Назив књиге: Жене-Солунци говоре
Аутор: Антоније Ђурић
Издавач: НИРО “Књижевне новине” Београд
Година издавања: 1987.
Од којих ружа, и којих речи, исплести венац славе и захвалности племенитој и одважној, срчаној и мудрој жени српској, која свога оца, свога мужа, брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем?
Говорила је да је отаџбина преча од живота!
Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња, у слободној земљи, може да буде срећна мајка.
Оба је приносила на олтар отаџбине и себе и пород свој.
Чувала је огњиште своје и образ свој као што се највеће светиње чувају.
Обрађивала је њиве и скупљала плодове муке своје: орала, сејала, жела да би нејач своју исхранила, да би ратницима понуде послала, да би имала за славски колач и држави дала харач. Плела је чарапе и шила пртене кошуље да би их послала на далека бојишта.
Рамена своја подметала како би припомогла војницима да на планинске висове изгурају топове, па с неизмерном одважношћу ослушкивала њихову грмљавину.
Попут Косовске Девојке неговала је рањенике своје, али и рањенике непријатељске војске, јер су јој тако налагали јеванђељска душа и материнско срце: помоћи невољним, олакшати им патње.
Гледала како јој децу набијају на бајонет и кућа нестаје у пламену.
Презирала је кукавице.
Одазивала се, без позива, да брани родну груду. Учила како се бомба баца и пушком обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса.
Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њена туга и њена радост допуна су наших гусала.
Ево потресних примера који ће се вековима преносити с колена на колено.
Из Пролога књиге, Антоније Ђурић