Аустро-Угарска је била многонационална држава, у њој је било 11 нација (Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци, Срби, Хрвати, Словенци, Румуни, Италијани и Украјинци). Од њих су Немци и Мађари били повлашћени. Националне суцротности, економска експлоатација и нездрави унутрашњи односи погресали су темеље аустроугарске државе. Такво стање се унеколико одражавало и у војсци.
Организација аустроугарске војске била је сложена. Услед сталне тежње Мађарске да свој државни однос према Аустрији што више осамостали дошло је и до подвајања аустроугарске војске, која се уствари састојала од три засебне војске са три војна министар- ства:
– Заједничка – „царска и краљевска војска“ (ц. и к. војска) с немачким службеним и командним језиком;
– аустриско ,,домобранство“ – ,,царско-краљевски ландвер“ (ц. к. ландвер) с немачким службеним и командним језиком;
– мађарско домобранство – „краљевско угарски хонвед“ (к. угарски хонвед), с мађарским службеним и командним језиком. У ово је улазило и хрватско домобранство, где је службени и командни језик био хрватски.
Аустро-Угарска је за рат имала организовану само оперативну војску, тј. снагу I линије. Домобранство је – према своме квалитету – требало да буде војска II линије (II позив у Србији, резервна војска у другим земљама). Међутим, његовом изградњом у Мађарској, а доцније и у Аустрији, јединице оба домобранства – којима се поклањала нарочита пажња – изједначене су са заједничком војском I линије. Тако Аустро-Угарска 1914 г. није имала трупе II линије. Зато су оба домобранства имала своју војску III линије (у Србији III позив), такозвани ,,царско-краљевски ландштурм“ и „краљевско угарски ландштурм“. У последњи је улазио и хрватски.
Због релативно малих војних буџета, а услед тога и малих годишњих регрутских контигената, могао се сразмерно мали број способног људства провести кроз војну обуку (скоро упола мање него у Немачкој и Француској). Стим у вези Аустро-Угарска је у миру имала мали број оперативних јединица па и у почетку рата (Србија са 5 милиона становника ушла је у рат са 12 дивизија, а Аустро-Угарска са 52 милиона са 48 дивизија). Од великог броја претеклог људства, које није могло да служи кадровски рок, створена је допунска резерва, један огроман резервоар од неких 6.000.000 способног људства. Од њих је у миру око 80.000 људи пролазило годишње кроз осмонедељну војну обуку, која је допуњена у почетку рата.
У почетку рата се приступило формирању оперативних јединица из најбољих класа ландштурма, које су уведене у рат као оперативне јединице. Сем тога, од њих је формиран велики број тактичких јединица за позадинске сврхе, које су – према локалним потребама – оспособљаване за оперативне задатке с мањим или већим ограничењем њихове борбене употребе. Потребни људски материјал се обезбеђивао из ,,допунске резерве“, која је створена по нужди. Та резерва је омогућила Аустро-Угарској да – и после пропасти њене оперативне војске с којом је ушла у рат 1914 године – продужи рат до 1918 г. Број дивизија I линије није се много повећао у току рата (од 48 на 66, док се је код других војски удвостручио), али је зато од ландштурма и допунских јединица формиран знатан број тактичких јединица, употребљивих и за оперативне задатке. Те су јединице носиле разне називе: ц. кр. или кр. хонведска ландштурмска бригада, ц. кр. или кр. хонведска ландштурмска брдска бригада, ландштурмска етапна бригада, маршевска бригада, или су имале назив одреда по имену команданта, нпр. одред пуковника Рајнела и сл. На територији Херцеговине и Далмације постојала су у мирно доба многа угврђења. Од њихових ислуженика такође су формиране мобилне посадне јединице, које су у рату употребљаване не само као њихова посада, него и за тактичке задатке ван тих утврђења. Те јединице су биле импровизоване. Оне су по саставу, наоружању, опреми и квалитету биле разнолике. Поједине од њих су испољиле борбену вредност скоро као и оперативне јединице, док су се друге показале мање употребљиве.
Сем ових ландштурмских и опсадних јединица, из којих су се претежно састојале аустроугарске снаге према Црној Гори, употребљене су и брдске бригаде, нарочито 1915 године.
Брдске бригаде имале су у саставу: 4-5 батаљона, 4-10 митраљеских одељења, 1 брдску батерију и одговарајућу комору. Ове бригаде су биле способне и за извршење оперативних задатака на планинском земљишту.
Ради обезбеђења аустроугарске границе према Црној Гори, поред посадних и оперативних јединица, учествовале су и граничне чете. Те чете су образоване од најбољег људства за време мира. Вршећи и обавештајну службу, оне су добро познавале све прилике на граничном фронту.
Из ове кратке карактеристике види се да су аустроугарске трупе које су оперисале према Црној Гори биле претежно састављене из ландштурмских, посадних и брдских јединица. У односу на црногорску војску, те трупе су биле у знатном бројном и материјалном преимућству.
У саставу аустроугарских оружаних снага биле су и специјалне јединице, које су имале задатак да обезбеде поредак од рада напредних људи у Босни и Херцеговини. Оне су првенствено употребљене против Срба. Те јединице, по злу чувене, звале су се ,,шуцкор“ (добровољци). За време анексионе кризе (1908) у Босни и Херцеговини је владала ратна психоза и очекивао се рат. Ратни успеси Србије и Црне Горе 1912-1913 год. заоштрили су још јаче ситуацију на Балкану. С друге стране, веровало се да ће Срби у Босни и Херцеговини у случају рата дићи устанак, с намером да се уједине са Србијом и Црном Гором. Поред чисто војничких мера за заштиту Босне и Херцеговине, Аустро-Угарска је предузела низ војнополитичких мера с циљем да се осујети намера за устанак. Између осталих мера, приступљено је организовању шуцкора, који је форсиран од верских фанатика и нациопално одрођених елемената са територије Босне и Херцеговине.
Шуцкор је ушао у састав жандармерије, са задатком да је потпомогне у одржавању реда, осигурању комуникација и осталих важних објеката, а затим да ојача делове за заштиту и затварање границе од упада српских и црногорских јединица. Поред тога шуцкор је имао задатак да ојача жандармериске јединице које су, као пољска жандармерија, улазиле у састав оперативних јединица. Код шуцкора је распаљивана страховита мржња према српском становништву. Они су потстрекивани и подржавани у извршењу тешких ратних злочина.
Више и највише командовање аустроугарске војске није било на висини својих задатака, особито у почетним операцијама 1914 год. Њихови оперативни планови били су нереални, организација командовања сложена, а притом прихваћена немачка војна доктрина (смела стратегиска офанзива типа ,,Кане“), неправилно примењена од њих, довела је аустроугарску војску на самом почетку рата до неколико тешких пораза (Цер, Сувобор, Галиција и др.).
Ратна доктрина аустроугарске војске била је по угледу на немачку и одражавала се: у извођењу смеле стратегиске офанзиве, чији се је дух пренео и на тактику и култивисање битке типа ,.Кане“. Та доктрина је дошла до пуног изражаја 1914 године у операцијама на српском и руском фронту. Почетне аустроугарске операције биле су прожете више тактичким него ли оперативно-стратегиским принципима; јер је код вишег командовања већа пажња обраћана на тактичку, а мања на његову оперативно-стратегиску наобразбу. Типичан претставник те доктрине био је начелник Генералштаба Хецендорф, који је имао јак утицај на спрему и усавршавање вишег аустроугарског командовања.
Војно-научна спрема аустроугарског старешинског кадра за вођење савременог рата, према оцени генерала Крауса, није била потпуно на висини. Старешински кадар је у теорном смислу био „тактички преучен, али није било простоте у размишљању. Никада се није почињало од малога и тежило простој, постепеној али темељној обуци, него се већ у самом почетку школовања тежило настави у најширем обиму. Суштина наставе је била: много али опширно, уместо мало али темељно. Требало је да школе даду спремне старешине, али је то наравно било искључено.
Тактичка извежбаност аустроугарске војске за рат 1914 г. није била на висини савремене ратне вештине. Та необученост је скупо плаћена крвљу у почетним операцијама 1914 године. Но, и поред свих њених недостатака, аустроугарска војска – каква је ступила у рат 1914 – била је по оцени њеног начелника генералштаба (Конрада Хецендорфа) најбоља војска коју је Аустрија икада имала.
Наоружање и материјално-техничка опрема аустроугарске војске били су савремени. То јој је омогућила релативно развијена индустрија и пољопривреда.
Уопште узев, аустроугарска војска је у погледу организације, формације, војно-стручне спреме, командовања, наоружања и остале спреме била неупоредиво савременија и надмоћнија од црногорске војске. Ова малобројна војска имала је преимућсгво над аустро- угарском у погледу морала и борбености њених бораца.