1) Мере црногорске владе за припрему земље за рат
Аустроугарски ултиматум српској влади (23 јула 1914 године) био је јасан доказ да ће Аустро-Угарска напасти Србију. Сви покушаји српске владе да се избегне рат нису успели.
Народ у Србији и Црној Гори био је потпуно свестан да Аустро-Угарска жели да пороби њихове земље, зато је у тим критичним данима био једнодушан и одлучан да се до последњег бори за одбрану слободе и независности.
Услед ултиматума Аустро-Угарске Србији црногорска влада је предвидела низ политичких и војних мера у циљу одбране земље. Тако је 23 јула издала наредбу којом се забрањује војним обвезницима одлазак у иностранство као и удаљавање из свога места становања.
Истога дана краљ Никола је наредио начелнику оперативног отсека Министарства војног, бригадиру Јову Бећиру, да пројектује план за концентрацију војске ради одбране граничног фронта и затварање праваца који из Босне, Херцеговине и Приморја воде у Црну Гору, с напоменом да на Ловћен одреди Катунску, Ријечко-љешанску, Црмничко-приморску и Спушку бригаду, а остале бригаде да распореди како мисли да је најбоље.
Пошто је српској влади стављен рок да 25 јула, најкасније до 18 часова, одговори Аустро-Угарској на ултиматум, Србија је 24 јула затражила мишљење Црне Горе.
Црногорски посланик у Београду, Лазар Мијушковић, упутио је депешу својој влади:
„Пашић налази да је текст аустроугарских захтева сувише тежак. Молио је за мишљење Русију и Француску, и да је рад знати мишљење краљевске владе“.
Црногорска влада је истога дана одговорила депешом:
„Тешко је ријешити се какав одговор да се дадне Аустрији. Наше би мишљење било да се послушају савјети Русије. У сваком случају кажите господину Пашићу да нам је зло и добро заједно са Србијом. Њена судбина и наша је“.
Српски посланик на Цетињу, др. Гавриловић, питао је, по наређењу своје владе, црногорску владу: „Да ли Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ у сукобу са Аустро-Угарском“.
Министар спољних послова, Петар Пламенац, саопштио је др. Гавриловићу одговор на предњу депешу и додао: „Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом“.
Одговор руског цара Николе II стигао је тек 27 јула, дакле, после рока до којега је одговор српске владе на аустроугарски ултиматум морао бити предат.
С обзиром на новостворену ситуацију између Аустро-Угарске и Србије, Министарство војно Црне Горе 24 јула издало је неколико важних наређења:
1. Команданту Пљеваљске дивизије са Обр. 16 наређено је да мобилише и концентрише целу дивизију ради затварања и заштите границе, као и да ступи у везу са суседном српском командом.
2. Наређењем бр. 31 обавештен је командант 6 дивизије да ће ускоро бити објављена мобилизација и наређено му је да из сваке чете регрутског батаљона ослободи по 3 официра и упути их у своје јединице народне војске, и да се херцеговачки (прекогранични) официри јаве команданту дивизије у Никшићу. Команданту 6 дивизије стављене су на расположење: пола Беранске и Васојевићка бригада (5 батаљона) без Љеворечког батаљона.
3. Команданту 3 дивизије са бр. 21 наређено је да погранични батаљони Дурмиторске и Вучедолске бригаде ноћу 25/26 јула поставе страже дуж границе, с тим да се снабдеју муницијом, а храну за три дана да понесу од својих кућа. Јединице дуж границе да успоставе међусобну везу. Осталим батаљонима да се одреде знаци за брзо прикупљање на зборним местима. Извештаји о кретању непријатеља да се достављају телеграфски.
4. Команданту 1 дивизије са бр. 18 наређено је да из Његушко-ћеклићког батаљона 50 војника поседну Крстац, 100 војника Кук и 50 Вјетрени Млин. Остатак батаљона да се држи у строгој приправности да би се могао употребити где буде потребно. Чете на истакнутим положајима да се утврде, поставе фугасе и снабдеју бомбама.
Цетињски батаљон да осигура простор од Вратла до Ђурђевог Ждријела. Хум и Коњско да се поседну са 100 војника, а остали део батаљона да се држи у приправности.
Цуцки батаљон да осигура простор од Трнавског Ждријела до Његушко-ћеклићког батаљона, а 1 чету да постави на Столачком Ждријелу.
Све војнике снабдети муницијом и бомбама, а храну за три дана да понесу од својих кућа.
Остали батаљони Катунске бригаде (Чевско-бјелички, Пјешивачки и Команско-загарачки) да буду у најстрожијој приправности, а на дати знак да се упуте на зборно место (Чекање). Ови ће батаљони понети са собом муницију, ради чега ће се образовати мунициске колоне, За снабдеваље храном образовати коморски батаљон.
Све припреме да се чувају у највећој тајности.
5. Команданту Ријечко-љешанске бригаде са бр. 17 наређено је да Љуботињским батаљоном осигура простор од Ђурђева Ждријела до Татиње, где ће ступити у везу с Црмничким батаљоном. Остала 3 батаљона биће у строгој приправности, с тим да на дати знак крену: Цеклинско-добрски као резерва Љуботињском батаљону, осталим батаљонима одредиће се место наредбом за концентрацију. Муниција ће се примати из Ријечког слагалишта, а храну за три дана да војници понесу од својих кућа.
Поред ових наређења за заштиту и затварање границе издата су и друга за регулисање приправности и снабдевање трупа.
Из предњих наређења Министарства војног види се да је Црна Гора – одмах по предаји ултиматума Аустро-Угарске Србији – извршила делимичну мобилизацију и делом снага посела гранични фронт. Према томе, Србија је у најкритичнијем моменту – када је требала да одговори Аустро-Угарској на ултиматум – могла једино да рачуна па неограничену и несебичну помоћ црногорског народа.
Претседник српске владе, Никола Пашић, 25 јула у 17.45 часова предао је аустроугарском посланику у Београду, барону Гизлу, одговор на ултиматум. Посланик је одмах изјавио да с одговором није задовољан и исте вечери је напустио Београд. То је био знак да су односи између Србије и Аустро-Угарске прекинути.
Због овакве ситуације српска влада је исте ноћи издала прокламацију и указ о општој мобилизацији. Као први дан мобилизације одређен је 20 јули 1914 године.
Двадесет шестог јула је званично објављена и мобилизација 5 црногорске (Пљеваљске) дивизије.
Престолонаследник Александар је 27 јула упутио краљу Николи депешу:
,,Покушали смо све могуће не би ли могли уштедети Српском народу нове жртве и терете. Али нисмо успели, јер је Аустро-Угарска тражила да јој принесемо на жртвеник и драгу независност…
Испуњен сам великом радошћу када сам сазнао, иако у то нисам ни сумњао, да се Црна Гора солидарисала са Србијом у одбрани српског народа.
Наредбу за мобилизацију целе српске војске издао сам“.
Истог дана је црногорска влада упутила влади у Београду депешу:
„Припреме за мобилизацију извршили смо и тек је сутра званично објављујемо. Један дио наше војске већ се налази на граници, а остала ће војска бити на граници до 8 дана најдоцније. Пристајемо на предлог српске владе да имамо један заједнички генералштаб за српску и црногорску војску као и један план за ратне операције. Тај план жељели би добити што прије. Да би се план заједничког Генералштаба што тачније изводио, мислимо да је потребно да тамошњи генералштаб одреди неколико официра и пошаље овамо да заједно с нашим официрима образују при нашој Врховној команди један штаб. Ми би пак послали тамо при заједничком Генералштабу једног официра да би тако што бољу везу имали између заједничког Генералштаба и штаба наше војске. Зато смо већ одредили генерала Јова Бећира који је готов да крене чим отуд добије пристанак. Мобилисаћемо до 35.000 људи. Топова Крупових брзометних доста искварених имамо 12, од којих су 4 у Ђаковици, муниције за исте имамо свега 4.000 метака. Молимо српску владу да нам пошаље што више муниције за те топове, а по могућности и брдских брзометних топова са муницијом. Од пријеке би нам, такође, потребе била једна батерија пољских брзометних хаубица са мупицијом у довољној количини. Осим тога од велике би нам потребе било имати на сваку батерију по једног српског артиљериског официра и подофицира. Топове и муницију најпрактичније би било упутити преко Новог Пазара, јер нам је тај материјал одатле најлакше пренети овамо”.
Двадесет шести и двадесет седми јул прошли су без нарочитих догађаја. За ова два дана су Енглеска, Француска и Русија у последњем моменту покушале да отклоне напад Аустро-Угарске на Србију. Али, као што се могло очекивати, сви су покушаји остали без успеха.
Сазонов, руски министар спољних послова, 27 јула добио је одговор српске владе на аустроугарски ултиматум. У вези с овим он је известио велике силе (Енглеску, Француску, Немачку и Аустро-Угарску) „да одговор Србије превазилази сва очекивања по умерености у жељи да се Аустро-Угарској даду најпотребнија задовољења. Ми не видимо, завршавао је Сазонов овај свој извештај, какви би још могли бити захтеви Аустрије, изузев, ако бечки кабинет не тражи само изговор за рат са Србијом!“.
Француски и енглески покушаји код Аустро-Угарске и Немачке да се рат избегне нису успели. Напротив, Немачка је потстицала и храбрила Аустро-Угарску да истраје у свом решењу и „да не враћа мач у корице, који је већ извукла“. Напади немачке и аустоугарске штампе имали су за циљ да своје јавно мњење припреме за рат. Међутим, у исто време су њихови министри давали умирујуће изјаве у циљу заваравања противника и добијања у времену за војне припреме.
Поенкаре, претседник Француске републике, је на једном месту у свом делу „Les origines de la guerre“, издатом после рата, рекао: „Питање рата између Аустрије и Србије дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства”.
Српска влада је 28 јула око подне од Аустро- Угарске примила следећу депешу:
„Краљевско српском министру иностраних дела
Пошто краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју јој је предао аустро-угарски посланик у Београду 23 јула 1914 године, царскокраљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружју. Аустроугарска сматра, дакле да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом.
Министар спољних послова Аустроугарске Гроф Бертхолд с. р.“
2) Покушај Аустро-Угарске да одвоји Црну Гору од Србије
Аустро-Угарска је покушала да одвоји Црну Гору од Србије. У том циљу је аустроугарски посланик на Цетињу 27 јула, приликом саопштења црногорској влади о прекиду дипломатских односа са Србијом, по налогу своје владе саопштио следеће: „Ми имамо потпуно разумевање за деликатан положај у коме се налази Њ. В. Краљ, с обзиром на расну заједницу свога народа са становништвом Кр. Србије. Али како ми не проводимо никакву политику освајања, већ само бранимо интегритет монархије у односу према Србији, мислимо да можемо очекивати од мудрости краља Николе да Њ. В. неће сметати развоју ствари неком сувише брзом одлуком, која би према нашем мишљењу могла бити од штете његовој династији и његовој земљи. Ми бисмо приликом развоја догађаја, у згодном моменту, водили рачуна о интересима Црне Горе, чији нам опстанак и њено напредовање као самосталне државе лежи на срцу“.
Аустроугарски посланик на Цетињу, на основу његовог разговора с црногорским министром спољних послова Петром Пламенцом, 28 јула је известио своју владу и, између осталог, наводи речи црногорског министра: „Ако би било дозвољено да Црна Гора дадне своје мишљење с обзиром на необично тежак положај у којем се она налази због сукоба Аустро-Угарске са Србијом, то би требало пружену руку (Србије) примити и недозволити да се дође до крајности. Како пак до сада постоји само прекид дилломатских односа, то још увек постоји нада, наглашава црногорски министар, да се тај сукоб ублажи.”
Истога дана је црногорска влада, с обзиром на протеривање црногорских породица из Котора и околине и прекида телефонских веза Котор – Цетиње, предала аустроугарском посланику протестну ноту због оваквог поступка.
Достављајући својој влади ову ноту и садржај његовог разговора с црногорским министром спољних послова, аустроугарски послапик је учинио ове сугестије:
„Ми бисмо Црној Гори могли помоћи да њено проширење на југу буде јаче него што се показало. Свакако се и Црна Гора према Монархији донекле огрешила, али углавном њено држање показало је да би у њој према нашим властитим интересима могла лако задобити доброга, оданога и захвалног пријатеља. Њ. В. Краљ и влада рачунају још увек на нас и имају пуно поверење према вашој екселенцији. Напротив и влада и краљ немају никаквог поверења према нашим војним круговима, нарочито према фелд-цајгмајстору Поћореку због последњих догађаја код Метаљке. тј. због начина како се тај инцидент инсценирао. Њ. В. Краљ и влада питали су вашу екселенцију да ли би Ц. и Кр. влада била вољна да пружи Црној Гори гаранцију за њен даљи опстанак. Ова гаранција би се имала тражити у таквом осигуравању проширења Црне Горе, која би јој омогућила да и даље остане самостална поред осталих балканских држава, али без данашњих помоћи и потпора са стране, а на првом месту да буде потпуно независна од Србије. Ова изјава министра спољних послова резултат је његових других конференција са Њ. В. Краљем“.
3) Наредба за мобилизацију црногорске војске и декларација црногорске владе
Краљ Никола је, као врховни командант црногорске војске, због објаве рата Аустро-Угарске Србији, 28 јула издао наредбу за мобилизацију војске, која гласи:
„На основу чл. 212 Закона о устројству војске, а с обзиром на опште стање и нагомилавање војске од стране сусједне Аустро-Угарске монархије дуж наше границе, наређујем мобилизацију целокупне моје храбре војске“.
Истовремено, краљ је тражио од српског посланика др. Гавриловића да влади у Београду пошаље депешу:
„,Краљ црногорски моли да му се пошаљу упутства о правцу кретања операција црногорске војске.“
Истог дана је црногорска влада објавила следећу декларацију:
„Аустро-Угарска је на подне Србији објавила рат. Њ. В. Краљ одмах је издао наредбу да се цјелокупна црногорска војска стави у мобилно стање. Наша храбра војска налази се већ дуж границе, спремна да изврши славну и свету дужност какву још никада имала није од како је Црне Горе, од како је српског народа. Србија и Црна Гора сачињавају један исти фронт према заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину. Оне ће заједно или побиједити или погинути, што се могло и очекивати. Аустрија нас је напала изненада, мучки и бездушно. Показала се је да су јој слобода и независност балканских држава и народа изговор под којим су се криле себичне тежње и освајачке намере.
Показала је да је тражила само повод да изврши на нас напад. Великосрпска пропаганда и сарајевски атентат су јој празни изговори под чијом је маском кренула да опљачка слободу нашег парода. Овај варварски поход врши у име тобожње цивилизације којој се истакла за браниоца. Кренула је да казни читав народ најстрожијом казном, уништењем његове државне независности за злочин једног незрелог и неодговорног сина тог народа! Овдје није казна за злочин у сразмјери. Њој је злочин добро дошао да би остварила своју давнашњу жељу: заробљење српског народа. У историји свијета не помиње се овакав примјер бруталне отмице туђе слободе. Аустрија је повратила у просвећени двадесети век владавину начела која су гонила у крваву пљачку Хуне и Аваре. Згазила је све обзире човјечности који би учинили да од гнушања задрхти и срце зулукафера. Нечасно, подло и недостојно једне силе, која се назива културном и чији државни поглавар има и атрибут Христовог апостола, напала је свога малог сусједа замореног са три рата, вођена за највишу светињу: слободу подјармљене браће.
Таква држава којој ништа није свето, која постоји само зато да роби и пљачка, да трује и руши све основе људског напретка; таква држава која сама собом претставља у Европи анахронизам и ругло цивилизације мора дочекати проклетство од свих честитих народа и жиг срама од свих вјекова. Таква држава, која и данас распаљује вјерске страсти, која крстом крст руши, која у хришћанству уноси метеж помаме и освете, која свуда братске и људске силе као црв разара, раздваја и раскопава гробове браће у Христу, која преко својих хунских и полициских органа, светим старим иконама копа очи, таква држава мора да дочека слом.
И судбина је хтјела да јој узрок слома буде српски народ оличен у његове дивне поносне краљевине Црну Гору и Србију, у ове двије мученице правде, слободе и својих одлика које људе уздижу изнад животиње. Куцнуо је час да за хиљаде и хиљаде плати стара грјешница, која је од када постоји у Европи стварала пакао у којем су невино били мучени сви народи од Шлезвит-Холштајна до Сицилије, од Карпата до Балкана. Провиђење је хтјело да преко српског народа буде над њом извршена правилна казна.
Крв је можда већ почела да се лије на земљи посестриме Србије и у бојној вреви чује се крик подземаљске освете једног на крст разапетог – у срцу рањеног народа, који је мобилисао све што има и прелио животну енергију соком својих живаца, да би лакше издржао наметнуто му клање и смождио аждају која је тровала Европу. Света је и благословена та крв која ће се потоцима лити од Дунава и Саве до стародревног Бара. Она ће осветити српско племе и ослободити културни свијет од највећег зла, којему је име Аустрија. Нека су сваком брату Србину и Славјанину срећни ови велики дани у којима ће српско име заблистати невиђеним сјајем.
Благо томе ко сада погине јер ће довијека живјети“.
Краљ је овог дана послао регенту Александру телеграм:
„… Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народа…
… Моји Црногорци већ су спремни на граници да гину у одбрану наше независности“.
4) Поновни покушај Аустро-Угарске да Црну Гору одвоји од Србије
Од 29 јула до 6 августа – кога су дана прекинути дипломатски односи између Црне Горе и Аустро-Угарске – политички догађаји развијали су се овако:
Аустроугарски посланик на Цетињу је 29 јула предао ноту црногорској влади, у којој извештава да је Аустро-Угарска објавила рат Србији. По пријему ноте, црногорски министар спољних послова одговорио је писмено:
„Част ми је потврдити вашој екселенцији пријем ноте бр. 333 којом је извољела извијестити да је Ц. и Кр. влада објавила рат Србији. С обзиром на крвне везе између Србије и Црне Горе, и не кријући од Ваше екселенције да је ова вијест произвела најтежи утисак на владу Њ. В. Краља, која је очекивала мирољубиво рјешење сукоба, а будући да је Србија учинила све уступке који су уопште могући и који се не косе са достојанством једне независне државе, хтио сам да замолим Вашу екселенцију да ми што прије изволите одговорити: Да ли Ц. и Кр. влада има пред собом циљ освајања српске територије и да ли је расположена потврдити нам своју потпуну незаинтересованост у погледу територије Србије“.
У Бечу су веровали да ће можда Црну Гору моћи придобити за неутралност. У том циљу је 31 јула аустроугарски министар спољних послова послао своме посланику на Цетињу депешу:
„Према обавештењима која имам од тамошњег војног изасланика црногорска влада мисли да ће скупштину моћи приволети за одлуку неугралности ако Аустро-Угарска дадне ове гарантије:
Никакво територијално освајање у Србији, одбрана самосталности Црне Горе; довољна финансиска помоћ и извесно територијално повећање у корист Црне Горе. Како би за нас било од великог значаја неутрално држање Црне Горе у нашем сукобу са Србијом, то нека В. Екселенција покуша да утиче на тамошњу скупштину да би се ова одлучила што пре на неутралност. Можете поново потврдити да ми не водимо никакав освајачки рат против Србије. То смо доказали за време Балканског рата, а ни данас не мислимо никакво освајање српске територије. Ми имамо искрени интерес обезбедити самосталност Црне Горе, ако Црна Гора одржи корениту неутралност, у ком случају могла би сигурно рачунати на нашу потпору у том погледу и за будућност. Нека В. Екселенција изволи напоменути још и то да ми верујемо да ћемо моћи рачунати и на помоћ Италије, када буде говора оцрногорској самосталности. По свршетку данашњег сукоба могла би Црна Гора за своје неутрално држање рачунати од стране монархије на једну довољну финансиску помоћ, а осим тога и на повећање њене територије у правцу Санџака. Исто тако евентуалне жеље Црне Горе на албанско крајеве наишле би код нас на (добро) разумевање, у оквиру нашег споразума са Италијом.
Поводом црногорске мобилизације аустроугарски министар спољних послова упутио је посланику на Цетињу депешу:
„Због мобилизације у Црној Гори, за нас је врло важно да што пре имамо јасну слику о држању Црне Горе, ако би јој поново ставили у изглед извесне бенефиције финансиске или би јој поставили категоричко питање да се изјасни „или или“.
На ово питање. тј. да ли ће Црна Гора остати неутрална или не, црногорски министар спољних послова одговорио је да то питање још није пречишћено. Али, после резолуције црногорске Народне скупштине од 1 августа, у којој се између осталог позива краљевска влада да на „наметнути рат одговори ратом…“, за аустроугарску владу није више било двоумљења“.
5) Резолуција црногорске Народне скупштине за ступање Црне Горе у рат на страни Србије
Првог августа је Народна скупштина Црне Горе једнодушно донела следећу резолуцију:
„Црногорска народна скупштина саслушавши Краљевску владу о изненада насталој политичкој ситуацији прима то к знању и одобрава све од ње предузете кораке и најодлучније тражи од Владе да и даље чини све оно што треба да Црна Гора, вјерна државним традицијама, у овој прилици као и вазда испуни своју дужност…
Народно претставништво дајући израза своме оправданом огорчењу против аустроугарских управљача и протествујући против изненадних препада на братску нам Србију и противу нечувено варварског гоњења наше и југословенске браће, најодлучније позива Краљевску владу да на та насиља и наметнути нам рат одговори ратом… Нека загрљена браћа полете у свети бој“.
Том приликом је црногорска Народна скупштина упутила депешу Народној скупштини Србије:
„Народна скупштина Краљевине Црне Горе, сазвана у овим судбоносним часовима за цио српски народ, поздравља своју драгу браћу и преко њих цио српски народ братске Краљевине и увјерава их да је свака душа у Црној Гори сад као икад готова принијети и потоњу кап крви на жртвеник српске слободе и независности, коју дивља и незасита Аустрија хоће да нам одузме…“
На ову депешу српска Народна скупштина одговорила је следеће:
„У име Народне скупштине част ми је поздравити црногорску Народну скупштину уверавајући је да Србија разуме важност рата који се диже противу Српства и против Словенства, и да ми сви тврдо верујемо да ће Црногорци и Србијанци јуначки извршити своју дужност“.
6) Прекид дипломатских односа између Црне Горе и Аустро-Угарске
Петог августа је црногорски министар спољних послова предао аустроугарском посланику на Цетињу ноту о прекиду дипломатских односа. Та нота гласи: „11 јула т.г. Ц. Кр. влада бијаше предала влади српској ноту којом тражи од исте ништа мање него одрицање суверенитета Србије у корист монархије.
Кр. српска влада ради очувања (спасења) европског мира и да би уштедила Европи грозоте рата, учинила је – у одговору на аустроугарску ноту – све уступке Монархији који су се слагали са достојанством једне независне државе.
Влада Његовог Краљевског и Царског Величанства није хтјела да се изјасни да је задовољна тијем попуштањем без преседана, те је 15 т.м, објавила рат Србији и већ има осам дана како покушава да упадне у њено земљиште загрожавајући њену независност као и оној цијелог Српског народа.
19 т.м. Њемачка, савезница Аустроугарске Монархије, објави такође рат Русији, заштитници Црне Горе.
Црна Гора спојена са Србијом јаким везама једне исте крви и привржена Русији несаломљивим везама вјековне захвалности, загрожена такође и она сама – као што то доказују агресивне мјере које је Аустро-Угарска предузела дуж њене границе, са стране Далмације и Херцеговине, већ од 15 дана, па прогонство Црногораца из Монархије, узапћивање наших бродова, оружани напад на граници Санџака – принуђена је да изјави да не може остати неутрална у тој борби и да се мора такође латити оружја ради учешћа у одбрани слободе Српског народа.
У име Његовог Величанства Краља мога Узвишеног Господара част ми је извијестити Вашу Преузвишеност да се Ваша мисија на Цетињу завршила.
Изволите, господине министре, примите увјерење мојег особитог поштовања.
П. Пламенац“.”
Аустроугарски посланик је 6 августа напустио Цетиње и отпутовао за Котор.
Истог дана је краљ објавио прокламацију црногорском народу. У прокламацији је обавештен народ да је Аустро-Угарска објавила рат Србији, а то треба схватити „објавила га је нама“; стога је приморан да за непуне две године и по трећи пут позове народ под оружје ради одбране слободе.
Из изложених докумената јасно се види да су од стране српске и црногорске владе предузете све мере да до рата не дође, али се у томе није успело. У циљу заштите од агресије, код оба народа постојала је једнодушност да се боре за одбрану своје домовине до последњег човека. Све мере које је уочи рата предузела црногорска влада биле су израз жеље целог црногорског народа да се у заједници с браћом из Србије до краја бори за одбрану своје независности.
Сви покушаји Аустро-Угарске – па чак и они најнижи, нуђење финансиске помоћи и територије у Албанији и Санџаку – да се Црна Гора одвоји од Србије и да остане неутрална – остали су без успеха. Воља целог народа да се безусловно помогне Србији била је јача од свега осталог. Нападом Аустро-Угарске на Србију непријатељ је изгубио све шансе да Црну Гору задржи у неутралности.