Рад Херцеговачког одреда
За време наступања црногорске офанзивне групе у југоисточну Босну, Херцеговачки одред имао је задатак да са мањим снагама врши притисак на непријатеља, а да притом не доведе у питање сигурност сопствене одбране. За извршење овог задатка је командант Херцеговачког одреда 16 септембра приступио формирању мањих борбених група ради упада на аустроугарску територију. Групе су имале задатак: да извиђају непријатеља, постављају заседе, врше препаде и мање диверзантске акције у правцу Гацка, Плане и Билећа.
Командант одреда је 18 септембра известио Врховну команду, да је, због упућивања 8 батаљона за формирање Дринског одреда његово лево крило знатно ослабљено. Зато је учинио умесан предлог да се рејон села Пиштета и Дреновог Брда стави под команду команданта Ловћенског одреда. Врховна команда је делимично усвојила овај предлог и наредила да Ловћенски одред продужи фронт до Високе Горе (4 км северно од Дреновог Брда).
Све до октобра се обострана борбена активност на фронту Херцеговачког одреда сводила на локална борбена дејства. Тако су на фронту 3 дивизије 18 септембра изјутра слабије аустроугарске снаге (1-2 батаљона – око 2000 људи) извршиле напад на отсек Вардар (к. 1129) — с. Пилатовци. Напад је подржаван јаком артиљериском и минобацачком ватром. На овим положајима су биле претстраже 3 дивизије, јачине 2-3 чете (око 300 људи). Под јаким притиском нападача и његове врло јаке артиљериске ватре из билећких утврђења: Влајиње, Црвене Локве и Дубраве, претстраже су се повукле на линију Мали и Велики Братогош. Услед повлачења претстража наређено је Никшићкој бригади да, у заједници с претстражама, изврши противнапад и одбије непријатеља. Противнапад се успешно развијао и аустроугарске јединице су у нереду одбачене к Билећи.
На правцу дејства 2 дивизије мобилна посада из Требиња је 22 августа искористила маглу и у рејону Грахова напала претстражна одељења Граховског батаљона и Доњовасојевићке бригаде. Енергичним противнападом Доњовасојевићке бригаде и Граховског батаљона аустроугарске јединице су одбијене и протеране неколико километара на своју територију. Јединице 2 дивизије које су вршиле гоњење заузеле су Стреканицу (око 3 км северозападно од Црквице). Том приликом је запаљена финансиска караула на Драгаљу.
У октобру су аустроугарске трупе појачале активност на фронту овог одреда. У намери да прикрију одлазак 3 брдске бригаде из рејона Гацка и Автовца за Калиновик, оне су предузеле низ мањих акција. Тако су 1 октобра отвориле пешадиску и артиљериску ватру на целом фронту Херцеговачког одреда. Ватра је трајала целог дана, а била је најјача са Црвене Стене, одакле је непријатељ артиљериском и митраљеском ватром тукао црногорске положаје: Јабуковац, Црвену Греду (изнад Косијерева) и Планик.
Првог октобра је 1 аустроугарска чета (око 200 људи), под заштитом артиљериске и митраљеске ватре, прешла р. Требишњицу. Прелаз је извршен у рејону манастира Косијерева. Две чете из 2 дивизије су извршиле противнапад и приморале непријатеља да отступи у нереду. Аустроугарске јединице су имале 30 погинулих, 50 утопљених и 5 заробљених војника. На црногорској страни је погинуо 1 војник а 4 су рањена.
Истог дана су аустроугарске снаге (око 1000 људи) извршиле напад према Грахову и овладале свим висовима изнад Граховског Поља. Једна чета из Граховског батаљона, 2 чете из Мартинићко-брајовићког и неколико чета из Васојевићке бригаде енергично су извршиле противнапад, нанеле непријатељу велике губитке и натерале га да отступи преко границе. Наведене црногорске јединице у тој борби имале су 3 погинула и 29 рањених, међу њима и 3 официра.
За време ових борби команда Балканске војске је повукла 3 брдску бригаду из рејона Гацка ка Калиновику, са задатком да Спушку бригаду (Дринског одреда) одбаци од Калиновика ка Фочи. У току покрета 3 брдске бригаде ка Калиновику, командант Дринског одреда је тражио од Врховне команде да део снага с десног крила Херцеговачког одреда (из рејона Пиве, Крсца, Ћурила и Троглава) изврши демонстративан напад у правцу Гацка. У овом смислу је Врховна команда издала наређење команданту Херцеговачког одреда. Пошто је у међувремену Спушка бригада одбачена од Калиновика ка с. Миљевини, Врховна команда је наредила команданту Херцеговачког одреда да 1-2 чете, под командом енергичног команданта, упути с положаја Лебршник – Пива ради дејства у непријатељски десни бок код Вратла карауле. Ово је наређење извршено.
Сходно наређењу Врховне команде, ноћу 2/3 октобра отпочео је напад десног крила 3 дивизије у правцу Гацка. У том циљу су прикупљени батаљони: Луковски, Жупски, Требјешки, Голиски и трупе Пивског отсека. Жупски батаљон (ојачан с 1 топом и митраљеским одељењем) продирао је правцем Троглав – Кобиља Глава, а Луковски (са 1 брдским топом) у правцу Гата. Од Боботова Гробља и Ћурила је наступао Голиски батаљон. Одређени батаљони су 3 октобра незнатно напредовали у правцу с. Корита и Кобиље Главе, док је Голиски батаљон с деловима Пивског отсека овладао караулом Врљево, Градцем (к. 1088) и Камењачом (к. 991). Губици тога дана износили су 4 мртва и 3 рањена, а код непријатеља је било 40 мртвих и рањених.
Четвртог и петог октобра је продужена борба. Мобилна посада Билеће покушала је да се преко Планика пребаци за Гацко. У свом покрету ка Гацку она је од делова Никшићке бригаде нападнута и са знатним губицима се повукла к Плани. У правцу Кобиље Главе су јединице Никшићке бригаде прешле друм Гацко – Билећа, обишле Кобиљу Главу и продужиле наступање к селу Кључу. Оне су 5 октобра заузеле село Пржине, село Степен и простор до села Цернице. Истог дана су пребегла 2 аустроугарска војника из Гацка. Они су, између осталог, изјавили: да противник на Кобиљој Глави има 1 топ, на Гату и у селу Михољача по 2 топа, а у Автовцу 1 чету.
У току овог напада је командант одреда (4 октобра) добио наређење Врховне команде да одмах 6 батаљона упути за Санџачку војску. Командант одреда је 5 октобра упутио Доњовасојевићку бригаду (3 батаљона) и батаљоне Луковски и Жупски, свега 5 батаљона.
У међувремену је Гатачки добровољачки батаљон стављен под команду команданта Херцеговачког одреда. Командант тога батаљона био је капетан Зимоњић.
Борба са аустроугарским трупама је продужена и 6 октобра. Тог дана су јединице 3 дивизије у рејону Брљева и на отсеку Никшићке бригаде заробиле 93 аустроугарска војника и 3 официра. Заплењено је: 100 пушака, 1 митраљез и 6 резервних цеви с већом количиом муниције.
После одласка појачања (5 батаљона) за Санџачку војску, Херцеговачки одред имао је овакав састав и распоред:
а) 3 дивизија, под командом бригадира Милутина Вучинића, јачине 8 батаљона. Батаљони су приближно имали овај распоред: Голиски од Лебршника до Коцеља (к. 1293); Требјешки од Коцеља до Херцегове Градине (к. 1275); Никшићки од Херцегове Градине до Питоме Градине (к. 1169); Опутнорудински од Питоме Градине до Вардара (к. 1129); Бањски од Вардара до Капора (к. 1183); Рудинско-трепачки у рејону од Капора до села Петровића, и 2 батаљона у рејону Степена и према Кобиљој Глави (вероватно Гатачко-добровољачки и комбиновани). Ширина фронта око 65 км.
б) 2 дивизија, под командом војводе Ђура Петровића (уједно и командант Херцеговачког одреда) јачине 6 батаљона (Цуцки, Вражегрмски, Петрушински, Мартинићко-брајовићки, Павковићки и Граховски с добровољачком четом) на отсеку од с. Петровића до Високе Горе. Ширина фронта око 45 км.
Црногорска Врховна команда, обавештена да је непријатељ упутио из рејона Гацка и Автовца већи део снага у правцу Сарајева, издала је 10 октобра наређење команданту Херцеговачког одреда да по могућству зузме Гацко, Гат и Кобиљу Главу. У наређењу се командант обавештава да су браниочеви положаји фортификациски ојачани, па би напад требало извршити ноћу, и да положаји око Гацка немају узајамне везе, те их је утолико лакше освојити.
Због широког фронта и развучености јединица командант Херцеговачког одреда није био у стању да одмах приступи извршењу предњег наређења. За напад на Гацко и Автовац нису биле у питању само непријатељске снаге, већ и јака утврђења. Све је то захтевало јаче снаге за напад, више артиљерије и дуже време за припрему. Ово је морало бити и ради тога што су 2 чете у рејону Сутјеске нападнуте и приморане на повлачење на положај Малуша – Оштра Глава, где су одржавале везу са Дринским одредом. У вези с овим Врховна команда је 19 октобра наредила да се део трупа Пивског отсека упути правцем: Маглић – Снијежница – с. Ћурево – с. Попов Мост и изврше напад у непријатељски десни бок и позадину. Из горњих разлога је командант Херцеговачког одреда одложио напад на Гацко и Автовац.
Двадесеттрећег октобра је командант одреда предложио да се Голиски батаљон, који је дотада био у саставу Дурмиторске бригаде, и Гатачко-добровољачки ставе под команду команданта Пивског отсека и да уђу у састав 3 дивизије. Овај је предлог усвојен од Врховне команде. Истог дана се приступило извршењу задатка за напад на Автовац и Гацко. Делови 3 дивизије (4 батаљона: Никшићки, Требјешки,Гатачко-добровољачки и Рудинско-трепачки, око 2000 бораца) предузели су напад са отсека с. Казанци – Троглав. Напад је усмерен на утврђене аустроугарске положаје Кобиљу Главу и Гат. После јачих борби, Рудинско-трепачки батаљон је 24 октобра заузео Кобиљу Главу и пресекао везу између аустроугарских гарнизона Автовца и Билеће. У овој борби је заплењен 1 топ, 1 митраљез, 30 коња и разног другог ратног материјала. Овде се својом храброшћу нарочито истакао борац Лазар Павићев Балетић, који је отео непријатељску заставу. Губици противника: 60 мртвих и много рањених.
Због упада јединица Херцеговачког одреда на овом отсеку, по наређењу команданта аустроугарске Балканске војске, хитно је главнина посаде Калиновика упућена у помоћ угроженим трупама код Автовца.
Наведени батаљони 3 дивизије продужили су 25 октобра напад и заузели с. Церницу и с. Кључ (северозападно од Троглава), и опколили утврђену тачку Гат. Тог дана се водила огорчена борба за Гат, који су нападали Требјешки, Никшићки и Гатачко-добровољачки батаљон. Једна аустроугарска група је покушала да са правца Билеће противнападом поврати Кобиљу Главу и тиме олакша одбрану опкољеног Гата. Њу је Рудинско-трепачки батаљон одбио у правцу с. Плане. Непријатељ је у тој борби имао 200 мртвих и рањених. Његови су укупни губици за ова два дана износили преко 260 мртвих и рањених војника и официра, а јединице Херцеговачког одреда имале су 23 мртва и 48 рањених.
И после одласка 3 брдске бригаде за Калиновик аустроугарске снаге на херцеговачком фронту и даље су биле у знатној бројној и материјалној надмоћности. И поред тога је Херцеговачки одред у времену од 15 септембра до 25 октобра својим мањим нападним акцијама не само напосио непријатељу губитке у људству и материјалу, већ га је приморао да из рејона Калиновика одвоји део снага за поновно појачавање својих трупа на херцеговачком фронту. Према томе, Херцеговачки одред је у потпуности извршио свој задатак.
Рад Ловћенског одреда
На фронту Ловћенског одреда за време операција црногорске офанзивне групе у југоисточну Босну, поред извиђачке делатности, вођена је обострана јака артиљериска борба. Аустроугарски ратни бродови из Боке Которске, поред бомбардовања положаја на Ловћену и пристаништа Будве и Бара, спречавали су довоз хране и ратних потреба морским путем за црногорску војску.
Артиљерија са Кука и Крсца је 16 септембра дејствовала на аустроугарска утврђења: Врмац, Горажду и Марков До. На ту ватру је одговарала противничка артиљерија из форова и с ратних бродова. Обострано артиљериско дејство је продужено у току дана, али без нарочитих резултата.
Седамнаестог септембра, рано изјутра, испловио је из залива Боке Которске један аустроугарски ратни брод у пратњи мањих бродова. Ови су бродови бомбардовали пристаниште Бар, Каштел (Петровац) и Будву. Црногорска артиљерија из рејона Добре Воде (југоисточно од Бара) отворила је ватру на те бродове. Обостраним артиљериским дејством нису постигнути нарочити резултати.
Француски ратни брод „Анри Фресине“, праћен флотом, искрцао је 18 и 19 септембра у Бару капетана фрегате Грели-а са 2 официра, 140 војника и 8 маринских топова (4 од 15 см и 4 од 12 см са по 500 метака), који су упућени да појачају дејство артиљерије на Ловћену, као и ради заједничке акције (француске флоте и црногорских трупа) при намераваном освајању Боке Которске. Ово су први топови које је француска влада упутила Црној Гори. Очекивала се и друга француска артиљерија, која није дошла. Од тих оруђа су 23 септембра стигла на Цетиње два топа (калибра 12 см) с послугом. Њих је црногорски краљ свечано дочекао и поздравио.
Ради правилног командовања црногорском и француском артиљеријом на Ловћену, Врховна команда је наредила да се обједини командовање артиљеријом на отсеку Крстац – Кук. Стога је црногорска и француска артиљерија на Ловћену стављена под команду капетана фрегате Грели-а.
Шестог октобра је дошао из Париза помоћник министра француске морнарице адмирал Де Бон да се ближе информише о будућој операцији француске флоте и црногорске војске ради заузимања Боке Которске. Његов долазак у црногорску Врховну команду имао је информативни карактер. Краљ Никола је и раније настојао да црногорске трупе, у заједници с француском флотом, заузму Боку Которску. У том циљу је дошло до састанка између делегата српске војске при црногорској Врховној команди генерала Јанковића и француског адмирала Де Бона, ради израде заједничког плана за освајање Боке Которске. После састанка је делегат српске војске доставио извештај српској Врховној команди, на личност начелника штаба, који у изводу садржи следеће податке:
„… Француска флота под командом Адмирала Дела Стренрера, као што сам раније јавио, налази се код Крфа и не може ништа да предузме противу аустриске флоте дуж далматинске обале и ка Пули док претходно не рашчисти са целом аустриском флотом, која се налази у которском заливу и док овај нема у рукама као основицу за своје даље дејство на Јадранском Мору.
Дакле, которски залив потребан је с једне стране франц. флоти специјално за њене операције; с друге стране краљ има тежњу за Котором и његовом облашћу, – те тако се обострани интереси заједничким освајањем которске области подударају.
Али ни сам которски залив па ни његова област нису за флоту довољно сигурни, све док се и Кривошије не освоје или бар док се которски залив са (Кривопгије) те стране потпуно безопасним не учини.
И которски залив и Кривошије имају стална утврђења и одбранбене касарне добро наоружане, тако да се са ово сразмерно малом снагом црногорске војске и поред непосредног дејства француске флоте – врло тешко може рачунати на успех акцијом у ужим размерама.
Због тога, ова операција, да би се успех огарантовао, мора узети шире размере и ја сам са адмиралом утврдио план даљег рада.
План рада за поменуту операцију овај је:
1) Да франц. влада пошаље Црној Гори још 12 топова већег калибра и то: 5 од 15 см калибра, 3 мерзера и 4 хаубице калибра 24 см који би се поставили на Ловћену и на Крстцу противу которских утврђења,
2) Да за офанзивну акцију противу которског залива и Кривошија Француска помогне Црногорце са 12-15000 бораца и пољске артиљерије, од које би се један мањи део употребио за акције са Грбља, а други, већи, искрцао би се код Дубровника и отуда управио изнад Херцег Новог, да се и са те стране завлада заливом и обезбеди против Кривошија.
У овој акцији учествовале би и све црногорске трупе у колико их у овим областима има, а биће их на 8-10000 бораца.
3) За све време ове офанзиве, трупе на суву флота би потпомагала дуж обале, тукући утврђења својом артиљеријом и потпомагала акцију војске.
На тај начин несумњиво би се освојио Котор, а вороватно и Кривошије и тиме олакшало даље напредовање кроз Херцеговину.
Краљ је још раније настојавао, а и данас настојава код француске владе да га у овоме потпомогне флотом, тешком артиљеријом и војском у поменутом броју. Зато је адмирал и дошао амо, те да се на месту увери, може ли се и на који начин ово извести.
Изложени план за акцију израдили смо споразумно, адмирал и ја, али он је молио да план не саопштавам краљу све дотле док не дође време за његово извршење, једно зато што није сигуран да ће француска влада хтети да се са оволиком војском и материјалом ангажује у ову акцију, а друго што је тешко веровати да би овај план остао у тајности до извршења, пошто краљ скоро сва питања расправља са својом околином, одакле глас брзо излази и на улицу.
Ја сам адмиралу дао реч да нећу краљу говорити ништа о плану док не дође до акције. А због наведенога, молим и Вас, да се овај план у строгој тајности одржи.
Адмирал је отишао данас у Бар, одакле ће француском флотом код Крфа, а потом у Бордо, да својој влади саопшти о овоме и, ако француска влада пристане да Црногорцима помогне у овој акцији у оној мери како је овде изложено, онда ће то он јавити амо; а у томе случају могло би се приступити и самом извршењу тек после 3 недеље, а можда тек после месец дана.
Не пристане ли француска влада да се у овој мери ангажује за ову акцију, онда ће остати на досадашњем да француска флота стоји и даље код Крфа и одатле крстари по Јадранском Мору и само бомбардовањем појединих објеката уколико може помаже Црногорску војску.
Са гледишта чисто војничког и са гледишта самога рата Савезничких држава не би се могло имати ништа против овакве политике Краљеве, оваквог и оволиког учешћа француске војске у намераваном освајању которског залива и његове области заједно са Црногорцима.
Али кад се једном ова област освоји и кад се француска флота са оволиким учешћем франц. војске угњезди у которском заливу, онда могуће да касније последице тога (политички поглед) не би можда задовољавале наша – српска очекивања. Због тога поглавито и износим овде све ово опширно. Молим за највећу тајност и даљи надлежни корак“.
Овај план није реализован. Његовим извршењем би савезничка ситуација на Балкану постала ванредно повољна. У том случају би се Аустро-Угарска лишила једне важне ратне луке одакле би савезничка флота могла ефикасно угрозити саобраћај аустроугарских бродова на Јадранском Мору, особито у Јужном Јадрану. Поред тога, аустроугарска би Врховна команда морала да на овај део фронта упути знатне снаге с других фронтова, да би спречила дубље продирање савезничких снага дуж обале и у Херцеговину. С друге стране, освајањем Боке Которске наши савезници би имали солидну базу на Јужном Јадрану и погодан оперативни мостобран за даље продирање у аустро-угарску територију. На тај начин би се указала ефикасна војничка помоћ Црној Гори, а посредно и Србији. То би несумњиво имало значајан војно-политички утицај за даље вођење рата Црне Горе и Србије. И најзад, створио би се заједнички савезнички фронт на југозападном делу балканског ратишта, који би у току рата имао све већи значај; јер би аустроугарска против-офанзива на овом правцу принудила савезнике да ојачају овај фронт.
Артиљериска борба у рејону Ловћена
Француска артиљерија, после тешког транспортовања од Бара до Ловћена, успела је да се до 18 октобра постави на положаје у рејону Кука и Крсца. Сутрадан 19 октобра, француске и црногорске батерије су отвориле снажну ватру на непријатељске форове Врмац и Горажду, као и против складишта у Тивту. Првих дана је фор Врмац имао 100, Горажде 21, а складиште у Тивту 10 погодака. У фору Врмац је онеспособљен 1 топ, а његово људство је имало 2 мртва и 16 рањених.
Да би спречила ефикасно дејство француске и црногорске артиљерије, команда Боке Которске – поред дејства артиљерије из утврђења – појачала је своје дејство и артиљеријом са ратних бродова. Сем ратних бродова који су били у Боки Которској, допловио је и ратни брод „Радецки“, који је успешно дејствовао са даљине од 11 км (наоружан је топовима великог калибра 30,5 см).
Од 23 до 27 октобра (време повлачења српских и црногорских снага из Босне преко Дрине) је у рејону Боке Которске и Ловћена вођена жестока артиљериска борба, једна од највећих до тога времена. Док је ефикасно дејство француске и црногорске артиљерије нанело велики квар форовима Врмцу и Горажди са много директних погодака, дотле је аустроугарска артиљерија са бродова и из форова (нарочито с бродова) успешно тукла француску и црногорску артиљерију на Крсцу и Куку, којој је исто тако причињена велика штета. Најјача артиљериска борба је вођена 23 октобра. Ево шта о томе каже један аустроугарски поручник бојног брода:
„… 23 октобра положај тврђаве био је озбиљан. Поразна унакрсна ватра полазила је из положаја на Куку и Крсцу против наших форова, а нарочито фора Врмца, који је овог дана до вечери добио 176 погодака. Већ претходних дана меци бејаху многе проломе причинили, два топа су била онеспособљена…“
„… често би ударио плотун непријатељских метака, уз заглушиви урнебес, у један од форова, који је истог тренутка био обавијен у дим и пламен. Унутра се тада мислило да је фор одлетео у ваздух, и осматрачу је одвећ често изгледало да је јако пострадалом фору куцнуо последњи час; но једва да се дим погодка разишао, храбри артиљерци већ опет даваху плотун као знак живота…“
„… што се овде истрајности, осећања дужности и јунаштва испољило, то припада најсјајнијим поглављима рата…“
Услед јаке аустроугарске артиљериске ватре командант артиљерије на Ловћену (капетан фрегате Грели) је био приморан да нареди да се артиљериска оруђа повуку око 1 км позади ватрених положаја који су били порушени.
Французи су у прво време веровали у успех дејства француске и црногорске артиљерије. У том смислу је француски посланик на Цетињу изјавио црногорском краљу да он – као резервни артиљериски официр – сматра да ће најдаље до 23 октобра которски залив лежати „под ногама црногорског кнеза“.
Француски контраадмирал Де Бон, који је дошао у Црну Гору ради обавештавања после ове артиљериске борбе изјавио је да не треба ни помишљати на освајање которског залива са црногорским борбеним снагама, јер опсадне трупе једва да броје 7000 војника, са недовољном артиљеријом.
У времену од 15 септембра до 25 октобра на фронту Ловћенског одреда, сем извиђачке делатности и јачег артиљериског дејства, важнијих догађаја није било. После ове артиљериске борбе нису предузимане озбиљније акције све до децембра 1914 године.