Трећа фаза
(од 25 августа до 15 септембра)
Противофанзива црногорске војске (од 25 августа до 15 септембра)
а) Операције Санџачке војске и форсирање Дрине
Одмах по свом формирању Санџачка војска је добила задатак да аустроугарске јединице из Санџака одбаци преко границе. Од аустроугарских снага пред фронтом Санцачке војске остављени су делови 8 брдске бригаде (која је била у повлачењу за одбрану линије Горажде – Фоча), ојачани са „шуцкорима“ и граничарима.
Ради извршења добијеног задатка командант Санџачке војске је 25 августа издао заповест за наступање. Наступање је извршено у две колоне: десна (главна): 1 санџачка дивизија правцем: Граб – Пљевља – Метаљка – Горажде; и лева (помоћна) 2 санџачка дивизија правцем: Левертара – Краљева Гора – Челебић – Фоча. Лева колона је требала да дејствује у бок и позадину непријатеља који се налазио источно од Пљеваља, а потом да наступа одређеним правцем.
Прва санџачка дивизија је 26 августа предузела покрет одређеним правцем. У току дана су њени предњи делови ушли у Пљевља. Сутрадан је продужила наступање и с предњим деловима, који су сломили отпор непријатељских заштитних делова код Бољанића, избила је на Метаљку, а главнином код Пљеваља и Бољанића. Делови 8 брдске бригаде су се журно повлачити, остављајући храну и муницију и нису прекинули чак ни сталну телеграфско-телефонску линију. Предњи делови 1 санџачке дивизије су 31 августа прешли границу и избили па линију: Пећина пл. – Чивчи Брдо (к. 1326) – Чајниче, где су од противничких заштитних делова задржани до 2 септембра. Овог дана, после краће борбе, заузето је Чајниче и одмах је продужено наступање ка Горажду. У даљем наступању су предњи делови наишли на јачи отпор делова 8 брдске бригаде на утврђеној Козари (к. 717), која је 4 септембра обухватним нападом заузета. На овом положају је 1 санџачка дивизија, по наређењу Врховне команде, остала у одбрани до 7 септембра. Тога дана је продужила наступање и, после краће борбе на положајима Колијевка – Самари, протерала је непријатељске заштитне делове преко Дрине. У свом повлачењу, непријатељ је на десној обали Дрине запалио касарну и порушио мост у Горажди. Пред фронтом 1 санџачке дивизије 7 септембра није било аустро-угарских делова на десној обали Дрине.
У току наступања 1 санџачке дивизије ка р. Дрини командант Ужичке војске наредио је Лимском одреду да јој садејствује и 3 септембра овлада линијом: Јовишка Коса – Божуровац – Вучевица. У том циљу је командант Лимског одреда предузео напад. Његов одред је до 15 часова 3 септембра избио на линију: Суха Гора – Рудине – Јовишка Коса – Божуровац – Голеш – Вучевица. Лимски одред се 6 септембра налазио на линији: Суха Гора – Рудине – Вигорска пл. – Врнограк, држећи предњим деловима положаје Игриште – Голеш – Голу Главу – Јежеву Главу и Бујак. Десно је одржавао везу с јединицама Шумадиске дивизије II позива на Паносу, а лево с деловима 1 санџачке дивизије код Слатине и Треботина.
Пред фронтом 1 санџачке дивизије дејствовали су и „шуцкори“, који су злостављали и убијали српски живаљ. Тако су у Бољанићу убили 40 Срба, а у с. Поблачу су наредили да им се спреми вечера за 600 људи. (Вероватно су имали намеру да и овде изврше покољ, али их је 3 регрутски батаљон, који је био у претходници, спречио у томе и протерао их је ка с. Заборку).
Друга санџачка дивизија је, једновремено с 1 санџачком дивизијом, предузела наступање у правцу Пљеваља. Пошто су делови 8 брдске бригаде журно напустили рејон Пљеваља, 2 дивизија је продужила покрет одређеним правцем и 30 августа је предњим деловима избила на десну обалу Дрине код Фоче. У току наступања 2 дивизија је водила мање борбе са заштитним деловима 8 брдске бригаде код Челебића и на линији Црни Врх (к. 1320) – Зечје Брдо (к. 1689) – Плијеш (к. 1717). Пред њеним фронтом непријатељ се 30 августа повукао на леву обалу Дрине, изузев код Фоче која је тек 8 септембра очишћена од непријатеља, који је ноћу 8/9 порушио мост на Дрини.
Наступање Санџачке војске од р. Лима (линија Граб – Стожер) до границе извршено је брзо, а од границе до Дрине спорије, што је омогућило деловима 8 брдске бригаде да се неометано повуку. Задржавање Санџачке војске у рејону Козаре извршено је по наређењу црногорске Врховне команде. Њено задржавање у времену од 8-15 септембра уследило је услед припрема главних снага српске војске за прелаз у офанзиву на савско-дринском војишту. Стога је и Ужичкој војсци, такође, наређено да се задржи на достигнутој линији. Према томе, задржавање Санџачке војске на десној обали р. Дрине, у висини пл. Козаре, правилно је, пошто је она садејстврвала Ужичкој војсци.
За форсирање Дрине црногорска врховна команда је са О. бр. 960 наредила да новоформирани Дрински одред дејствује левом обалом Дрине у позадиау аустроугарских делова код Фоче; 2 санџачка дивизија – у садејству с Дринским одредом – да пређе Дрину код Фоче, а 1 санџачка дивизија, за време прелаза код Фоче, да врши демонстрацију, а када овај прелаз успе да и она пређе Дрину код Горажда. За савлађивање водених препрека јединице нису имале никаквих формациских средстава за прелаз, пошто их црногорска војска уопште није имала. У вези горњег наређења, 2 санџачка дивизија је 11 септембра – не сачекавши садејство Дринског одреда – прешла Дрину на газовима низводно од Фоче. Прва је прешла Дрину Ловћенска бригада. За прелаз су одређени батаљони Пјешивачки и Љешански, а за заштиту прелаза Чевско-бјелички и митраљеско одељење. Пошто је овај батаљон заузео положај за заштиту прелаза, Пјешивачки и Љешански батаљони, користећи пошумљено земљиште пришли су прикривено обали. Ближе Фочи је био Пјешивачки батаљон, под командом командира Шћепана Мијушковића. Овај батаљон је с командантом на челу, загазио у реку и под јаком непријатељском ватром форсирао Дрину. По прелазу р. Дрине развила се јака блиска пешадиска борба и непријатељ је у нереду одбачен у правцу Калиновика. У тој борби, као и у енергичном форсирању реке, видну улогу је имао лични пример команданта батаљона, који је том приликом тешко рањен. Док је Пјешивачки батаљон прелазио Дрину, низводно од њега, под непријатељском ватром, на сличан начин је прешао Дрину и Љешански батаљон. За њима су прешле реку и остале јединице 2 санџачке дивизије.
Приликом форсирања р. Дрине код Фоче губици су били: 7 мртвих и 20 рањених. Непријатељски губици нису познати. Заплењена су 2 митраљеза и велика количина разног ратног материјала.
За гоњење непријатеља у правцу Калиновика упућена је Пљеваљска бригада, а бригаде Ловћенска и Спушка задржане су на заузетим положајима на левој обали р. Дрине док 1 санџачка дивизија пређе Дрину у рејону Горажде.
Овог дана је у Устиколини ослобођено око 2000 српског живља (стараца, жена и деце), које су аустро-угарске јединице повеле собом с десне на леву обалу р. Дрине. Сви су они враћени својим кућама.
Прва санџачка дивизија је 14 септембра извршила прелаз Дрине. За њен су прелаз одређени: извиђачки одред капетана Поповића, код с. Машића, низводно од Горажде; батаљони Трепачко-шекуларски и регрутски на газу код Горажда, а на газу код с. Зупчића – Васојевићка бригада (батаљони Краљски и Андријевички).
Извиђачки одред је изненада прешао Дрину и заузео положај Град (к. 1093). Прелаз код Горажда су браниле две аустроугарске чете. Али, благодарећи већ извршеном прелазу код с. Машића и с. Зупчића, непријатељ, обухваћен на оба крила, био је принуђен да се повуче, због чега је његов отпор па овом прелазу био кратак. Колашинска бригада, која је држала фронт од Оглечевског потока до Устикодине, и придати јој Бољанички батаљон извршили су ноћу 15/16 септембра прелаз Дрине: с Ровачким батаљоном на газу код Бабе, (к. 964) а осталим једииицама код Устиколине.
Када је 1 санџачка дивизија прелазила Дрину. Ловћенска бригада 2 дивизије је избила код с. Осијечани, а Пљеваљска бригада – која је гонила непријатеља у правцу Калиновика – замењена је са Спушком бригадом, обе из 2 дивизије.
У току наступања Санџачке војске ка Горажду и Фочи и форсирања р. Дрине и Ужичка војска је била у офанзиви. Српска Врховна команда је намеравала да Ужичка војска дејствује у југоисточној Босни, па је издала наређење за припрему прелаза р. Дрине. Међутим, у току припрема Ужичке војске за напад на Вишеград и прелаз р. Дрине, указала се потреба да се ојача III српска армија. У њен састав су из Ужичке војске 9 септембра упућена 2 пешадиска пука, оба њихова допунска батаљона и 1 брдска брзометна батерија. Овако ослабљена Ужичка војска није могла предузети офанзиву, ради тога је напад на Вишеград одложен. Стога је Ужичкој војсци дат задатак да упорно брани положаје на комуникацијама Вишеград – Ужице и Бајина Башта – Ужице.
Да би расветлио ситуацију код Вишеграда, командант Ужичке војске наредио је да се 13 септембра изврши насилно извиђање на целом фронту. У вези с овим Ужичка бригада је 13 септембра у 6 часова прешла Дрину код Црвене Стене и Јовића. Непријатељ је ноћу 13/14 септембра уништио оба моста код Вишеграда, из чега се на српској страни закључило да је непријатељ слаб. После јаких борби 14 септембра код Вишеграда, непријатељ је приморан да напусти ово место. Овога дана је десно крило Шумадиске дивизије II позива извршило прелаз Дрине код Старог Брода, а сутрадан и код Вишеграда.
Делови Лимског одреда прешли су Дрину североисточно од Међеје и продужили дејство у правцу Заглавке (к. 1368).
б) Формирање Дринског одреда
Ради успешног дејства у југоисточној Босни, указала се потреба да се на овом правцу групише 2/3 црногорске војске. У том циљу је формиран Дрински одред, чији је задатак био да садејствује Санџачкој војсци. Црногорска Врховна команда је 30 августа наредила, да се од јединица Херцеговачког одреда формира Дрински одред у Горанску. У састав овог одреда одређене су:
– Дурмиторска бригада 3 дивизије (4 батаљона) и батаљон Голиски Никшићке бригаде, свега око 3200 људи;
– Зетска бригада 2 дивизије (4 батаљона), јачине око 3000 људи, свега у одреду око 6200 људи.
Одреду су додељени: 6 митраљеза, 2 брдска брзометна топа и 1 дебанжова батерија (6 топова). Доцније је у састав одреда ушао и Команско-загарачки батаљон. За команданта одреда је постављен дивизијар Митар Мартиновић (дотадашњи командант Херцеговачког одреда), а за команданта Херцеговачког одреда војвода Ђуро Петровић, Дрински одред је добио задатак: да 4 септембра пређе границу код Хума, да наступа левом обалом Дрине и дејствује у позадини Фоче, да би Санџачкој војсци олакшао форсирање Дрине.
Док је одред био још у формирању аустроугарске снаге су 31 августа предузеле напад дуж целог херцеговачког фронта. Услед њиховог продора на отсеку Братогош – Обљај црногорска Врховна команда је наредила команданту Дрииског одреда да ојача 3 дивизију Херцеговачког одреда, с тим да свој првобитни задатак одложи за доцинје. Када су противничке снаге одбачене преко граничног фронта, црногорска Врховна команда је 9 септембра наредила да се изврши поновно прикупљање Дринског одреда у Горанску, одакле је овај одред упућен у Фочу, где је стигао 15 септембра.
в) Рад Херцеговачког одреда
Формирањем Дринског одреда Херцеговачки одред је знатно ослабљен. У одреду је остало 16 батаљона (око 9000 људи) у следећем распореду:
1) 3 дивизија (2 бригаде): никшићка (3) и Вучедолска (4 батаљона) на отсеку од Хума до манастира Косијерева закључно;
2) 2 дивизија (2 бригаде): Бјелопавлићка (5) и Доњовасојевићка (3 батаљона) на отсеку од манастира Косијерево до пл. Буковице, и
3) Цуцки батаљон (из Ловћенског одреда), који је формирао тзв. „групу Рашовић“, са задатком да на пл. Буковици одржава везу и обезбеђује спој Херцеговачког и Ловћенског одреда. Батаљон је био под командом команданта Херцеговачког одреда.
Јачина и распоред аустроугарских снага крајем августа на херцеговачком фронту били су углавном следећи:
– на отсеку од Хума до Автовца: 8 1/2 батаљона пешадије, 12 митраљеза, 2 брзометне батерије и 2 лаке хаубице. У рејону Гацка је било 14 митраљеза и 14 топова. То су биле јединице 3 брдске бригаде и посадне трупе;
– на отсеку Билеће: 3 3/4 батаљона пешадије, 28 митраљеза и 77 топова. Око утврђења Билеће постављене су препреке од жице и на сваких 5 метара фугасе. За напад према Рудинама дошао је 1 батаљон из Далмације;
– у Рејону Требиња: око 5 батаљона пешадије, 95 митраљеза и 91 топ.
Укупна јачина била је: око 18 батаљона нешадије (18.000 људи), 149 митраљеза и 192 артиљериска оруђа.
Упоређујући однос обостраних снага, аустроугарске трупе су биле у знатном преимућству: у пешадији 2:1, а у артиљерији, митраљезима и осталој опреми далеко надмоћније.
Извиђачки органи Херцеговачког одреда су 29 августа приметили прикупљање аустроугарских јединица, јачине око 3 батаљона, у близини граничног фронта у рејонима Планик, Бјелава и Кобиља Глава. Те трупе су истог дана запалиле села: Корита, Меку Груду и Вучковиће. Такође је примећено да североисточно од Билеће логорују јаче непријатељске снаге, које су се припремале за напад правцем Вардар (к. 1129) – Братогош. То је била 3 брдска бригада, која је – после борбе код Крсца – 23 и 24 августа кренула у правцу Билеће, да – у садејству с посадом ове тврђаве – изврши напад на црногорске јединице у овом рејону. Исто тако, аустроугарске снаге у Требињу и Боки Которској добиле су задатак да садејствују 3 брдској бригади и посади тврђаве Билеће у протеривању јединица Херцеговачког одреда са своје територије.
У вези аустроугарских припрема за напад, на отсеку 3 дивизије су 31 августа отпочеле борбе. Трећа брдска бригада, с посадом Билеће, напала је део граничног фронта: с. Ковачи – Вардар – Пилатовци. Овај положај су браниле јединице Никшићке и Вучедолске бригаде (3-4 батаљона, око 1500-2000 људи). После јаке артиљериске ватре, надмоћније аустроугарске снаге су прешле на цриогорску територију. Цео дан је вођена упорна борба, у којој је нападач успео да овлада положајима: с. Ковачи (које су запалили) – Вардар (к. 1129) Ковчег (к. 1216). Услед овог продора претила је опасност да ће аустроугарске јединице заузети доминирајуће положаје Братогош и с. Обљај, на које су се повукли делови 3 дивизије.
Сутрадан, 1 септембра, 3 брдска бригада је продужила напад, испољавајући најјаче дејство на отсеку Братогош – с. Обљај. Због неповољне ситуације на овом правцу Врховна команда је наредила команданту Дринског одреда да с одредом из Горанског одмах крене најкраћим путем ка непријатељу, са задатком да дејствује у његов леви бок. Такође је наређено команданту Херцеговачког одреда да упути Команско-загарачки батаљон у Рудине (рејон Братогош – Тисац); са задатком да сачека непријатеља ако овај буде наступао даље и помогне Вучинића“ (команданта 3 дивизије).
Притисак 3 брдске бригаде 1 септембра на отсеку Братогош – Обљај био је врло снажан, нарочито је била јака артиљериска ватра. Само у рејону с. Ковача непријатељ је имао 3 брдске брзометне батерије, које су дејствовале према Капавици. Овај положај су бранили Бањски и Рудинско-трепачки батаљон Вучедолске бригаде. После осетних губитака ова два батаљона су отступила преко с. Црквице. Трећа брдска бригада није успела да заузме Капавицу, пошто је дочекана јаком ватром Требјешког батаљона Никшићке бригаде, који је у међувремену стигао на Капавицу. Овај батаљон се храбро борио и сутрадан, и поред великих губитака, одржао је положај и одбацио непријатеља.
На отсеку Велики и Мали Братогош и Обљај, 3 брдска бригада није вршила напад, већ је јаком артиљериском ватром неутралисала ове положаје. За два дана јединице Херцеговачког одреда имале су 150 мртвих и рањених, међу којима и 3 официра, Аустроугарски губици нису познати.
Уочивши да аустроугарске јединице довлаче појачања с циљем да продуже наступање ка Братогошу, Обљају и Грахову, као и да су знатно надмоћније, нарочито у артиљерији и митраљезима, командант Херцеговачког одреда је од Врховне команде тражио појачање у артиљерији и митраљезима. Врховна команда је истог дана негативно одговорила и препоручила му је да, као командант одреда, узима трупе с мање угрожених рејона да би појачао осетљивије правце.
У међувремену је командант Дринског одреда у Горанском прикупљао јединице за покрет према Црном Куку и Бањанима. Одред је био у формирању када је добио наређење да помогне јединице Херцеговачког одреда на фронту 3 дивизије. Стога се његова интервенција на билећком отсеку 2 и 3 септембра није могла испољити. Поред тога, било је оклевања и недисциплине код оба пивска и Дробњачког батаљона Дурмиторске бригаде, који моментано нису схватили потребу да одмах појачају одбрану најугроженијег отсека на херцеговачком фронту (Рудине – Братогош – Тисац), већ су пошли у правцу Равног да бране свој родни крај, који у то време није био јаче угрожен. Међутим, ови су се батаљони, схвативши потребу, ипак одазвали да изврше раније добијени задатак. У вези с овим је командант Дринског одреда упутио: Дробњачки на Црни Кук, а пивске батаљоне на отсек Крстац – Ћурило. Дрински одред (без пивских и Дробњачког батаљона) прикупио се 3 септембра у Вишњића Долу (Голија), одакле је истог дана увече кренуо ка Црном Куку и Бањанима.
Мобилна посада Билећа је 3 септембра извршила јак напад на Велики и Мали Братогош и Тисац (рејон Рудине). После огорчене борбе нападач је заузео ове положаје и с извиђачким деловима стигао на Сомину. Пробивши фронт 3 дивизије на овом правцу, непријатељ је надирао ка Црном Куку и Велимљу. У току вођења борбе на отсеку Мали и Велики Братогош, Луковски и Жупски батаљон Никшићке бригаде чврсто су држали Обљај и одбили све аустроугарске нападе.
Врховна команда, обавештена о ситуацији на овом делу фронта, наредила је команданту Херцеговачког одреда да, употребом батаљона из резерве и трупа са отсека где непријатељ не напада, задржи наступање противника. Такође му је наредила да одмах ступи у везу са дивизијаром Мартиновићем и настоји да непријатеља сузбије што пре.
Мобилна посада Билеће и делови 3 брдске бригаде су 4 септембра продужили напад у правцу Црног Кука и Обљаја. Истовремено су утврђивали положај Братогош и извршили паљевину околних кућа. Због јаког аустроугарског притиска командант Херцеговачког одреда је наредио Жупском и Луковском батаљону да отступе с Обљаја. Никшићки и Требјешки батаљони су у борбама претходних дана имали велике губитке, те су скоро били растројени. У оваквој ситуацији је војвода Петровић наредио Павковићком батаљону Бјелопавлићке бригаде да поседне Стражиште (североисточно од манастира Косијерева), а Команско-загарачком да десно од Павковићког осигура спој с 3 дивизијом. Овим наређењем је колико-толико осигуран простор између Обљаја и Скорча Горе (правац Билећа – Вилуси), где су до тада биле незнатне браниочеве снаге. Због тога је постојала могућност неометаног аустроугарског продора на том правцу.
У међувремену су у рејон Црног Кука стигли Доњокучки и Братоножићки батаљон Зетске бригаде, предвиђени за формирање Дринског одреда. Дивизијар Мартиновић је, са ова два батаљона, противнападом 4 септембра повратио положаје између Црног Кука и Братогоша. Тога дана није вршен напад на Братогош, јер се очекивало прикупљање осталих јединица Дринског одреда, као и припреме за напад Никшићке и Вучедолске бригаде, које су раније браниле тај отсек. У том циљу је командант Дринског одреда привремено прешао у одбрану.
После завршених припрема, 6 септембра је предузет напад на аустроугарске делове у рејону Братогоша и Обљаја. Јединице Дринског и Херцеговачког одреда су у овом нападу заузеле: Велики и Мали Братогош, Обљај и објекте на граничној линији: с. Ковач, Вардар (к. 1129) и Ковчег (к. 121В). Тиме су повраћени раније изгубљени положаји. Трећа брдска бригада и мобилна посада Билећа повукли су се позади граничног фронта.
На фронту 2 дивизије аустроугарске снаге су једновремено од Требиња и Кривошија вршиле притисак и на Грахово. Оне су 31 августа извршиле напад западно и северозападно од Грахова. Најјаче дејство непријатељ је испољио на отсеку Омутић – Бојање Брдо, али није имао успеха. Услед такве ситуације, командант Херцеговачког одреда је наредио команданту 2 дивизије да 2 батаљона из Бјелопавлићке бригаде рокира удесно до Стражишта (к. 1246) и да – по могућству дође у везу с левим крилом 3 дивизије.
Аустроугарске снаге су 2 септембра продужиле напад на отсек 2 дивизије. Најјаче дејство испољено је на центар и лево крило дивизије (рејон Омутић – к. 1074 – Грахово). Нападач је, под заштитом јаке артиљериске ватре с Дврсника и Лисца, отпочео наступање ка Граховском Пољу. У рејону Грахова је напад одбијен, а 3 септембра су аустроугарске снаге одбачене преко Бојањег Брда, Попова Дола и Лисца.
Аустроугарске јединице су 2 септембра, такође, вршиле снажан напад у правцу Омутића, где су вођене огорчене борбе. Овај су положај бранила 2 непотпуна батаљона из 2 дивизије, који су једва успели да одбију непријатељски напад. Осетивши да су на фронту 2 дивизије аустроугарске трупе усмериле главни напад на центар, командант Херцеговачког одреда наредио је прегруписавање 2 дивизије, и то: да Вражегрмски батаљон Бјелопавлићке бригаде са Скорча Горе пређе на Омутић, а простор од Стражишта до Скорча Горе да осигура Павковићки батаљон исте бригаде.
Због јаког притиска на правцу Омутић – Курјај Врховна команда је наредила команданту Херцеговачког одреда да Команско-загарачки батаљон пребаци са Рудина (с правца Братогош – Билећа) и појача снаге па правцу Омутић – Курјај. Како су тога дана надмоћније аустроугарске снаге озбиљно угрозиле правац Омутић – Курјај, то је и наређење Врховне команде за пребацивање Команско-загарачког батаљона на тај отсек одговарало ситуацији. Тај батаљон је стигао и одређен је у резерву на Грахову. У борбама у рејону Грахова 2 и 3 септембра су јединице 2 дивизије имале: 7 погинулих и 101 рањеног војника и официра.
Укупни губици код 2 и 3 дивизије од 31 августа до 6 септембра износили су: 50 погинулих и 296 рањених. Аустроугарски губици нису познати.
После седмодневних борби, на фронту Херцеговачког одреда је наступило краће затишје. Врховна команда је поново наредила формирање и упућивање Дринског одреда у Фочу.
Један аустроугарски батаљон (јачине око 1000 људи) је са 4 брдска топа 12 септембра извршио напад у правцу Крсца, југоисточно од Автовца, где је продро и заузео положај: Орлина – Боботово Гробље – Ћурило (к. 1544). Због снажне непријатељске артиљериске ватре, нарочито лаких хаубица са Гата, Голиски батаљон (око 500 људи) је био приморан да се повуче у правцу Креца. Сутрадан су продужене борбе. Голиски батаљон је добио појачање, затим је извршио напад и аустроугарски батаљон протерао преко границе. Непријатељ је имао намеру да овом акцијом омете поново формирање Дринског одреда, али у томе није успео.
Од 25 августа до 15 септембра (у времену наступања Санџачке војске ка р. Дрини ради офанзиве у југоисточну Босну) ојачане аустроугарске посаде Автовца, Билеће и Требиња су на целом херцеговачком фронту биле врло активне и извршиле су неколико продора на црногорску територију. Те акције нису имале циљ да протерају делове Херцеговачког одреда са своје територије, већ је њихов основни задатак био да спрече упућивање снага с херцеговачког фронта у југоисточну Босну. Нападне акције аустроугарских трупа на херцеговачком фронту отпочеле су за време формирања Дринског одреда. Због тога је Херцеговачки одред дочекао непријатељски напад са знатно ослабљеним снагама. Упорном одбраном малобројног Херцеговачког одреда, потпомогнутог деловима Дринског одреда, осујећен је план аустроугарског командовања да спречи упућивање Дринског одреда у југоисточну Босну. Исто тако, непријатељ није успео да дубље продре на црногорску територију. Херцеговачки одред је, на тај начин, успешно извршио добијени задатак: одбацио је непријатељске јединице са своје територије и омогућио је Дринском одреду да приступи извршењу задатка добијеног од црногорске Врховне команде.
г) Рад Ловћенског одреда
За време наступања Санџачке војске од Граба и Стожера и њеног избијања на р. Дрину на фронту Ловћенског одреда није било важних догађаја, сем извиђачке делатности и обостраног артиљериског дејства.
Крајем августа су мањи аустроугарски делови, уз јаку подршку артиљерије, предузели насилно извиђање у правцу Крсца, али су с великим губицима одбијени.
Из залива Боке Которске је 23 августа испловило неколико аустроугарских ратних бродова, који су пришли Будви и отворили јаку артиљериску ватру на положаје Прчија Глава – Загора (северозападно од Будве). Уз подршку бродске артиљериске ватре и ватре са форова слабији аустроугарски делови (око 1 батаљона – 1000 људи) из рејона Грбља извршили су напад на положај Прчија Глава. После петочасовне борбе, аустроугарски батаљон је одбијен. Следећег дана су на овом правцу продужене мање борбе. Том приликом су заплењена 2 топа и заробљено је 16 војника.
Француска флота, под командом вице-адмирала Де-Лепере-а, базирала је код Крфа. Она је повремено пловила дуж црногорске обале и бомбардовала утврђења Боке Которске. Тако су 1 септембра допловили 12 великих и више мањих француских ратних бродова и бомбардовали су Оштру Понту (улаз у Боку Которску). По успешно извршеном задатку отпловили су у правцу југа.
Трећег септембра је француски брод искрцао у Бару два авиона и две бежичне телеграфске станице. Једна је станица постављена на Ловћену код Кука, а друга у Подгорици. Радио-телеграфска станица на Ловћену је 6 септембра успоставила везу с Ајфеловом кулом у Паризу. Ове станице су, поред везе са савезницима, успоставиле везу и с француском флотом која се налази код Крфа. За авионе се из докумената не види где су и зашто употребљени.
Француска флота је одржавала тесну везу с црногорском Врховном командом у циљу будућег заједничког дејства на Боку Которску. Такву акцију је желео да оствари црногорски краљ, који је по том питању тесно сарађивао с француским послаником на Цетињу. Ова је акција одложена за доцније, док не пристигне француска артиљерија (већег калибра), чији је долазак авизиран.
На фронту Ловћенског одреда до 15 септембра важнијих догађаја није било. Аустроугарски извиђачки авиони су повремено бомбардовали црногорске положаје и поједина насеља.