Друга фаза
(од 10—25 августа)
1) Офанзива 16 аустроугарског корпуса у Санџаку
Због офанзиве V аустроугарске армије 12 августа у северозападну Србију, VI аустроугарска армија (15 и 16 корпус) добила је задатак да 13 августа пређе средњу Дрину, и то: 16 корпус код Фоче и Међеђе и дејствује правцем ка Пљевљима и Увцу, а 15 корпус код Вишеграда и Бајине Баште за дејство у правцу Ужица, чим V армија овлада Ваљевом.
16 аустроугарски корпус, после извршеног стратегиског развоја код Горажде и Фоче, предузео је офанзиву у Санџак 15 августа, у циљу одбацивања црногорских делова са своје територије и заузимања погоднијих положаја за дејство против Ужичке војске. Ради тога је, упућена главна колона (1, 2, 4 и 13 брдска бригада), правцем Горажде – Чајниче, под командом генерала Габриела,1 а помоћна колона правцем Фоча – Челебић (6 и 8 брдска бригада) под командом генерала Тролмана. Обе колоне су предузеле наступање 15 августа. Груписање 16 корпуса за напад било је правилно, јер је јача колона упућена на спој српске и црногорске војске. Како њихов спој није био довољно обезбеђен од српске, а још мање од црногорске војске, то је 16 корпус био у повољној ситуацији да продре у Санџак и овлада Пљевљима.
2) Одбранбена акција црногорске војске
а) Рад Пљеваљске дивизије
Пред фронтом Пљеваљске дивизије примећени су 14 августа већа живост и покрети аустроугарских трупа, што је указивало на скори почетак напада. И заиста, сутрадан у 9 часова је колона Габриела, уз подршку јаке артиљериске ватре, напала широким фронтом Ковачки одред у три колоне: десна (1 брдска бригада с 5 батаљона и 2 брдске батерије) правцем с. Огљешево (на карти 1 : 100.000 с. Крашићи) – жанд. станица Ифсар; средња (13 брдска бригада са 4 батаљона и 2 брдске батерије) западно од пута Горажде – Чајниче, а лева колона (2 брдска бригада са 5 батаљона и 2 брдске батерије) правцем Стража пл. – Околишта. Позади леве колоне кретала се 4 брдска бригада (5 батаљона и 1 брдска батерија).
Лева колона (2 брдска бригада) је снажно напала Шаранско-језерски батаљон на Околишту (к. 1257). Батаљон је давао врло јак отпор, док није погинуо његов командант, капетан Вуко Бојовић, и док 2 бригада није обишла његов десни бок. У свом повлачењу, овај одважни батаљон се задржао на положају Чивчи Врдо. У тој жилавој борби Шаранско-језерски батаљон имао је 25% мртвих и рањених.
Средња колона (13 брдска бригада), наступајући працем Козара – с. Глушчићи, западно од пута Горажде – Чајниче, напала је 2 чете регрута код с. Глушчића. Регрути су давали јак отпор, док Шаранско-језереки батаљон није отступио са својих положаја, односно док непријатељ долином р. Јањине није продро у Чајниче. Регрутске чете су се повукле и задржале на положају к. 1311, југозападно од Чајнича.
Десна колона (4 брдска бригада), наступајући преко с. Огљешева, напала је Бољанићки батаљон код жандармериске станице Ифсар и потиснула га с положаја.
Под притиском много надмоћнијег непријатеља, Ковачки одред се, истог дана предвече задржао на линији: с. Заборак – Чивчи Брдо – Црни Врх. У овој борби су ангажовани сви батаљони, изузев одредске резерве (Бјелопољска бригада) која је била код Бољанића.
Пошто су батаљони Ковачког одреда претрпели велике губитке, а били су гоњени од надмоћнијег непријатеља, командант дивизије донео је одлуку да одред у току ноћи продужи повлачење до граничне линије, што је и извршено. Овог дана увече су у састав Пљеваљске дивизије на пл. Ковач стигли Краљски и Андријевачки батаљон Васојевићке бригаде из Старосрбијанског одреда. Тога дана је на пл. Ковач привучена одредска резерва (Бјелопољска бригада).
Распоред Ковачког одреда на новим положајима 16 августа био је: на Градини (к. 1337) Пљеваљски батаљон и регрутска чета (Пећка); на превоју Метаљка Шаранско-језерски батаљон; на пл. Ковачу Краљски и Андријевички батаљон; на Пониквама (к. 1285) Бољанићки батаљон, а на Хан Пољани 2 чете регрута (питомаца) из Пљеваља. У одредској резерви је и даље остала Бјелопољска бригада.
Једновремено с нападом на Ковачки одред, колона генерала Тролмана је правцем Фоча – Челебић напала Љубишански одред, с 8 брдском бригадом лево а 6 брдском бригадом десно крило. Положаји Љубишанског одреда не само да су одржани, већ су јединице овог одреда извршиле снажан противнапад и одбациле непријатеља на полазне положаје. Намера је команданта Љубишанског одреда била да – после извршеног противнапада – заузме положаје Црни Врх и Плијеш; али је у међувремену, због неповољне ситуације код Ковачког одреда, добио наређење да се задржи на достигнутој линији.
Због неповољне ситуације 8 брдске бригаде, која је противнапад Љубишанског одреда „успела да одбије само с муком“, командант 16 корпуса је одложио напад на Челебић „док 6 брдска бригада обухватним дејством не интервенише“. Љубишански одред је 16 августа, изјутра, напустио Челебић.
Колона Габриела је 16 августа продужила покрет с тежиштем напада на Краљски и Андријевички батаљон на пл. Ковачу. Оба батаљона су дала огорчени отпор, чиме су спречили 1 и 13 брдској бригади да обиђе превој Метаљку и избије на пл. Ковач. У тој борби је узела учешћа и 4 брдска бригада, која је наступала позади 13. Увођењем у борбу одредске резерве, ситуација се није изменила у корист Ковачког одреда. Јединице овог одреда, под притиском надмоћнијег непријатеља, биле су принуђене да се после подне са знатним губицима повуку ка Бољанићу.
О исходу борбе је командант Пљеваљске дивизије 16 августа известио Врховну команду, да је непријатељ јачине 1 дивизије напао положаје на пл. Ковач и Метаљку и да је услед тога Пљеваљска дивизија приморана на повлачење.
Повлачењем Ковачког одреда ка Бољанићу, Љубишански одред је приморан – у циљу да избегне опкољавање – да се повуче на гранични фронт, где се из истих разлога није могао задржати, већ је отступио у правцу пл. Љубишње.
Јединице Ковачког одреда су отступиле делом друмом Метаљка – Бољанић – Пљевља, а делом преко Пијевчеве Главе на пл. Градину. Шеснаести корпус је овог дана овладао граничним фронтом.
Покушаји да се јединице Ковачког одреда задрже на погодним линијама за одбрану нису успели. Да би успорио гоњење од стране непријатеља и тиме добио у времену и простору, командант Пљеваљске дивизије је 17 августа био стално у заштитници (2 проређене чете регрута са 15-20 официра и водом брдских топова) ради успоравања надирања надмоћнијег непријатеља.
Шеснаести аустроугарски корпус је, после заузимања граничних положаја у рејону Метаљке и пл. Ковача, 17 августа са 1, 4, и 6 брдском бригадом, под командом генерала Тролмана, продужио наступање у правцу Бољанића, а 2 и 13 брдска бригада су упућене према левом крилу српског Лимског одреда, које је ишло у помоћ Пљеваљској дивизији. Јединице Лимског одреда и Пљеваљске дивизије су, после краћих борби на граничном фронту, принуђене на повлачење пре него су се сјединиле, и повукле су се: Лимски одред према Лиму, а Пљеваљска дивизија у правцу Бијелог Поља. За време борби стигла је директива команде 16 корпуса за захођење (заламање) улево према Лиму; само је 8 брдска бригада имала задатак да Црногорцима следује у стопу. Она је успела да стигне само недалеко преко Челебића, пошто ју је црногорска заштитница при прелазу једне клисурасте увале (урвине) дуго задржала, тако да је Пљеваљска дивизија успела да изврши свој отступни марш неометано од непријатељског дејства.
У току наступања је 8 брдска бригада заузела: 19 августа Пљевља, 20 Јабуку, а 21 је продужила гоњење ка Пријепољу и Новој Вароши.
У повлачењу се Ковачки одред задржао на положајима Лиса – Граб – Коврен, а Љубишански на Стожеру.
У борбама од 15 до 19 августа је однос у људству био 5:1, а у артиљериским оруђима најмање 7:1 у корист 16 корпуса.
Услед пораза V аустроугарске армије на Церу и Јадру, VI аустроугарска армија је обуставила офанзиву у Санџаку, а 23 августа је са 15 и 16 корпусом одмаршовала на север у рејоне Власенице и Соколца. После одласка VI армије, 7 и 9 брдска бригада 15 корпуса и 8 бригада 16 корпуса добиле су наређење да напусте Санџак и осигурају положаје на горњој Дрини: 7 и 9 бригада код Вишеграда, а 8 брдска бригада код Фоче и Горажда.
И поред упорног држања трупа у одбрани, Пљеваљска дивизија (око 6.000 бораца) – због своје малобројности и врло слабог наоружања – није могла да да дужи отпор петоструко надмоћнијем 16 аустроугарском корпусу (око 30.000 војиика). Повлачење ове дивизије је последица погрешног стратегиског развоја црногорске војске 1914 године. До дубљег повлачења Пљеваљске дивизије у Санџак не би дошло да је црногорска Врховна команда у захвату овог важног операциског правца имала део стратегиске резерве, да је раније израђен заједнички операциски план и успостављена чврста тактичка веза са српском Ужичком војском. И поред тога Пљеваљска дивизија је од 15-19 августа знатно надмоћнијем непријатељу дала снажан отпор. То се десило у времену када се на српском фронту решавала судбина Церске битке. Везујући на свом фронту цео 16 аустроугарски корпус, ова дивизија је посредно допринела победи српске војске у Церској бици. Према томе, Пљеваљска дивизија – иако се морала повући – успешно је извршила свој задатак. Томе је знатно допринео њен енергични командант, бригадир Лука Гојнић.
У току ове операције јасно се испољио погрешан стратегиски развој аустроугарске војске на балканском ратишту. Збор таквог развоја штаб аустроугарске Балканске војске морао је да учини корените измене у своме плану, али се ти пропусти нису могли исправити за дужи период операција, управо све дотле док нису дошле на балканско ратиште немачке дивизије.
б) Рад Херцеговачког одреда
Аустроугарске снаге су средином августа биле врло активне. Циљ је њиховог дејства био да очисте своју територију од делова Херцеговачког одреда. Да би се извршио предњи задатак, упућене су 3 брдска бригада из рејона Автовца ка Билећи, а 14 брдска бригада из Боке Котореке у правцу Грахова.
Док се 3 брдска бригада припремала за покрет ка Билећи 2 батаљона Дурмиторске бригаде 17 августа извршила су поново упад на аустроугарску територију и заузела су Автовац. Услед овог продора 3 бригада није могла кренути к Билећи, већ је предузела напад и избацила ова 2 батаљона из Автовца и продужила наступање преко Равног у правцу Горанског. Том приликом је 3 брдска бригада запалила неколико села (Орах, Зуква, Јасен, Стубица и Стабна). У циљу да се 3 бригади спречи даље продирање, упућен је Ускочки батаљон са Црног Врха у помоћ батаљонима Дурмиторске бригаде. Овај батаљон је 18 августа у 17 часова стигао на Међеђу, где је митраљеском ватром и покретом изненадио делове 3 брдске бригаде, дејствујући у њихов десни бок, и приморао их да се повуку на гранични фронт.
Док је 3 брдска бригада вршила чишћење територије и одбацивала делове Херцеговачког одреда источно од Автовца, 9 ц. к. ландштурмски пук из Требиња и 14 брдска бригада из Кривошија извршиле су груписање у рејону Требиња и Дврсника са циљем да нападну Грахово. Те снаге (око 10.000 људи) су 10 августа у две колоне извршиле напад на Грахово: једном колоном с југа од Дврсника и другом са запада преко Бојањег Брда, нападајући отсек од Омутића до Кличевца. Овај положај бранили су делови 2 и 4 дивизије (8-10 батаљона, око 4-5.000 људи). Уз подршку врло јаке артиљериске ватре, обе аустроугарске колоне су успеле да пређу на црногорску територију и да се с југа и запада приближе Грахову. После жестоке борбе која је трајала цео дан, јединице Херцеговачког одреда су уз велике губитке одбиле напад. Аустроугарске трупе су у току целе ноћи прикупљале мртве и рањене и евакуисале их за Рисан и Херцегнови. Нису познати аустроугарски губици, вероватно су били велики. Црногорци су имали 262 погинула и рањена.
За време борби код Грахова вођене су борбе и у рејону Билеће. Сви покушаји мобилне посаде рејона Билеће да пређу на црногорску територију нису успели. По исказу учесника, аустроугарски губици у почетним борбама код Билеће (код 1 батаљона од 1.200 људи) износили су око 20 до 25%.
Аустроугарске снаге на целом херцеговачком фронту су одбачене. Мање црногорске групе су опет прелазиле на аустроугарску територију, држећи противничке снаге стално на опрези.
Херцеговачки одред је од почетка рата до 18 августа имао око 850 погинулих и рањених.
Услед неповољне ситуације у Санџаку црногорска Врховна команда је наредила команданту Херцеговачког одреда да 19 августа Колашинску бригаду упути у појачање Пљеваљској дивизији. Командант Херцеговачког одреда, сердар Јанко Вукотић, је, једновремено са упућивањем Колашинске бригаде за Санџак, предао команду дивизијару Митру Мартиновићу, и пошао на нову дужност за команданта Санџачке војске. Истог дана, ради лакшег командовања, деснокрилни (Цуцки) батаљон Ловћенског одреда је стављен под команду команданта Херцеговачког одреда, што је било у основи правилно.
Трећа аустроугарска брдска бригада је 19 августа добила задатак да ступи у борбу и растерети Билећу. Она је 23 августа из рејона Автовца предузела напад у југоисточном правцу. Имала је циљ да заузме с. Крстац, који затвара важан правац преко Дуге за Никшић. Положаје на овом правцу бранио је Голиски батаљон, јачине око 500 људи. Трећа брдска бригада је била у великој бројној и техничкој надмоћности. Имала је око 5000 људи, 6 топова и 6 митраљеза. После четрнаесточасовне борбе код с. Казанаца, 3 брдска бригада је одбацила Голиски батаљон и прешла на црногорску територију. Овај батаљон је пружао жилав отпор и под борбом се повлачио у правцу с. Крсца. Због тешке ситуације Голичког батаљона, 24 августа је у рејон Крсца упућен Ускочки батаљон Дурмиторске бригаде. Истовремено је наређено командату Рудинско-трепачког батаљона Вучедолске бригаде да свој батаљон пребаци преко Троглава на положај Ћурило (к. 1544). Дурмиторској бригади је наређено да с правца Добрелице нападне 3 брдску бригаду у леви бок. Наведене јединице Херцеговачког одреда (јачине 2-2,500 људи) су противнападом одбациле 3 брдску бригаду, која је – пошто је отступила са црногорске територије – предузела покрет у правцу Билеће.
Херцеговачки одред је нападним акцијама на целом фронту приморао противника да у времену од 15 – 25 августа, поред посадних једииица, употреби и 2 брдске бригаде (3 и 14) ради одбацивања делова Херцеговачког одреда преко границе. Јединице овог одреда су жилавом одбраном и противнападима одбиле све аустроугарске нападе. Непријатељ је успео да очисти своју територију од делова Херцеговачког одреда, али није успео да спречи прегруписавање црногорске војске, отпочето 19 августа.
ц) Рад Ловћенског одреда
Командант Ловћенског одреда је 16 августа вршио припреме у циљу да нападне аустроугарске снаге у рејону Голог Врха (4 км североисточно од Рисна). Извршеше ове акције је одложено због сталног притиска аустроугарских трупа на фронту Херцеговачког одреда.
Командант Ловћенског одреда је преко извиђачке службе сазнао да се непријатељске снаге (14 брдска бригада) из рејона с. Грковца (5 км североисточно од Рисна) пребацују ка утврђењу Дврснику, да изграђују пут од Дврсника ка Лисцу и на положаје Лисац и Вели врх (југоисточно од с. Грковца) ограђују жицом. Према томе, види се да је командант Ловћенског одреда имао тачне податке о аустроугарским припремама за напад на Грахово.
Када су аустроугарске трупе 18 августа вршиле напад на Грахово њихови слабији делови (1-2 батаљона 14 брдске бригаде, јачине око 1000 – 2000 људи) извршили су напад од с. Грковца у правцу с. Пиштета (југозападно од Козмана к. 993), које су бранили делови Цуцког батаљона (1-2 чете). Уз подршку јаке артиљериске ватре с Голог Врха (к. 1308), делови 14 бригаде заузели су с. Пиштети и покушали да освоје јаку граничну тачку Козман, али нису успели. Командант Ловћенског одреда је, због важности овог правца и да би спречио дубљи продор аустроугарских трупа на црногорску територију, упутио четама Цуцког батаљона појачање: Команско-загарачки батаљон, 2 чете Пјешивачког и 1 чету Његушког батаљона (око 800 људи), 2 топа и 2 митраљеза. По доласку ових појачања предузет је напад и непријатељ је одбачен на граничне положаје.
Аустроугарска офанзива у Санџаку и повлачење Пљеваљске дивизије захтевали су појачање снага у Санџаку. Зато је црногорска Врховна команда 19 августа наредила команданту Ловћенског одреда да Спушку бригаду, 2 батаљона Катунске (Чевско-бјелички и Пјешивачки) и 1 батаљон Ријечко-љешанске бригаде (Љешански) одмах упути за формирање Санџачке војске. Те јединице су истог дана кренуле за Никшић.
После упућивања одређених јединица у Санџак, распоред Ловћенског одреда био је:
– десни отсек: Катунска бригада: од Високе Горе до потока Звероњака закључно: (Његушко-ћеклићки батаљон од Високе Горе до Жањевог Дола закључно, а Цетињски на Бостуру и Куку с претстражом на Лесици и Звероњаку);
– средњи отсек: Ријечко-љешанека бригада од Солара до пута Будва – Котор (Цеклински батаљон у с. Доловима с претстражом на линији Солар, Љуботински на линији Мирац – с. Пелиново – с. Радановић, Цеклинско-добрски у бригадној резерви између с. Братешића и с. Горовића) и Црмничко-приморска бригада од пута Будва – Котор до мора (Горњо-црмнички и Доњо-црмнички батаљон с претстражом на линији с. Побрђе – Прчија Глава – с. Лазаревић, а батаљони Мркојевићки и Барски у бригадној резерви);
– леви отсек од Будве до ушћа р. Бојане, остатак Црмничко-приморске и бригада мухамеданаца (Селско-шестански, Крајински, Бјелогорски и Улцињски батаљон).
Добровољачке чете су употребљене делом на претстражи, а делом у резерви средњег отсека.
Распоред артиљерије и митраљеза на фронту Ловћенског одреда је од почетка рата (6 августа) остао непромењен.
У том времену (15-25 августа) је аустроугарска флота била активна. Тако се 16 августа, 10-12 км југоисточно од Будве, одиграла поморска битка између аустроугарских и француских ратних бродова. Тога дана је код Каштела потопљена аустроугарска крстарица „Зента“, док су остала четири аустроугарска ратна брода успела да побегну у залив Боке Которске. Са потопљеног брода спасли су се 3 официра и 5 морнара, који су испливали на црногорску обалу. У том времену су се код Улциња налазили 6, а код Будве 23 француска ратна брода.
Крајем августа су стигле из Скадра на Цетиње 2 чете француске морнаричке пешадије и стављене су на расположење црногорској Врховној команди.
Њихов дочек на Цетињу био је веома свечан. Француска морнаричка пешадија је за све време рата остала на Цетињу.
На фронту Ловћенског одреда до 25 августа важнијих догађаја није било.
3) Заједнички операциски план српске и црногорске војске
Војнополитичка ситуација. Груписање црногорске војске и њене почетне операције, скоро до свршетка Церске битке, извођене су без заједничког операциског плана српске и црногорске војске. Несумњив је пропуст српског и црногорског државног руководства што пре почетка ратних дејстава није остварена координација заједничких операција. У ранијем излагању о раду црногорске владе и њене војске указано је да је краљ Никола 28 јула од српске владе тражио упутства о раду и правцима дејства црногорске војске и да је црногорска влада пристала да српска и црногорска војска имају заједнички генералштаб. По овим пажним питањима требало је одмах донети одлуку, пошто та координација раније није остварена. То је унеколико имало за последицу погрешно почетно груписање црногорске војске 1914, а с тим у вези настала је у августу неповољна ситуација на споју црногорске и српске војске у Санџаку. Ситуација је налагала да обе војске имају заједнички операциски план. Он је 17 августа израђен у српској Врховној команди. Међутим, пројекат заједничког операциског плана, с обзиром на спољно-политичку ситуацију обе државе, требало је израдити раније. Што такав плаи није постојао узрок свакако треба тражити унеколико и у нездравим односима и антагонизму између два двора, што се негативно одражавало на интересе српског и црногорског народа у борби против заједничког непријатеља.
Начелник штаба српске Врховне команде, војвода Радомир Путник, израдио је 17 августа „3аједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске“. За везу између врховних команди одређени су: у штабу српске Врховне команде црногорски делегат бригадир Јово Бећир, а у штабу црногорске Врховне команде мисија на челу са генералом Божидаром Јанковићем. Осим њега српска Врховна команда је ставила на расположење црногорској Врховној команди за службу у њеном штабу: пуковника Петра Пешића, иижињериског пуковника Боривоја Пешића и пешадиске потпуковнике Љуба Михајловића и Ђорђа Палигорића.
Српска војна мисија је 21 августа стигла на Цетиње и донела је заједнички операциски план. Мисија је сутрадан примљена у аудијенцију код краља Николе, који је шефу војне мисије, генералу Јанковићу, поверио положај начелника штаба црногорске Врховне команде, с тим да његов помоћник буде пуковник Пешић. Од осталих српских и од два нижа црногорска официра формиран је штаб Врховне команде. Том приликом је краљ Никола прихватио заједнички план дејства.
Ситуација је на црногорско-српском фронту 22 августа, кога су дана српски официри преузели руковођење операцијама црногорске војске, била следећа:
1)Аустроугарска Балканска војска: V армија, после крвавих бојева у рејону пл. Цера, била је у пуном повлачењу на леву обалу р. Дрине, а VI армија је овог дана, због неповољне ситуације на Церу, предузела повлачење из Санџака у рејон Власенице, остављајући слабије делове (око 3 брдске бригаде) према српској Ужичкој војсци и црногорској Пљеваљској дивизији.
2) Српска војска: била је у гоњењу V аустроугарске армије, а њена Ужичка војска у борби с деловима аустроугарске армије око Прибоја, Рудог и Мокре Горе.
3) Црногорска војска:
а) Пљеваљска дивизија код Лисе и Граба. Овој дивизији су, почев од 19 августа, упућена појачања: из Старосрбијанског одреда 1 бригада (2 батаљона), из Херцеговачког 1 и из Ловћенског одреда 2 бригаде, свега 4 бригаде (13 батаљона). Ове јединице су 22 августа биле у прикупљању у рејону Бродарева, Колашинских Поља и Левертаре.
б) Код Херцеговачког и Ловћенског одреда: локалне тактичке акције дуж целог фронта. Према томе, прегруписавање црногорске војске, отпочето 19 августа, било је у складу са заједничким операциским планом.
Како је савезничка сарадња замишљена види се из заједничког операциског плана, који дословно гласи:
„Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-угарске“
I Политичка и војничка ситуација Србије и Црне Горе
С обзиром иа општу политичку и војничку ситуацију зараћених европских држава и наш однос према државама Тројнога споразума у овоме европском рату, улога српске и црногорске војске састоји се у томе да привуку и привежу за себе што јачу снагу Аустро- Угарске, како би она била што више ослабљена према Русији.
Ако аустроугарска војска, као надмоћнија у снази и брзини своје концентрације, предузме офанзиву према нама, онда је улога српске и црногорске војске у прво време дефанзивна, па чим се укаже повољан тренутак одмах прећи у офанзиву.
Да би се постигао општи политички и војнички циљ, како у односу иа ситуацију зараћених европских држава тако и на ситуацију Србије и Црне Горе, потребна је заједничка кооперација српске и црногорске војске уопште, а непосредно српске Ужичке војске која оперише правцем Вишеград – Сарајево, и црногорске снаге, које оперишу правцем: Пљевља – Горажде – Сарајево, имајући исти објекат као циљ свога дејства. За ову кооперацију је потребан један заједнички операциски план.
II Распоред аустроугарске војске према Србији и Црној Гори
Пре него би се усталио план операција српске и црногорске војске потребно је претходно изложити јачину и груповање ауетроугарске војске према Србији и Црној Гори и обратно.
Према досадањим подацима, снага Аустро-Угарске одређена за операције према Србији и Црној Гори овако је групована:
а) Према Србији:
у Банату VII корпус,
у Срему и Славонији до ушћа Дрине у Саву: IV корпус и 1 дивизија из XIII корпуса,
у Босни, а на фронту Лозница – Рача: 1 дивизија из XIII корпуса, 1 дивизија из VIII корпуса и 2 бригаде из XV корпуса.
б) Према Црној Гори:
У Фочи око 1 бригада из XV корпуса. На фронту: Гацко – Требиње и даље, остатак XVI корпуса.
Сем овога у утврђеном Сарајеву и Мостару налазе се сталне посаде.
III Распоред српске и црногорске војске
а) српске војске:
1) I, II и III армија прикупљепе су за дејство према северозападном фронту, према Срему или североисточном делу Босне.
2) Ужичка војска код Мокре Горе и Прибоја за операције у правцу Вишеград – Сарајево.
3) Браничевски одред на граничном фронту: Голубац – Смедерево.
б) црногорске војске:
По званичном саопштењу црногорског војног делегата ђенерала Ј. Бећира, црногорска војска је групована овако:
а) Ловћенски одред на фронту: Ловћен – Суторман (8000 бораца),
б) Херцеговачки одред на фронту: Грахово – Крстац (15000 бораца),
в) Санџачки одред код Пљеваља (6000 бораца).
IV Операциски план
а) српске војске:
На основу јачине и груповања аустроугарске војске према Србији и Црној Гори, јачине и груповања српске војске као и циља коме тежимо, операциски план за српску војску биће у први мах дефанзиван, докле се не изврши концентрација и уже прикупљање снага. Чим се ово заврши план операција биће офанзиван, према Срему или Босни, што ће зависити од ситуације.
б) црногорске војске:
Пошто је снага Црне Горе недовољна за какву јачу и озбиљнију акцију у Херцеговини у ширим размерама, то је потребна ближа кооперација српске и црногорске војске ка Сарајеву.
За овај циљ око 2/3 целокупне црногорске снаге концентрисаће се око Пљеваља, за операције правцем: Чајниче – Горажде – Сарајево, у циљу кооперације са српском Ужичком војском, која ће оперисати од Мокре Горе и Вишеграда ка Сарајеву.
Остала снага Црне Горе употребиће се за одбрану своје територије.
V Веза између српске и црногорске Врховне команде
У циљу јединства у извођењу заједничких операција српске и црногорске војске потребна је стална веза између српске и црногорске Врховне команде у току операција.
За овај циљ од стране српске Врховне команде као војни делегат у штабу црногорске Врховне команде биће ђенерал Божидар Јанковић.
Сем овога штабу црногорске Врховне команде стављају се на расположење за службу у штабу: ђенералштабни пуковник Петар Пешић, иижињерски пуковник Боривоје Пешић и пешадијски потпуковници Драгољуб Михајловић и Ђорђе Палигорић.
Начелник штаба Врховне команде,
Почасни ађутант Њ. В. Краља, Војвода Р. Путник, с.р.“
Са овим планом су се сложили краљ и црногорска влада. У току рата су српска и црногорска војска дејствовалс по овом заједничком операциском плану, којим је руководила српска Врховна команда, како операцијама српске тако и операцијама црногорске војске преко својих официра који су формирали њену Врховну команду.
4) Формирање Санџачке војске
Да би се – у духу заједничког операциског плана – обезбедила кооперација главних црногорских снага у Санџаку са дејством српске Ужичке војске, црногорска Врховна команда је до 25 августа формирала Санџачку војску.
Због неповољне ситуације код Пљеваљске дивизије, црногорска Врховна команда је још 19 августа наредила да се овој дивизији упуте појачања. Тога дана је стварно и почело формирање Санџачке војске, а одговарало је заједничком операциском плану српске и црногорске војске.
Формирање Санџачке војске извршено је од Пљеваљске дивизије и упућених јој појачања, и то из:
– Ловћенског одреда: Спушка бригада (3 батаљона) и новоформирана Ловћенска бригада (3 батаљона);
– Херцеговачког одреда: Колашинска бригада (5 батаљона) и 1 брдска батерија;
– Старосрбијанског одреда: Ђаковичка бригада (2 регрутска батаљона) и 2 пољска брзометна топа. Свега 13 батаљона и 1 1/2 батерија.
Бригаде одређене за формирање Санџачке војске одмах су кренуле за Санџак. Ђаковичка бригада је 25 августа стигла на леву обалу р. Лима, између Бродарева и Лисе, а Ловћенска, Колашинска и Спушка у Поља Колашинска.
У циљу лакшег командовања Санџачка војска је формирана у две дивизије:
– 1 санџачка дивизија, под командом бригадира Луке Гојнића, формирана је од Пљеваљске дивизије (без Пљеваљске бригаде) и Ђаковичке бригаде;
– 2 санџачка дивизија, под командом бригадира Машана Божовића, састава: Ловћенска, Спушка и Пљеваљска бригада.
Колашинска бригада је била у резерви Санџачке војске.