ТРЕЋИ ПЕРИОД
(од 25 октобра до краја 1914 год.)
Операције црногорске војске после повлачења из Босне (од 25 октобра до краја 1914 год.)
Општа ситуација – После отступања Ужичке војске и црногорске офанзивне групе из југоисточне Босне у октобру, ситуација се на главном српском војишту (дринском) изменила. Аустроугарске снаге, пошто су из Босне одбациле српске и црногорске трупе, пребациле су се на средњу и доњу Дрину ради продужења офанзиве. Резултат те офанзиве био је: повлачење српских снага на вододелницу реке Колубаре и Западне Мораве, на којој је српска војска у почетку децембра 1914 нанела непријатељу тежак пораз у Колубарској бици.
За време извођења Колубарске битке главне снаге црногорске војске имале су задатак да обезбеде леви бок и позадину српске војске од упада аустроугарских трупа у Санџак, а остатак активним дејством привеже што јаче противничке снаге да би се спречило њихово упућивање на санџачки правац или на српски фронт.
У оквиру општег задатка црногорске војске, њена главна снага (Санџачка војска и Дрински одред) имала је задатак: да садејствује Ужичкој војсци (доцније и трупама Нове области) у заштити правца који од Вишеграда изводи у Санџак (ка Прибоју или Новој Вароши) и да противнику спречи продирање у ову област.
Од аустроугарских снага према Црној Гори крајем октобра 1914 (поред посада у Боки Которској, Требињу, Билећи, Автовцу и Калиновику, укупно око 36000 људи и 400 артиљериских оруђа) била је на фронту од Вишеграда до Фоче и 17 брдска бригада (око 5000 људи), ојачана с неколико ландштурмских батаљона. Укупно према Црној Гори најмање око 41.000 војника.
Бројно стање црногорске војске у овом времену било је: Санџачка војска 13722, Дрински одред 10110, Херцеговачки одред 7709, Ловћенски одред 7754 и Старосрбијански одред 5165 људи, укупно: 44460 војника, 46 митраљеза и 120 артиљериских оруђа, 5174 коња, 385 волова и 1 кара.
Према томе однос снага је био: у пешадији око 1:1, а у артиљерији око 1:4 у корист аустроугарских трупа. За однос у митраљезима нема података.
а) Рад Санџачке војске и Дринског одреда
После повлачења из југоисточне Босне Санџачка војска и Дрински одред посели су за одбрану десну обалу Дрине, и то:
– Санџачка војска од р. Јањине до Оглечевског Потока,
– Дрински одред од Оглечевског Потока до Плијеша (к. 1717).
Отсек Дрине од р. Лима до р. Јањине требало је да осматра и брани Ужичка војска. Али, како после њеног повлачења у правцу Ужица није било тактичке везе између ње и Санџачке војске, командант Санџачке војске је у циљу обезбеђења свога десног крила и бока упутио део снага да поседну отсек р. Лим – р. Јањина.
По извршеном поседању положаја командант Санџачке војске је 30 октобра о распореду поднео следећи извештај:
1) На фронту од Хиљевца до р. Јањине рекрутски бат. Бјелопољске бригаде и 2 брдска небрзом. топа.
2) На фронту од р. Јањине до Колијевке Васојевићка бриг. (батаљони: Краљски, Андријевички и Ускочки), Доњавасојевићка бригада (3 батаљона), 2 брд. брзом. топа и 2 пољ. брзом. топа.
Иза десног крила овог сектора код Међурјечја је Трепачко-шекуларски батаљон.
3) На фронту Самари (од Колијевке до колског пута Чајниче – Горажде): Ловћенска бригада (5 батаљ.) и Пљеваљска бриг. (око 900 бораца), 2 пољска брзомет. топа, 6 Дебанжових пољских и 4 брдска топа и 2 пољ. хауб.
4) На фронту Паљика од колског пута Чајниче – Горажде до близу Оглешевског Потока Колашинска бриг., 2 брдска брзом. топа и 2 брд. круп. небрзом. топа.
Поред чисто секторских резерви располажем као општом резервом са четири батаљона Колашинске бриг. при Пољици и Трепачко-шекуларским бат. код Међурјечја“.
Дрински одред је 31 октобра имао овакав распоред:
1) на отсеку од Оглешевског до Језерског Потока: 2 батаљона из Зетске бригаде;
2) на отсеку од Језерског Потока до р. Јањине: Дурмиторска бригада (3 батаљона), 2 пољска брзометна гопа, 1 брдска Дебанжова батерија (4 топа) и 2 митраљеска одељења (4 митраљеза);
3) на отсеку од р. Јањине до Плијеша: Спушка бригада (6 батаљона), вод пољске и вод брзометне Шкодине батерије (4 топа) и 2 митраљеза;
4) Одредска резерва: десна група – Зетска бригада (2 батаљона) са 1 водом брзометне артиљерије и 1 митраљеским одељењем у селу Царева Раван, лева група – Дечанска бригада (3 батаљона) и 1 вод пољских хаубица код Златаја (к. 1216).
После повлачења из југоисточне Босне код неких јединица Санџачке војске и Дринског одреда појавили су се знаци недисциплине. То је наступило код незнатног броја батаљона, а само зато што их њихове старешине нису чврсто држале у руци. Предузете су одмах енергичне мере, тако да то није имало штетног утицаја на даљи тактички рад тих јединица.
На фронту Санџачке војске и Дринског одреда у првој половини месеца новембра није било значајнијих борби. Сав се рад аустроугарских снага на фронту Санџачке војске и Дринског одреда сводио на извиђачку делатност. Главне српске снаге, после двомесечне битке на Дрини, биле су у повлачењу из северозападног дела Србије на десну обалу р. Колубаре. Ужичка војска је 15 новембра била отпочела повлачење из рејона Вишеграда ради поседања нових положаја: В. Приседо (к. 971) – Ђаков Камен (к. 1003) – Кадињачка – Буља – Поникве (к. 899). Лимски одред је упућен у Ужице, као резерва Ужичке војске.
Услед повлачења Ужичке војске командант Санџачке војске је за заштиту свога десног бока 15 новембра упутио на десну обалу р. Лима Трепачко-шекуларски батаљон да поседне Бујак (к. 1221) и Голеш. Овај батаљон је са 2 чете посео Бујак а са остатком батаљона Вихру, и приступио је њиховом утврђивању. Пошто је 17 брдска бригада овог дана прешла р. Дрину у правцу Бујака, упућена је на десну обалу р. Лима и Дечанска бригада, која је 18 новембра стигла са 2 батаљона на Варду, а 1 батаљон је оставила у Рудом. Делови 17 бригаде су 19 новембра предузели напад на положај Вихра (к. 1101) – Варда, који су бранили регрутски и Трепачко-шекуларски батаљон из Дечанске бригаде. После огорчене борбе, вођене под врло тешким атмосферским приликама, нападач је одбијен. По ухваћеном телефонском разговору, јачина нападача на овом отсеку оцењена је око 1 бригаде. То је била 17 брдска бригада.
Ради јачег осигурања дееног бока и спречавања аустроугарских снага да правцем Вишеград – Прибој продру десном обалом Лима, командант Санџачке војске је – у духу наређења Врховне команде формирао Лимску дивизију састава: Дечанска бригада (4 батаљона), Доњовасојевићка бригада (3 батаљона) са 4 брдска топа и 4 митраљеза. За команданта дивизије је одређен досадашњи командант 1 санџачке дивизије бригадир Мило Матановић.
За осигурање истог правца је и српска Врховна команда упутила 5 кадровски пук са 2 топа, који је 21 новембра стигао на линију: Варда (к. 1235) – Врановина – Паштан Брдо.
Да би се зауставило надирање ојачане 17 брдске бригаде правцем Вишеград – Прибој, командант Ужичке војске тражио је да командант Санџачке војске појача 5 кадровски пук са једном од најближих бригада. Тек на иитервенцију црногорске Врховне команде, командант Санџачке војске наредио је команданту Лимске дивизије да, у споразуму с командантом 5 кадровског пука, пружи енергичан отпор непријатељу, а у случају јачег притиска да отступи у правцу Прибоја. У интересу јединства командовања 5 кадровски пук је стављен под команду команданта Лимске дивизије.
Од 23 до 27 новембра свакодневно су, под врло тешким атмосферским приликама (хладноћа, снег и магла), вођене жестоке борбе на положају Варда-Вихра. Надмоћност ојачане 17 брдске бригаде била је нарочито у артиљерији и митраљезима. Благодарећи одлучном држању браниоца, нарочито регрутских батаљона, сви су аустроугарски напади одбијени. У овим борбама нападач је имао око 600 мртвих и рањених. Пошто је 17 брдска бригада поново ојачана, 2 децембра је продужила енергичан напад и, после огорчене борбе, успела је да заузме Вихру (к. 1101). Регрутски батаљони, који су бранили Вихру, повукли су се на линију с. Гаочићи – с. Соколовићи; Васојевићка бригада на Варду и Равно Врдо, а 5 кадровски пук на Црни Врх с предњим деловима код с. Пигле. У одбрани Вихре су регрутски батаљони имали 120 избачених из строја. У току борби Лимске дивизије, Ужичка војска је наставила даље повлачење на исток ради поседања положаја за одбрану улаза у Овчарско-кабларску Клисуру.
Дечанска бригада је, и поред изричитог наређења команданта Лимске дивизије да упорно брани поседнути положај, ноћу 2/3 децембра напустила положај и отступила у Рудо. Због напуштања положаја смењен је командант бригаде, командир Лабовић, и стављен под војни суд. Услед повлачења Дечанске бригаде и Васојевићка бригада се повукла на леву обалу р. Увца, остављајући своје заштитне делове на десној обали.
Због важности правца ка Прибоју и потребе да се исти што боље обезбеди, на захтев српске Врховне команде је Лимска дивизија, ојачана Острошком бригадом (батаљон Жупски и Луковски са 2 топа и 2 митраљеза), стављена под команду команданта трупа Нове области. Ове су трупе имале задатак да после повлачења Ужичке војске за Овчарско-кабларску Клисуру бране правац Прибој – Нови Пазар и правац који од Ужица изводи у Санџак.
У току борби Лимске дивизије од 23 новембра до 2 децембра на осталом делу фронта Санџачке војске и Дринског одреда није било значајнијих догађаја. У том времену је од јединица Санџачке војске и Дринског одреда формиран нови Дрински одред. Преформирање је извршено због новостворене ситуадије на фронту Херцеговачког одреда, на који је, према прибављеним подацима, непријатељ припремао напад. У том циљу је Врховна команда издала наређење:
– да се из састава Санџачке војске и Дринског одреда формира нови Дрински одред (јачине 10 батаљона, 7 топова и 4 митраљеза) и, по извршеном формирању, упути у Никшић;
– да јединице Дринског одреда, које нису ушле у састав новог Дринског одреда, уђу у састав Санџачке војске, и
– да Санџачка војска прими одбрану фронта Дринског одреда.
Новоформирани Дрински одред, под командом дивизијара Митра Мартиновића, упућен је 29 новембра из Чајнича за Никшић. По доласку у Никшић, Дробњачки и Шарано-језерски батаљони упућени су у састав Xерцеговачког одреда, а од осталих јединица формирана је Дринска дивизија, састава 2 бригаде (Спушка и Зетска). За команданта дивизије постављен је бригадир Милутип Вучинић. Дивизија је образовала резерву Врховне команде.
Одласком Дринског одреда Санџачка војска је добила још шири фронт за одбрану, за који није имала довољно снаге. Повлачењем Лимске дивизије ка Прибоју њен десни бок и позадина били су још изложенији. У таквој ситуацији је командант Санџачке војске одлучио да Дрину на највероватнијим местима за прелаз брани слабијим снагама, а главнину да групише на Метаљци.
У циљу да олакша одбрану Лимске дивизије (она је била под српском командом), црногорска Врховна команда је команданту Санџачке војске наредила да делом снага предузме дејство у правцу Рудог, с тим да се спречи даље продирање аустроугарских снага десном обалом р. Лима ка Прибоју. У том циљу, по наређењу команданта Санџачке војске, формирана је 2 XII Летећа бригада, под командом командира Шћепана Мијушковића, од Ускочког, Пренћанског и једног регрутског батаљона, брдске батерије и митраљеског одељења. Бригада је добила задатак: да избије на положај Мокронози – Миоче – Устибар – Северин, затвори правац код Рудог и дејствује у десни бок и позадину аустроугарских снага (око две здружене бригаде) на левој обали Лима, ако продуже дејство у правцу Прибоја. Летећа бригада је 4 децембра стигла па одређени положај и посела га за одбрану. Нападач је 6 децембра предузео прелаз преко р. Лима код Рудог, али је одбијен.
Исто тако указала се потреба да се Лимска дивизија, на десној обали Лима, ојача ради сигурног обезбеђења правца ка Прибоју. Ради тога у појачање овој дивизији упућена је Острошка бригада – батаљон Жупски и Луковски са 2 митраљеза и 2 топа.
Како је тих дана српска војска прешла у против-офанзиву (Колубарска битка), то је у вези с овим, по наређењу српске Врховне команде, Лимска дивизија 9 децембра прешла у напад са задатком да одбаци аустроугарске трупе преко р. Дрине. Дивизија је извршила напад у три колоне:
– десна (Острошка бригада) у правцу Бијелог Брда, источно од пута Увац – Добрун;
– средња (Доњовасојевићка бригада) у правцу пл. Варде, а
– лева (Дечанска бригада) у правцу Паштан Брда.
Ради садејства у нападу Лимске дивизије, командант Санџачке војске је наредио команданту Летеће бригаде: да са бригадом и даље затвара правац код Рудог, а један комбиновани батаљон да упути левом обалом Лима, с тим да пређе Лим код с. Стрмице и дејствује у десни бок и позадину аустроугарских снага на десној обали Лима. У циљу извршеља предњег наређења, командант Летеће бригаде наредио је да се формира батаљон од три чете (по једна чета из регрутског, Пјешивачког и Ускочког батаљона) и митраљеско одељење. Комбиновани батаљон је брзо стигао код с. Стрмице, али надошли Лим није могао прећи газом, па је приступљено изради сплава од приручних средстава. У томе се закаснило око два и по часа. Тај сплав се приликом прелаза Лима разбио. 3атим се приступило изради другог бољег, којим је регрутска чета по деловима превезена на десну обалу Лима. Када је регрутска чета прешла преко р. Лима, непријатељ је већ био отступио. Зато овај батаљон, пошто није имао никаквих средстава за брзи прелаз преко р. Лима, 9 децембра није могао садејствовати левој колони (Дечанској бригади) Лимске дивизије.
Штаб Санџачке војске је Летећу бригаду требало да стави под команду команданта Лимске дивизије, пошто је ова бригада садејствовала Лимској дивизији. С обзиром да то није урађено, требало је наредити Летећој бригади да један батаљон остави код Рудог, а са бригадом да благовремено стигне код с. Стрмице и на време припреми приручна средства за прелаз преко Лима 9 децембра. Да је тако поступљено, свакако би дејство ове бригаде тога дана више допринело успеху Лимске дивизије у њеном нападу и гоњењу непријатеља у долини Лима, јер би се нашла у позадини аустроугарских снага које су отступале у правцу Вишеграда.
Успешне борбе Лимске дивизије продужене су и следећег дана. Њена Острошка бригада је 11 децембра заузела Добрун, Доњовасојевићка Суху Гору, а Дечанска је преко с. Дринског избила на Дрину.
Острошка бригада је 12 децембра ушла у Вишеград. У наступању је заробила 1 официра и 50 војника, а Дечанска бригада је заробила 2 чете војника.
Овога дана (12-ХII) је Лимска дивизија на целом фронту одбацила аустроугарске трупе на леву обалу р. Дрине и посела отсек од с. Старог Брода до ушћа р. Лима, где се задржала.
Аустроугарске трупе су порушиле мост на Дрини код Вишеграда, и под заштитом јаке артиљериске ватре предузеле су утврђивање дуж леве обале Дрине.
Санџачка војска је, после одласка Дринског одреда, за одбрану десне обале Дрине (од ушћа р. Лима до Шћепан Поља) распоређена на „заштитничка одељења““ и резерву.
Заштитничка одељења била су под командом бригадира Машана Божовића, са штабом у Чајничу. Ова одељења су посела следеће отсеке:
– од ушћа р. Лима до ушћа р. Јањине: Бјелопољска бригада, 3 чете регрутског батаљона и брдски Крупов небрзометни вод;
– од ушћа р. Јањине до с. Влаховићи: извиђачко одељење, митраљеско одељење и брдски Крупов брзометни вод;
– од с. Влаховића до ушћа Оглечевског Погока: Пљеваљска бригада, две чете Љешкопољског и чета Чевско-бјеличког батаљона, 2 вода Колашинске бригаде, митраљеско одељење, пољска Дебанжова батерија, пољски Крупов брзометни и брдски Дебанжов вод;
– од Оглечевског до Јошаничког потока: Колашински и Доњоморачки батаљон, 2 митраљеска одељења и брдски Дебанжов вод;
– од Јошаничког потока до Шћепан Поља: Планино-пивски, Жупо-пивски и Команско-загарачки батаљон, 1 регрутска чета, митраљеско одељење и Шкодина батерија.
Резерва:
– у Међуречју: Васојевићка бригада (Краљски и Андријевички батаљон и митраљеско одељење);
– у Горњем Поблаћу: Ловћенска бригада (Чевско-бјелички, Љешански и Пештерско-бистрички батаљон), митраљеско одељење и мунициска колона;
– на Козари: Летећа бригада (Пјешивачки и Ускочки батаљон), митраљеско одељење, брдски Крупов брзометни вод и брдски небрзометни вод;
– на путу Ковач пл. – Ифсар: Колашинска бригада (Ровачки, Морачки, Липовски и Пољски батаљон), извиђачка чета, митраљеско одељење и брдски Дебанжов вод;
– на Готовуши: пољски брзометни и пољски хаубички вод;
– у Чајничу: пољски хаубички вод, и
– у Рудинама: регрутска чета.
Штаб Санџачке војске у Бољанићу.
Ради бољег садејства Ужичкој војсци, а с обзиром на њен нови задатак (одбрану Дрине), Лимска дивизија је 19 децембра стављена под команду команданта Ужичке војске. Она је са Дечанском и Доњовасојевићком бригадом држала фронт од потока Бање до ушћа р. Лима. У резерви Лимске дивизије се налазила Острошка бригада у с. Репошевићи.
Што су јаке аустроугарске снаге задржане у Санџаку за време Колубарске битке заслуга је црногорске Лимске дивизије и српског 5 кадровског пука. За брзо протеривање ојачане 17 брдске бригаде преко р. Дрине видно је допринео пораз аустроугарске војске у Колубарској бици.
После пораза аустроугарске војске у Колубарској бици и протеривања аустроугарских снага преко р. Дрине, на српском и црногорском фронту је све до октобра 1915 године владало затишје.
б) Рад Херцеговачког одреда
У времену када је Санџачка војска завршила повлачење из југоисточне Босне на десну обалу Дрине јединице Херцеговачког одреда су продужиле надирање к Автовцу и Гацку у циљу привезивања аустроугарских снага на свом фронту и олакшавања одбране р. Дрине. У том циљу су батаљони 3 дивизије (Требјешки, Никшићки и Гатачко-добровољачки) продужили започету борбу од 23 октобра, а 26 су водили огорчену осмочасовну борбу ради освајања утврђења Гат. Аустроугарске трупе су овога дана биле приморане да отступе са свих положаја испред излаза из теснаца Дуге, али је солидно утврђени Гат упорно брањен. Аустроугарски делови који су од стране Рудинско-трепачког батајљона пред Кобиљом Главом разбијени и гоњени у правцу Билећа зауставили су се у рејону Плане и спречили даље надирање делова 3 дивизије на овом правцу.
Аустроугарској посади у Автовцу су у међувремену стигла појачања из Калиновика. Укупна јачина Аустроугарских трупа на овом правцу је, с добијеним појачањем, износила 16 чета (око 4000 људи) са 10 топова. Те снаге су припремиле противнапад и 27 октобра рано ујутру отпочеле су наступање у правцу с. Гачева и на отсек с. Пржине – с. Церница. Истог дана су, после тродневне огорчене борбе, јединице 3 дивизије (Требјешки, Никшићки и Гатачко-добровољачки батаљон) заузеле упориште Гат. Том приликом заплепљена су: 3 топа, 1 митраљез, много муниције и осталог ратног материјала. По заузећу Гата батаљони 3 дивизије нису предузели нужне мере да обезбеде бојну готовост, због чега су аустроугарске јединице са око 2 батаљона (2000 људи), уз подршку јаке артиљериске ватре, извршиле снажан противнапад и повратиле Гат. Стога су поменути батаљони 3 дивизије били принуђени на повлачење, а нападач је 27 и 28 октобра повратио, поред Гата, Церницу, Кључ и Кобиљу Главу. Јединице 3 дивизије на овом правцу су 29 октобра браниле положај: Степен – Врх (к. 1228) – Јежева Глава (к. 1114) – Орловац (4 км југозападно од Троглава). У тим борбама је 3 дивизија имала доста губитака.
Тако су јединице 3 дивизије, због слабе опрезе и бојне готовости, изгубиле важну тачку Гат. Ово је леп пример за то да не треба никада потцењивати потученог непријатеља, а још мање у његовој непосредној близини остати на положају без борбеног осигурања и осталих мера за обезбеђење.
У првој половини новембра су аустроугарске снаге биле активне на отсеку 2 дивизије, нарочито у рејону Клобука и Грахова. Док су аустроугарске јединице у рејону Билећа (отсек 3 дивизије) појачавале извиђачку делатност, уз подршку јаке артиљериске ватре, дотле су у рејону Клобука и Грахова вршиле нападе јачим снагама. Тако су аустроугарске јединице (4 батаљона са око 4000 људи, б митраљеза и 12 топова) 9 новембра ујутро извршиле напад на отсек Клобук – Грахово. Овај отсек су бранила око 3 батаљона Бјелопавлићке бригаде (око 1500 људи), са 4 митраљеза и 5 топова. У низу напада од 9 до 12 новембра, извршених делимично и ноћу, аустроугарске снаге нису успеле да се пробију у рејон Клобука и Грахова, већ су сви њихови напади одбијени са знатним губицима.
Командант Херцеговачког одреда је, због аустро-угарског притиска на Грахово и Билећу, тражио појачање. Црногорска Врховна команда, услед развученог фронта и удаљености појединих одреда, није могла упутити веће појачање, сем најближе 2 чете с Његуша. До употребе појачања није дошло, јер су јединице 2 дивизије сопственим снагама одбиле све противничке нападе. У овим борбама су обе дивизије имале: 7 погинулих и 71 рањеног, док је код аустроугарских трупа било око 160 мртвих, а рањених вероватно много више.
До краја децембра на фронту овог одреда је владало борбено затишје, с мањом активношћу извиђачких органа.
Крајем новембра се сазнало да ће аустроугарске трупе извршити јачи притисак на херцеговачком фронту У циљу спречавања те непријатељске намере црногорска Врховна команда је нареди.ла да се из Санџачке војске и Дринског одреда формира нов Дрински одред (10 батаљона, 4 митраљеза, 3 брдска и 4 пољска топа, око 6000 људи) и упути у Никшић. Доцније је Врховна команда одустала од своје првобитне намере, а у појачање Херцеговачком одреду упућена су само 2 батаљона (Дробњачки и Шаранско-језерски), као резерва у Вилусама. Остатак одреда је образовао резерву Врховне команде у Никшићу. Међутим до јачег аустроугарског напада није дошло. По извршеном појачању, Херцеговачки одред је имао око 7600 војника.
Херцеговачки одред је у времену од 25 октобра до краја децембра 1914 године, иако знатно бројно ослабљен, био активан, нарочито према десном крилу у рејону Автовца и Гацка. Он је својим активним дејством привезао аустроугарске снаге на свом фронту. Његова активност је приморала непријатеља да појача одбрану довлачењем снага са санџачког правца. То је и био циљ дејства Херцеговачког одреда. Према томе, одред је и у овом периоду извршио свој задатак. Одред је могао имати и веће тактичке успехе, да је код јединица 3 дивизије, приликом заузимања Гата, било чвршће борбене дисциплине и веће опрезе у тактичком раду.
в) Рад Ловћенског одреда
После артиљериских борби од 23 октобра, све до краја децембра 1914 године на фронту Ловћенског одреда владало је затишје. У овом времену биле су мање извиђачке акције, без већег значаја. Често су надлетали аустроугарски авиони ради извиђања, бацали бомбе и пропагандни материјал на црногорске положаје и насеља. Тако су 12 новембра у два маха бацани из авиона пронагандни леци, у којима се величају аустроугарски успеси и скреће пажња аустроугарским обвезницима (од 17 до 24 године), из Грбља, Будве и Спича да се одмах пријаве на војну дужност, а да ће у противном бити сматрани за бегунце и изгубити право на држављанство и своју имовину. Пропагандни леци нису имали успеха, већ се напротив број добровољаца стално повећавао. Избегли Срби из Херцеговине и Боке Которске ступили су у црногорску војску да се боре противу заједничког непријатеља.
Путем обавештајне службе је црногорска Врховна команда сазнала да противник прикупља јаче снаге у рејону Боке Которске и да има намеру да изврши напад на Крстац и Кук. У том циљу је команданту Ловћенског одреда 3 децембра издала наређење.
„1. Командант ће упутити одмах из средње колоне Доњоцрмнички батаљон, Горњоцрмнички и Љуботињски и то по један батаљон за појачање трупа на отсеку Крстац и Кук, а један батаљон у резерви на Жањев До.
2. Са остатком трупа средње колоне командант ће подесити такав распоред да потпуно осигурава досадашњу просторију, а ако непријатељ нападне надмоћнијом снагом, онда ће се ове трупе повући на линију Коловир – Татен ради одбране путева преко Мајстора и Грабовог Дола за Бјелоше и пута преко Обзовице за Цетиње.
3. Пошто је десно крило Ловћенског одреда овим постало најважније, то ће се командант са штабом преместити у Његуше.
4. Извлачење батаљона за појачање деснокрилне колоне извршити у тајности ноћу 21 и 22-ог.
5. Извршити осматрање и предузети мере за што упорнију одбрану“.
Ово наређење је извршено.
Код Ловћенског и Херцеговачког одреда предузете су мере за одбијање аустроугарског напада, јер се располагало подацима да ће противник из рејона Боке Которске, Требиња и Билеће извршити напад јачим снагама. Међутим до тога напада није дошло.
Према наређењу француске владе, командант француске артиљерије на Ловћену (капетан фрегате Грели) се са целокупним људством укрцао у један француски брод и 6 децембра су отпутовали за Француску. Француска артиљерија је предата на употребу команданту Ловћенског одреда, сем два топа (6,5 см) под командом француског поручника Гињона, који су имали задатак да од дејства из ваздуха обезбеде бежичну телеграфску станицу у Подгорици.
Пре свога одласка командант артиљерије капетан Грели је изјавио: „Надам се да ћу се ускоро вратити са моћнијим средствима за постизање нашег циља, којега се не одричемо“. До остварења тога циља није ни дошло.
г) Рад Старосрбијанског одреда 1914 године
Несређено унутрашње стање у Албанији (међусобне борбе између католика и муслимана, као и непријатељско расположење њеног приграничног становништва према Црној Гори услед потстрекивања и наоружавања од стране Аустро-Угарске) принудило је црногорску Врховну команду да за заштиту своје територије према Албанији формира Старосрбијански одред.
Врховна команда је 28 јула издала наредбу за формирање Старосрбијанског одреда (око 7.000 људи). За команданта одреда је постављен бригадир Радомир Вешовић. За заштиту границе према Албанији (од Скадарског Језера па на исток до тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније), која је водила кроз планинско земљиште, снаге Старосрбијанског одреда нису биле довољне. Групним распоредом одреда и формирањем посада у важнијим приграничним местима, овај недостатак је ублажен. У том циљу су формиране посаде: Тушка, Плавогусињска, Пећка, Ђаковичка и Рожајска и мања одељења за затварање важнијих прелаза.
Састав одреда није остао исти. Он је донекле служио као центар за обуку регрута и као резерва, одакле је Врховна команда повремено вршила попуну осталих одреда.
Према добијеним подацима од 1 августа 1914 године сазнало се да присталице принца Вида (Исо Бољетинац и Бајрам Цура) у Скадру организују Албанце за упад у Србију и Црну Гору. У циљу појачања заштите границе према Албанији мобилисана је Васојевићка бригада.
Команданту Старосрбијанског одреда је наређено да формира летећи одред (4 батаљона с потребним бројем митраљеза и 1 батеријом) и да у случају напада Албанаца буде спреман да њихов напад одбије и да предузме гоњење ка Скадру.
После прекида дипломатских односа Црне Горе с Аустро-Угарском непријатељски став пограничних албанских племена био је очигледан. Према извештајима који су свакодневна долазили с територије Албаније, напад Албанаца се очекивао сваког момента. Командант Старосрбијанског одреда, да би предухитрио њихову намеру, предложио је да их нападне и разбије. С тим предлогом се Врховна команда није сложила, сматрајући да би то могло имати рђавих политичких последица.
Упади Албанаца на црногорску територију учестали су крајем августа 1914 г. Тако су Албанци из племена Клименти ноћу 27 августа напали и заузели Рикавац (код Рикавачког Језера). Како је црногорско одељење у том месту било слабо то су му 31 августа упућена појачања, која су одмах ослободила место и Албанце протерала преко границе. Покушај Албанаца да 30 августа продру на црногорску територију према Гусињу одбијен је. У борбама 3 и 4 септембра Албанци су поново прешли границу на гусињском правцу, али су убрзо протерани дубоко у Албанију. У тим борбама су Црногорци имали 8 мртвих и 19 рањених. Губици непријатеља били су знатно већи. После извршеног задатка, делови Старосрбијанског одреда су враћени на граничну линију.
Поглавице граничних племена Хаса, Гаша и Краснића захтевали су 16 октобра од команданта Старосрбијанског одреда да им до 18 октобра преда Ђаковицу. Командант одреда бригадир Вешовић је предузео одмах потребне мере да би се њихов евентуални напад одбио. На граничном фронту племена Хаса и Гаша примећене су групе од 100 – 200 Албанаца. Напад 1 чете племена Климента 25 октобра на Ћафа Прушит одбијен је. Крајем октобра је Бајрам Цура груписао своје снаге у рејону с. Добруна и с. Сулфаја у намери да изврши напад и заузме Ђаковицу. Командант одреда је дознао за ту намеру, па је у највећој тајности са 4 батаљона извршио поседање границе на том правцу. Ноћу 30/31 октобра, после преласка границе, Албанци су наишли на црногорску заседу, која их је разбила и гонила све до с. Круме (око 10 км у дубини албанске територије). По извршеном гоњењу црногорски батаљони су се вратили на гранични фронт. Црногорци су у овој борби запленили 2 брдска топа.
Поред ових акција извршен је низ повремених упада Албанаца на црногорску територију, где су вршили убиства и пљачке. Старосрбијански одред није могао стати на пут тим акцијама на граничном фронту од око 180 км. Отпор мањим албанским акцијама давало је погранично црногорско становништво, а тек у случају надмоћности Албанаца упућивани су делови Старосрбијанског одреда.
Међу приграничним албанским племенима налазили су се агенти Аустро-Угарске. Они су их непрекидно потстрекивали на борбу против Црне Горе и Србије, дајући им новац и оружје. Циљ је Аустро-Угарске био да се упадима Албанаца на црногорску територију и сталним узнемиравањем на граници привеже један део црногорске војске, који би иначе био употребљен против аустроугарских снага.
Такво стање је на црногорско-албанској граници владало све до 8 јуна 1915, када је Старосрбијански одред добио нов задатак да заузме албанску територију до р. Дрима, а доцније и Скадар, као центар свих албанских акција против Црне Горе.