Извор: Републички завод за заштиту споменика културе
Аутори: Ненад Лајбеншпергер, Владимир Џамић и Ана Радованац Живанов
Позиција: 49.59463170531363, 17.256651558699936
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Повезаност и братство словенских народа Аустроугарске монархије наставили су да живе и после Првог светског рата, распада Хабзбуршког царства и стварања нових држава. Оснивање Чехословачко-југословенске лиге и Југословенско–чехословачке лиге 1921. године, са циљем развијања пријатељских односа између две земље, показује да је рад на пансловенским идејама остао активан и после ослобођења од аустроугарске власти. Оломоуц (Olomouc), град у Моравској, био је једно од места које је тим везама давало посебну пажњу. Тамо је 1921. године био основан Клуб пријатеља Југославије, који после постаје део Чехословачко-југословенске лиге. Своја пројугословенска осећања чланови клуба, односно лиге показивали су разним активностима, између осталог и редовним комеморацијама на оломоуцком војничком гробљу у Черновиру (Černovír), где су се налазили гробови југословенских војника.
Откривање споменика словачким војницима у Крагујевцу 1924. године имало је утицаја на доношење одлуке да се и за 173 југословенска војника сахрањена у Оломоуцу подигне неко достојанственије обележје. Првобитна идеја о капели на војничком гробљу је еволуирала и, 9. фебруара 1926. године, на седници оломоуцког одбора Чехословачко-југословенске лиге донет је предлог за изградњу маузолеја у ком би били смештени посмртни остаци свих Југословена сахрањених на територији Моравске и Шлезије током рата. Предлог је одмах прихваћен и у целом Оломоуцу, па су већ 29. марта исте године, локалне власти доделиле земљиште за маузолеј у парку који се тада звао Шилерове сади (Schillerových sadech). И остале активности на подизању маузолеја су текле брзо. Добијене су неопходне сагласности виших инстанци чехословачких власти, али и Краљевине СХС, па су започети радови на изградњи. Они су трајали мање од четири месеца – од априла до јула 1926. године. Пројекат је дело оломоуцког архитекте Хуберта Ауста (Hubert Aust), а радове је изводио грађевинац Јан Валихрах (Jan Valihrach). Пошто је у јулу висока делегација Краљевине СХС требала да присуствује соколским свечаностима у Прагу и преносу посмртних остатака својих војника на Олшанском гробљу, журило се са завр- шетком маузолеја да би иста делегација могла да присуствује и његовом откривању.
Манифестације у оквиру свечаног откривања маузолеја су се одржале 10. и 11. јула 1926. године. Присуствовали су им министри Краљевине СХС и Републике Чехословачке, као и представници разних делова власти и организација из обе земље. Југословенска делегација је бројала седамдесетак чланова. Црквени обред је обавило православно свештенство. Том приликом је организован и симболичан пренос неколико сандука са гробља у Черновиру до маузолеја.
Пренос посмртних остатака југословенских војника сахрањених у Моравској и Шлезији у крипту спроведен је две године касније, крајем септембра и током октобра 1928. године. Тада је у костурницу маузолеја смештено укупно 1.187 посмртних остатака. Њих 37 су били српски ратни заробљеници, а остатак војници бивше Аустроугарске. Свечаност поводом завршетка њиховог преноса је одржана 31. октобра 1928. године, а присуствовао јој је и министар вера Краљевине СХС Драгиша Цветковић. Црквени обред је вршило католичко свештенство, а православно наредног дана.
Ентузијазам Чехословачко-југословенске лиге нису делили баш сви у Оломоуцу. Незадовољство је постојало у католичким круговима, који су сматрали да није хигијенски подизати костурницу у парку. Засметала им је била и православна служба приликом преноса посмртних остатака југословенских војника у Тренчин, пошто је већина пренетих у њега била католичке вере. Све то је имало утицаја да се по завршетку смештања сандука у крипту маузолеја у Оломоуцу прво обави католички свештени обред.
Градња костурнице је коштала 500.000 чехословачких круна. Одбор Чехословачко-југословенске лиге у Оломоуцу је средства за финансирање подизања маузолеја проналазио у својим редовима и преко добровољних прилога. Међутим, до свечаног откривања 1926. године није покрио све трошкове, па је отплаћивање дугова трајало следећих неколико година. Ово је отежавало рад самог одбора, покварило односе међу његовим члановима, али и утицало на то да се не посвети адекватна пажња одржавању самог Музолеја. Брзина градње је условила и лош квалитет израде, па су одређене поправке предузете већ 1930. године, као и 1936. године.
Планове и предрачуне за опремање костурнице полицама је израдио директор војног грађевинског округа у Тренчину капетан инжењер Франтишек Хорват. Њихову израду је платила Краљевина СХС.
Одбор Чехословачко-југословенске лиге у Оломоуцу је 1928. године пренео власништво над маузолејом на Краљевину СХС, с тим да је и даље задржала управљање и одржавање самог објекта.
Током Другог светског рата постојала је намера власти протектората Чешке и Моравске да сруше маузолеј пошто је био у лошем стању. До тога, изгледа, није дошло да се не би покварили односи са Независном Државом Хрватском.
Након Другог светског рата маузолеј је наставио да пропада. Током 1997. године излио се оближњи Млински поток (Mlýnský potok) и потопио маузолеј. Постојала је намера 1990. године да се споменик обнови, као и у каснијим периодима, али су се реализацији испречили правни проблеми око власништва. Град Оломоуц је имао жељу, али не и правну могућност, да уложи новац у обнову објекта чији власник није био јасно дефинисан. Уписана власница Краљевина Југославија више није постојала, као ни њен наследник СФР Југославија, а ни сукцесијом није било решено питање власништва овог објекта. Како државе наследнице бивше Југославије нису успеле да се договоре око тога, прихватиле су чешки предлог да маузолеј пређе у власништво града Оломоуца. То је и спроведено пресудом Покрајинског суда у Острави (број 23Ц 10/2013 – 194 од 17. 6. 2014). Тиме су стечени услови да овај објекат обнови његов нови власник.
Парк у ком се налази маузолеј данас носи назив Безручове сади (Bezručovýh sadech). Налази се поред градских зидина, на око 400 m ваздушном линијом од центра града.
Маузолеј је формиран као двоспратни објекат на малом вештачком брду. У доњем нивоу, коме се приступа са нивоа тла, налази се костурница и тај део зидан је неправилним блоковима ломљеног камена. Над улазом у костурницу исклесана је у жућкастом пешчару техником дубоког рељефа допојасна фигура младе жене, раширених руку, која симболише Тугу. Она рукама указује на грбове Чешке, са једне, и Краљевине СХС, са друге стране. На спрату, коме се приступа двостраним широким степеницама, налази се отворени трем са десет масивних дорских стубова и сама капела, која је на источној страни завршена полукружно и наткривена кубетом, односно слепом калотом. Капела има монументална дрвена врата, а осветљена је са четири мала поткуполна прозора на источној страни. Украшена је у потпрозорском делу са неколико зидних слика, од којих је само неколико сачувано до данас. На истоку је монументална представа Христовог распећа на Голготи, северно се препознаје светитељски пар – Свети Кирило и Методије, а јужно – Свети Симеон и Свети Сава. На порозним зидови препознаје се да су га некад красиле и представе Нерукотвореног образа Христовог и Богородице са Христом и још неколико представа, које се данас више не могу препознати. Није познат уметник који је извео ове зидне слике, највероватније у al secco техници темпером, али је јасно да је комбиновао католичку (која му је била позната) и православну (коју није познавао) иконографију, створивши симбиозу невеликих уметничких вредности.
На прочељу маузолеја се налази натпис:
ВĚРНОСТ ЗА ВĚРНОСТ
ЉУБАВ ЗА ЉУБАВ
Први део текста је написан на чешком језику, с тим да има исто значење и на српском. Други део текста је на српском, односно српскохрватском језику. Коришћење два језика додатно потенцира послератно јединство између Чехословачке и Краљевине СХС. Порука да се верност враћа верношћу, а љубав љубављу говорила је о свеукупним односима између словенских, чехословачких и југословенских народа пре, током и након Првог светског рата. Пре свега говори о борби за национално ослобођење од Аустроугарске, у оквиру које је израз о верности и настао, при крају Првог светског рата. Израз „љубав за љубав“ (láska za lásku) присутан је и на другим местима у чешкој фунералној традицији.
У архитектонском погледу, маузолеј у Оломоуцу изведен је у неокласичном стилу по узору на античке храмове и представља изузетно дело меморијалне архитектуре чешког архитекте Хуберта Ауста, а може се убројати у његова значајнија дела. Уз то, објекат је зналачки уклопљен у парковски амбијент и са њим чини нераскидиву целину, а смештањем на вештачко брдо његова монументалност и узвишеност додатно су истакнути. Жалосно је што је данас маузолеј до те мере руиниран да се користи као склониште за бескућнике, а у костурници су кости заробљеника разбацане по поду у разломљеним сандуцима. Маузолеј прокишњава, зидови су испуцали, а малтер са њих је добрим делом отпао, степенице су искривљене, а већи део споменика, укључујући и његову унутрашњост прекривен је графитима. Такође, украсно жбуње испред маузолеја нарасло је до те мере да заклања улаз у костурницу и степениште, па се његова визура данас тешко може у потпуности сагледати.
Маузолеј је утврђен као непокретно културно добро Републике Чешке (у тадашњој Чехословачкој 1958. године), а просторно се налази у оквиру заштитне зоне споменика културе Стуб Светог Тројства (из прве половине XVIII века), који је уписан на Листу Светске културне и природне баштине УНЕСКО.
