део горње Неретве и р. Таре. Вододелницом реке Лима и Ћеотине, која је 1914 године била граница између Србије и Црне Горе, овај операциски правац је подељен на два правца дејства:
– Вишеград – Прибој – Бијело Поље (на српској територији) и
– Фоча – Пљевља – Бијело Поље – Пећ (на црногорској територији).
Земљиште на санџачком операциском правцу је планинског карактера, где преовлађује алписка зона. Оно је погодно и за операције већих јединица брдског састава. Офанзивно дејство аустроугарских снага овим правцем изводи у најплоднију територију ондашње Црне Горе – Метохију. Успешно изведена офанзива овим правцем, тј. на споју Савезника, раздваја Црну Гору од Србије, због чега је овај правац у оперативном смислу био од првокласног значаја. Исто тако и за црногорско – српске офанзивне операције у југоисточну Босну овај правац је био важан, јер се њим најкраћим путем долази до центра Босне – Сарајева. Због тога је овај правац у рату 1914-16 политички и војнички (због везе са Србијом) био најважнији.
2) Херцеговачко-зетски операциски правац: Мостар – Невесиње – Гацко – Никшић – Подгорица, са зоном ширења: северно до јужне границе санџачког операциског правца, а јужно до линије р. Требишница – Грахово – Чево – Подгорица, све закључно. Земљиште је на овом правцу типичан крш, пролазан само постојећим сеоским путевима и стазама. Аустро-угарска офанзива из Херцеговине овим правцем изводи најкраћим путем преко Никшића у рејон Подгорице, чијим се падом раздваја Црна Гора на два дела. У случају црногорске офанзиве у правцу Херцеговине, долази се најкраћим правцем у првом реду до Гацка и Требиња, а затим до Невесиња и Мостара, главног центра Херцеговине. У једном изолованом рату црпогорско-аустроугарском, овај правац би имао првокласну улогу, док је у рату 1914-16 имао другостепени значај.
3) Ловћенски операциски правац: Бока Которска – Цетиње – Подгорица, са зоном ширења: северно до јужне границе херцеговачко-зетског операциског правца, а јужно до Јадранског Мора. Ловћенски масив и пл. Румија били су врло јаки положаји за одбрану, а Ловћен и као полазни положај за напад на утврђени рејон Боке Которске. Аустроугарска офанзива предузета овим правцем, с наслоном на утврђења Боке Которске и на Јадранско Море, изводи најкраћим правцем у тежиште Црне Горе. Стога је овај правац имао првокласан значај за Аустро-Угарску, утолико пре што су њене поморске снаге могле да садејствују њеним трупама дуж обале. Офанзива црногорских снага овим правцем, уз јаку подршку тешке артиљерије, могла се успешно извести у циљу заузећа Боке Которске. Али, како црногорска војска није уопште располагала тешком артиљеријом, то овај правац није долазио у обзир за њену офанзиву.
На фортификациско уређење војишта према Црној Гори Аустро-Угарска је у миру предузела опсежне мере. Ово је условљено могућношћу врло брзе мобилизације и концентрације црногорске војске и њеног брзог упада на аустроугарску територију, утолико више што је становништво на овој територији тежило да се ослободи аустроугарског јарма и да се прикључи Црној Гори. Аустро-Угарска је – после окупације Босне и Херцеговине (1878), у циљу заштите ове територије од брзог упада Црногораца – отпочела с изградњом низа утврђења у Херцеговини. Бока Которска је одлуком Бечког конгреса (1815) припала Аустро-Угарској, која је на њено фортификациско уређење за одбрану с мора обратила велику пажњу. Тако је утврђена Бока Которска била јако упориште за одбрану с мора. Међутим, сувоземни део Боке Которске, у односу на границу Црне Горе, био је неподесан за одбрану, јер се граница протезала падинама Ловћена, и које потпуно доминирају Боком Которском. Да би ојачала одбрану према Ловћену, Аустро-Угарека јс у рејону Котора подигла низ утврђења, нарочито дуж гребена Врмца (к. 768) до утврђења Горажде на ловћенском путу. Источном делу утврђеног рејона Боке Которске био је задатак да се ојача одбрана ове од упада црногорских јединица.
Тврђавском рејону Боке Которске припадала је и висораван Кривошије, од Рисна до Драгаља. Ова висораван је помоћу утврђења била организована за одбрану, ради затварања наступних праваца од Грахова. Ова просторија је истовремено служила као ослонац за офанзивне операције према Црној Гори и омогућавала је садејство с посадом Требиња.
У продужењу, северно од Кривошија, изграђен је у Херцеговини читав низ кордонских утврђења у облику форова, утврђених места, караула и одбранбених касарни, чије су језгро сачињавале појасне тврђаве Требиње и Билећа. Обим утврђења око Требиња износио је око 25, а око Билеће 23 км. Задатак је утврђења био да затворе главне наступне правце и да истовремено послуже као погодни и сигурни рејони за прикупљање јачих снага за офанзивне операције. Поред утврђених рејона у јужном делу Херцеговине, и у њеном северном делу изграђена је група утврђења око Автовца, с истом наменом као и утврђења код Билеће и Требиња. Сва ова утврђења према Црној Гори сачињавала су прву линију одбране.
Аустроугарски генералштаб – бојећи се дубљег продора Црногораца у Херцеговину, а у циљу што упорније одбране на овом војишту – приступио је изградњи и друге линије одбране: Столца. Невесиња, Улога и Калиновика, ради затварања главних комуникација према Сарајеву и Мостару, која су места такође утврђена.
У југоисточној Босни на горњој Дрини, аустроугарски генералштаб није приступио утврђивању војишта. Ово из разлога што је имао намеру да у рату против Србије и Црне Горе предузме офанзиву против Србије, с циљем да на српском фронту избори решење. До постигнућа тог успеха, систем утврђења према Црној Гори требало је да онемогући значајније успехе Црногораца.
Цео систем утврђења на аустроугарском војишту постепено се усавршавао и допуњавао, уколико су Црногорци набављали модернију артиљерију. Тако су сва та утврђења у почетку рата 1914 била модерна и потпуно оспособљена за намењену улогу (наоружана су модерном артиљеријом и поседнута сталним посадама, а била су обезбеђена свим потребама за живот). Уколико се политичка ситуација пред рат 1914 заоштравала, утолико су интензивније допуњавана и ојачавана стална утврђења с објектима пољске фортификације.
Црна Гора за ојачавање граничног фронта у фортификациском смислу није ништа предузимала за време мира. Стара турска утврђења била су у стању распадања и нису коришћена. На Ловћену се отпочело с израдом неколико батериских положаја, али је све то било несавремено и примитивно.
Из предњег разматрања види се да је Аустро-Угарска у односу на Црну Гору имала обухватну основицу. То је малобројним црногорским снагама знатно отежавало одбрану широког фронта према Аустро-Угарској. Највећи део војишта припада љутом херцеговачком кршу, који оскудева у бољим комуникацијама и средствима за живог (вода, храна и фураж), чак и месно становништво. Особито је био слабо комуникативан црногорски део војишта.
Без обзира што је Црна Гора била мала држава, Аустро-Угарска је солидно утврдила своје херцеговачко војиште, док је црногорско било потпуно фортификациски неуређено.
С обзиром на савезнички одбранбени рат Србије и Црне Горе 1914 године, санџачки оперативни правац је добио ванредан значај, јер се налазио на споју Савезника. То је црногорској Врховној команди налагало да овај правац од почетка рата обезбеди јаким снагама, да непријатељ њене снаге не би одвојио од српских, као и у циљу заштите бока и позадине од непријатељског дејства са севера. Међутим, црногорска Врховна команда није уочила велику важност овог правца за почетне операције. А то није благовремено уочила ни српска Врховна команда. То је морало изазвати прегруписавање снага, као што ће се видети код почетних операција.
4) Кратак осврт на организацију позадинске службе и снабдевање црногорске војске
Да би се лакше схватили услови под којима је Црпа Гора изводила операције 1914-16 године потребно је претходно се упознати с основним принципима организације позадинске службе и снабдевања црногорске војске. Ово утолико пре што су те службе биле организоване на примитивној основи. Такво стање је у већем степену негативно утицало на способност црногорске војске за извођење операција већег обима.
Као што је већ изложено, Црна Гора је у балканским ратовима 1912 и 1913 године материјално исцрпљена, тако да је у рат 1914 године ушла крајње неспремна. Државна каса и слагалишта били су празни. За исхрану војске од становништва није се могло ништа узети сем меса, а и њега – изузев у новоослобођеним крајевима – није било довољно. Преостала муниција из два тек завршена рата била је посве недовољна. Што се тиче наоружања, особито артиљериског, било је већим делом застарело, делом дотрајало, а нешто је у балканским ратовима упропашћено.
У циљу обезбеђења војске неопходним ратним потребама, Црна Гора се обратила за помоћ Русији и Србији. Од Србије је тражила помоћ првенствено у оружју и муницији. Русија је обећала да ће помагати снадбевање црногорске војске: брашном, оружјем, муницијом, коњима, колима и др. Сва њена помоћ долазила је преко Србије, а кретала се у границама да се црногорској војсци омогући да једва егзистира. Тако је рађено на основи донетих одлука на двема конференцијама уочи рата (фебруара и марта 1914 године), које су у руском Главном генералштабу одржали одговорни руски политички и војни руководиоци. Стога је црногорска војска од почетка рата доведена у тешку материјалну ситуацију, која је у јануару 1916 била критична.
На више претставки црногорске владе Савезници су јој повремено давали материјалну помоћ. Из ратног кредита који су Савезници ставили на расположење влади Србије за њене потребе и за потребе Црне Горе, српска влада је преко свога делегата давала Црној Гори по 55.000 динара месечно.
Пошто се за кратко време, после завршених балканских ратова, није могло побољшати стање у погледу припрема и уређења земље за рат, остало је да се снабдевање војске организује после објаве мобилизације, и то на брзу руку и од нестручњака.
Највиши орган за снабдевање црногорске војске била је Главна интендантура, установа Министарства војног. Главна интендантура је подељена на отсеке: профијантски, обмундировни, саобраћајни, рачуноводно-благајнички и регистратуру. На челу интендантуре био је главни интендант, а на челу појединих отсека референти. Ниједан од њих није био интендантски официр. Нижи (извршпи) органи за снабдевање били су интендантски одбори, који су били потчињени обласној Управи, са седиштем у вароши одговарајуће области. Главна интендантура је одређивала које набавке треба вршити. Она је добијену помоћ од савезника и артикле хране који су набављени у земљи распоређивала трупама и наређивала реквизицију стоке и превозних средстава. Обласни управитељи су помоћу својих интендантских одбора у границама одобрења, вршили разне набавке, скупљали их у магацине и дотурали трупама на фронту. Племенски капетани су помагали обласне управитеље у овом погледу.
После огласа мобилизације Главна интендантура је наредила обласним управитељима да формирају коморе помоћу којих ће се дотурати храна и муниција трупама на фронту и да приступе реквизицији хране. Овај се посао морао брзо обављати, јер на концентрациској просторији није било ништа припремљено. На целој државној територији формирана јо комора од товарне стоке, узете од народа, изузев на оном делу који је снабдевао Ловћенски одред, где је комора – због бољих путева – формирана делом и од запрежне стоке с колима. Услед слабог запрежног и товарног прибора коморе, и код довољног броја стоке, она често није могла да задовољи потребе трупа на фронту, због чега су оне оскудевале у животним и бојним потребама. Ово је неповољно утицало на способност црногорске војске за операције.
У погледу снабдевања војске храном стање је било врло тешко. На целој територији Црне Горе једино је Метохија могла да да извесне артикле људске и сточне хране. Како је Метохија била најближа Санџачкој војсци, одређена је за њено снабдевање. Због дугачких и слабих комуникација, као и због недовољних транспортних средстава, ни Метохија се у потпуности није могла искористити за снабдевање Санџачке војске. Остатак државне територије могао је војсци да да само месо, јер осталих артикала за исхрану људства није било довољно ни за потребе становништва; зато јс Црна Гора од почетка рата зависила од увоза са стране. Према томе, реквизиција главних артикала људске и сточне хране вршена је једино у Метохији, а у осталим крајевима земље само стоке за клање. Због неједнаких извора за снабдевање војске храном с терена, исхрана појединих одреда није била иста. Санџачка војска је до јуна 1915 обезбеђена исхраном поглавито са терена, а нешто и дотуром са стране. Међутим, код осталих одреда (Херцеговачког, Ловћенског и дела Старосрбијанског, који се није снабдевао из Метохије) осетила се несташица хране још у почетку рата и трајала је мање-више све до слома Црне Горе.
Обласне управе су транспортовале брашно до одреда где се хлеб пекао, а одавде је помоћу коморских батаљона дотуран трупама. Док нису 1915 подигнуте пољске пећи, хлеб јс печен у приватним пекарама. Реквирирана стока је, по разрезу Главне интендантуре, упућивана у сточне депое појединих одреда, где су је интендантски органи делили јединицама. Вариво је издавано војницима уколико се могло набавити у земљи, или је заплењено од непријатеља, или је добијено од савезника. Зачини, кафа, чај, шећер и дуван нису издавани војницима.
Храна је у почетку рата кувана по водовима. Сваки вод је требало да има: по један казан, нож, секиру, мешину за воду и на сваку десечарију по један сахан (суд за јело). Кухиња је преношена на четним товарним коњима. За кување хране није било одређеног кувара, већ су ту службу вршили војници по водовима. Редни војник (кувар) је кувао храну у казану свога вода и делио је војницима. Овај начин кувања је трајао кратко време. Убрзо се прешло на издавање хране у натури сваком појединцу. Ретко је војник кувао храну за себе, него су је браћа или рођаци већином заједнички кували у бакарним порцијама или разним другим судовима, које су сами набављали. Овако је кувана храна за све време рата.
У погледу исхране војске може се рећи да је црногорски војник био унеколико обезбеђен с месом и хлебом. Дневни оброк је у почетку рата износио 750 гр. меса и 1 килограм хлеба. Дневно следовање хлеба у току рата се мењало. Оно је у децембру 1914 смањено на 500, а доцније чак и на 350 гр. Када би савезнички бродови довезли храну, повећавала би се количина хлеба, и обратно. Било је дана када хлеба није било уопште, јер га није било у позадини, особито уочи слома Црне Горе. Због таквог стања исхране, црногорска војска је и у овом рату била приморана да силом околности примењује традиционалан начин снабдевања, тј. да им жене од својих кућа доносе храну, или запленом хране од непријатеља, уколико се реквизицијом од месног становништва није могла обезбедити.
За исхрану стоке зоби није било. Сено је, уколико га је било, узимано реквизицијом од становништва. Редован начин снабдевања стоке била је паша. Услед тога је стока брзо малаксала и постала неспособна за дотурање потреба трупама.
За снабдевање трупа муницијом формирана су у одредима убојна, а код јединица ручна слагалишта. До убојних слагалишта муниција је преношена комором, коју су формирали обласни управитељи, а од убојних до ручних слагалишта преношена је помоћу мунициских отсека коморских батаљона. Бојне коморе су примале муницију из ручних слагалишта и преносили је до својих јединица.
Црногорска влада је у почетку рата, ради пријема ратних потреба од Савезника, упутила своје делегате у Прахово, Косовску Митровицу и Солун. И поред тога црногорска војска се у погледу снабдевања ратним потребама налазила у све тежем положају. Црна Гора је, поред учесталих молби за материјалну помоћ од савезника, у децембру 1914 упутила делегате у Француску и молила њену владу за помоћ у оружју, муницији, храни, оделу, обући и осталим потребама.
Прва савезничка пошиљка стигла је у барско пристаниште у марту 1915 године. Чим је храна примљена, дневни оброк хлеба је повећан на 600 гр. Даље коришћење овог пристаништа било је онемогућено, јер је аустро-угарска флота спречавала пристајање савезничких бродова у барско пристаниште, где је у марту 1915 потопљен један француски торпиљер. После тога је савезничка флота за искрцавање хране Црној Гори користила пристаниште Сан Ђовани ди Меду-а. То пристаниште је било за савезничку флоту сигурније од барског, али много неповољније за Црну Гору, јер је комуникациска линија Сан Ђовани ди Меду-а – Црна Гора водила реком Бојаном и Скадарским Језером. Та комуникација је до окупације Скадра била стално изложена дејству Албанаца. Ови су ноћу 7/8 априла 1915 потопили код Скадра теретне лађе које су преносиле храну. Исто тако су 19 маја исте године на путу Скадар – Ријека Црнојевића напали две теретне лађе, од којих су једну запленили. Поред тога, Албанци су пљачкали храну и у пристаништу Сан Ђовани ди Меду-а, где је чекала на даље транспортовање за Црну Гору. Код Драча су такође потопљена три брода с ратним материјалом који је био упућен Црној Гори. Оваквим акцијама Албанаца исхрана Црне Горе доведена је у крајње тежак положај, нарочито до окупације Скадра.
Из Русије су транспорти упућивани бродовима до Прахова, одавде до Косовске Митровице железницом, а одатле товарном стоком до Пљеваља и Подгорице. Из Француске су ратне потребе преношене бродовима до Солуна, од Солуна до Косовске Митровице железницом, а одатле товарном стоком. Због слабих путева и још слабијих превозних средстава, транспортовање потреба од Косовске Митровице било је врло тешко, стога се знатна количина примљеног материјала није могла пренети до јединица, већ је ту остала и пала у руке непријатељу.
Због незнатне помоћи Савезника, тешко стање наоружања и остале опреме црногорске војске у току рата се све више погоршавало. У одевању војске било је шаренило (њихова одела с којима су ступили у рат 1912 била су дотрајала, заплењена одела од непријатеља била су различита, нешто одела из француске – црне блузе и чакшире с лампасима – личили су на униформу француских ватрогасаца, а блузе добијене из Русије биле су од фланела). Шињела, сем заплењених, није било. Војници су већином носили своје кабанице. Шаторских крила, сем заплењених, такође није било. Војници су носили опанке, а ређе чизме (примљене из Русије), заплењене цокуле или грађанске ципеле. Борци су сами правили опанке од говеђе коже, а шили су их опутом од овчије и козје коже. Опанци су трајали кратко време, стога су се сваких 10-15 дана морали мењати. Уколико је било логорске опреме и пионирског алата потицали су од плена.
Помоћ Савезника Црној Гори била је недовољна да подмири њене потребе, а оно што је упућивано примано је неуредно. За све време рата увезено је у Црну Гору: хране, одела и обуће 9.000 тона (од тога је примљено из Русије 8.000 тона), а из свих осталих савезничких земаља само 1.000 тона.
Из реферата црногорске Врховне команде Обр. 7041 од 29 октобра 1915 види се, да је Црна Гора још 19 марта те године тражила помоћ у наоружању од Француске, када је поднела списак ратног материјала који треба пошто пото набавити из Француске, па да се црногорска војска оспособи за акцију. Како по том реферату скоро ништа није добијено, то начелник штаба предлаже, „Ако се из ма којих разлога не би могао послати сав материјал по горњем реферату (мисли се на реферат Пов. О. Бр. 4268 од 19 марта 1915), онда молим за дејство, да се пошаље бар ово:
– 20.000.000 метака за московку;
– 5.000.000 метака за турску маузерку;
– 2.000.000 метака за аустриску пушку;
– 7.000.000 метака за њемачку пушку;
– 40 митраљеза са око 2.000.000 метака;
– 40 брдских топова са по 600 метака на топ;
– 12 брдских хаубица од 10 и 1/2 см са по 500 метака на цев;
– 50.000 пари одијела;
– 50.000 пари цокула;
– 50.000 пари веша”.
Од почетка рата 1914 до 11-XI 1915 године Црна Гора је од савезника добила следећу помоћ у наоружању:
– 4 брзометна топа,
– 5.200 пушака,
– 2.000 зрна за топове,
– 40 митраљеза и
– 2.500.000 метака (фишека).
Ово је била једина помоћ коју је црногорска војска до краја рата добила од савезника у наоружању и муницији, а одело, цокуле и веш, који се помињу у реферату нису добијени.
Да је служба снабдевања у црногорској војсци правилније организована и да су њена транспортна средства и путеви били бољи, од савезника примљени артикли и месни извори били би рационалније искоришћени.
Уопште узев, црногорска војска је у рату са Аустро-Угарском била често лишена и најосновнијих потреба за живот и борбу, што је негативно утицало на њену борбену способност.