Републички завод за заштиту споменика културе
аутори: Ненад Лајбеншпергер, Владимир Џамић и Ана Радованац Живанов
Српски меморијали Првог светског рата у Чешкој и Словачкој
Територије на којима се данас простиру Република Чешка и Република Словачка пре Првог светског рата и током њега биле су део Аустроугарске монархије. Чешка (Бохемија), Моравска и аустријски (касније зван: чешки) део Шлезије били су део аустријске царске круне, а Словачка део мађарске краљевске круне. Пред сам крај Првог светског рата, 28. октобра 1918. године, проглашена је независност нове државе – Чехословачке. Поред наведених, Чешке, Моравске, дела Шлезије и Словачке, у њу је касније ушла и територија поткарпатске Русије (која је данас део Украјине). Чехословачка се распала 1939. године под налетом нацизма. По завршетку Другог светског рата и ослобођењу поново је формирана и постојала до краја 1992. године, када се споразумно поделила на Републику Чешку и Републику Словачку. Тај простор је са српском и југословенском историјом Првог светског рата повезан преко сарајевских атентатора и српских ратних заробљеника и интернираца, као и преко војника Аустроугарске монархије са југословенских простора.
Ратни заробљеници и интернирци у Аустроугарској током Првог светског рата
У Аустроугарској царевини су живеле многобројне нације, а у неким њеним граничним областима већину су чинили наро- ди чије су матице биле суседне државе. Међу њима, Аустроугарска је као посебну опасност препознавала српско становништво, свесна његових тежњи за прелазак у подан- ство Краљевине Србије. Из страха да би се оно окренуло против ње и прикључило Краљевини Србији у наступајућем рату, већ по атентату у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, запо- чето је хапшење и притварање Срба. Задржавани су и затварани држављани Србије који су се нашли у том тренутку у Аустроугарској и интернирано становништво српског порекла стално настањено у монархији. Поред тога, у циљу обезбеђења граничних области, пресељено је и упућено у логоре и друго, несрпско становништво, углавном словенског порекла. По окупацији Србије, Аустроугарска је вршила и интернацију становништва са тог простора. Тачан број интернираних лица је тешко одредити, посебно пошто је један део Срба интерниран из Аустроугарске, а други део из Србије. Неке грубе претпоставке говоре о 50.000 интернираних лица из Србије током целог рата, али има и навода који иду до 200.000, па и више.
Након избијања Првог светског рата и напада Аустроугарске на Србију, долази до заробљавања српских војника и њиховог одвођења у логоре. Процењује се да је током целог трајања рата око 220.000 српских војника било у аустроугарском, немачком или бугарском заробљеништву. Део њих је био пребачен и у Турску. Према постојећим подацима на територији Аустроугарске је током рата био 154.631 заробљеник, али постоје претпоставке да је тај број био већи.
Ратни заробљеници су били под заштитом Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну из 1907. године, којом је био одређен третман према њима. Иако конвенција није у потпуности поштована, њено постојање и делимично испуњавање њених одредби је омогућило ратним заробљеницима боље услове живота у логорима. Између осталог, приликом логорисања су пописивана њихова имена, што је омогућило да се касније ти подаци искористе приликом сахрањивања преминулих и њихова имена упишу на надгробна обележја и у књиге умрлих. Међутим, интернација са привремено окупираних територија је била кршење међународног права (премда постоје и супротна тумачења). За интернирана лица из Аустроугарске нису постојале међународне одредбе, пошто их је затварала држава у којој су живели. Отуда подаци о затвараним, а посебно умрлим цивилима углавном нису сачувани.
Након привременог затварања у пролазне логоре у близини фронта ратни заробљеници су слати у логоре у централном делу земље, а одатле даље, у друге логоре на територији Аустроугарске. Слично је било са интернирцима, с тим да су неки од њих задржавани у Србији, у радним логорима. Највећи логори у Аустроугарској у које су затварани Срби били су: Ашах (Aschach) и Матхаузен (Mauthauzen) у Аустрији, Нежидер (мађ. Nezsider), Болдогасоњ (мађ. Boldo- gasszony), Нађмеђер (мађ. Nagymegyer) и Арад (Arad) у Угарској, Броумов (нем. Braunau, чеш. Broumov) и Хајнрихсгрин (нем. Heinrichsgrün, чеш. Jindřichovice) у Чешкој и Добој у Босни. Доста често су ратни заробљеници и интернирци затварани у исте логоре, иако је за неке било одређено да су намењени искључиво за цивиле (као Нежидер) или војнике (као Нађмеђер).
Размере Првог светског рата су биле изненађење за све његове учеснике, како по разарањима и погинулима, тако и по броју ратних заробљеника, за чији смештај није било припремљених смештајних капацитета. Први српски ратни заробљеници у Аустроугарској су затварани у просторе који су били само ограђени, без барака за смештај и других потребних објеката – трпезарије, амбуланте, тоалета… Када су бараке направљене, услови су се донекле поправили, пошто је неки заклон постојао, али лош квалитет израде није значио и потпуну заштиту од хладноће, ветра и влаге. Ни питање исхране није било добро организовано. Била је крајње оскудна, па су логораши појели чак и све травке које су постојале на просторима логора. Услед спавања на земљи, излагања ветру и киши, боравка у лошим хигијенским условима, слабе исхране и тортуре стражара, затвореници су масовно умирали или се разбољевали од дизентерије, туберкулозе, пегавог тифуса и других болести. За болесне није било довољно лекова и медицинског особља, нити кревета у болничким баракама, па је већина њих услед тога и преминула. Затвореници су коришћени као радна снага. Користиле су их државне или локалне власти, или су били додељени као испомоћ становништву за радове на њиховим имањима или у кућама. Умирање је било присутно и на раду, било од напора, било од ослабљеног здравља услед пута при доласку у логор и боравка у њему.
На Великом житном острву, тoкoм Првoг свeтскoг рaтa у Угарској, после њега у Чехословачкој, а данас у Словачкој, налазила су се три велика заробљеничка логора. Како су логори у Аустроугарској формирани по националној припадности, у логору у Нађмеђеру су били затворени Срби и Црногорци (пошто су их Аустријанци сматрали Србима), у Шаморину (слов. Šamorín, мађ. Somorja) Италијани, а у Дунајској Стреди (слов. Dunajská Streda, мађ. Dunaszerdahely) Руси. У свим логорима је било и заробљеника других народности, али у далеко мањем броју од оних за које је логор био подигнут. Тако се и у друга два логора нашао и одређен број Срба.
Царски и краљевски логор за ратне заробљенике „Нађмеђер“ формиран је у августу 1914. године за српске ратне заробљенике, али у њему су били смештени и српски интернирци, као и црногорски заробљеници и интернирци. Кроз њега је прошла око 21.000 људи. Пошто није било никаквих изграђених барака, заробљени војници су у почетку спавали на земљи и копали земунице. Изградња барака је започета крајем октобра 1914. године. Поред барака за спавање, подигнути су и кухиња, кантина, болница, купатила, школа (у којој су деца учена мађарском и немачком језику) и објекти за команду и стражу логора. Због лоших услова у октобру су избиле епидемије колере и тифуса, а оболевало се и од дифтерије и туберкулозе. Од ових болести многи затвореници су умрли. На стање логораша су утицали и глад, тортура стражара и одласци на рад ван логора. Српски заробљеници су искоришћени и за прављење пута који је водио од железничке станице у село. О томе је постојала и спомен-плоча на том путу. Део затвореника је из овог логора био слат даље, у друге аустроугарске логоре, како би се ослободио простор за долазак нових заробљеника из Србије. До гашења логора је дошло пошто га је команда напустила у ноћи 28. на 29. октобар 1918. године. Они заробљеници који су могли да ходају одмах су напустили логор, док су други сачекали помоћ. Након што је логор напуштен, убрзо је из њега однета или разграбљена већина ствари.
На западу Чешке, у близини села Хајнрихсгрин (Јиндриховице), у јуну 1915. године, почела је изградња Царског и краљевског логора за ратне заробљенике „Хајнрихсгрин“. До краја рата кроз њега је прошло 40.000 ратних заробљеника. Већином су то били српски војници, а у далеко мањем броју руски и италијански. Поред њих, у логор су затварани и интернирци. Састојао се од 100 дрвених барака за смештај војника, 13 барака за смештај официра и око 30 објеката у којима су биле амбуланте, кухиње, пекаре, перионице, купатила итд. Подигнута је и капела. Заробљеници су имали свакодневне радне обавезе, у кампу и ван њега. Радили су на одржавању и снабдевању логора, на поправкама путева, у оближњем каменолому, у изградњи хемијске фабрике у Соколову итд. Лоша исхрана, појава тифуса, туберкулозе и малих богиња, недостатак лекова и измореност су утицали на то да око 4.000 затвореника умре у њему. Логор је престао да ради до почетка новембра 1918. године, а на пролеће 1919. године је демонтиран.
На североистоку Чешке, близу некадашње аустроугарско-немачке, а данас чешко-пољске границе, у близини насеља Браунау (Броумов) током рата се налазио Царски и краљевски логор за ратне заробљенике „Браунау“. Формиран је у јуну 1915. године, а расформиран крајем октобра 1918. године. У њему су били затворени српски ратни заробљеници, уз мањи број руских, италијанских и румунских заробљеника и српских интернираца. Поред тога, на простору логора су током 1918. године боравили и аустроугарски рањеници. Наводи се да је ту боравило преко 30.000 особа. Имао је скоро триста објеката. Услови боравка у логору су били подједнаки већ описаним условима у другим логорима.
Српски/југословенски војнички гробови, гробља и костурнице из Првог светског рата у Чехословачкој након завршетка првог светског рата
Према подацима које су сакупили државни органи Краљевине СХС, током Првог светског рата живот је изгубило укупно 72.553 заробљеника и интернирца из Србије (претпоставља се да је њихов однос 60.000 заробљеника и око 12.000 интернираца).
Умрли заробљеници и интернирци су сахрањивани или на посебним логорским гробљима или на гробљима оних насеља у којима или близу којих су се логори налазили. Затвореници који су умирали на раду сахрањивани су на најближим сеоским гробљима. Тако су се на територији касније Чехословачке формирала три велика заробљеничка гробља – у Нађмеђеру, Браунау (тачније Мартинковицама) и Хајнрихсгрину (Јиндриховицама), док је сахрањених заробљеника било и на многобројним гробљима насељених места.
Припадници српског народа са територије Аустроугарске, али и осталих народа који су касније формирали Краљевину СХС/Југославију, били су мобилисани и ратовали као аустроугарски војници. Они који су током рата погинули или умрли сахрањивани су на аустроугарским војничким гробљима. Оболели или рањени војници су слати широм монархије на опоравак у градске или месне болнице. Поред тога, у затворима Аустроугарске су боравили војници који нису хтели да се боре, па им је суђено за издају монархије. Уколико би их у болницама или затворима задесила смрт, били би сахрањени на војничком гробљу у том месту, или на локалном цивилном гробљу. Отуда су се на многобројним гробљима у Чехословачкој нашли сахрањени и аустроугарски војници са територије послератне Краљевине СХС/Југославије. У наставку текста њих ћемо наводити као Југословене или југословенске војнике. Често ћемо тим формулацијама придодавати и српске војнике, с обзиром на то да су често били помешани на гробљима и да су им гробови заједнички одржавани и касније ексхумирани.
Чехословаци су приликом уређивања ратних гробаља и спискова сахрањених на њима ратне заробљенике, интернирце и аустроугарске војнике поделили према тадашњим државама на: аустријске, мађарске, руске, румунске, италијанске, чехословачке и југословенске (Краљевине СХС). О гробљима су се бринуле месне власти уз помоћ војске, уколико је постојао гарнизон у том месту. Међутим, временом су неке месне власти све слабије водиле бригу о гробовима. Краљевина СХС је додатно о гробовима својих војника бринула преко свог посланства у Прагу, а једно време и преко посебног свештено-чувара ратничких гробаља. Ту дужност је обављао протојереј Миливоје Црвчанин од 1922. до 1931. године.
Према списковима сахрањених, добијеним током двадесетих година ХХ века од чехословачких власти, на територији Чехословачке је било сахрањено 17.378 Југословена, на 409 гробаља (табела 1). Ово свакако представља минимални број сахрањених, с обзиром на то да велики број преминулих интернираца нигде није био евидентиран.
| територија | број сахрањених | број гробаља |
|---|---|---|
| Чешка | 7.108 | 185 |
| Моравска и Шлезија | 1.232 | 54 |
| Словачка | 8.285 | 147 |
| Поткарпатска Русија | 753 | 23 |
| Укупно: | 17.378 | 409 |
Табела 1. Преглед сахрањених Југословена по крајевима Чехословачке
У Чехословачкој је постојала законска одредба о сталности гробова до 10 година од укопа, након чега су могли да буду уништени. Међутим, према одредбама мировних уговора после рата, свака држава је морала да се брине о војничким гробовима на својој територији. Велики број војничких гро- баља широм земље је захтевао велике финансијске издатке, па су чехословачке власти затражиле од других земаља да концентришу своја гробља. То се поклопило и са истоветним намерама владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Краљевина СХС је убрзо по завршетку рата донела одлуку да се сви војни гробови њених ратника пренесу у већа гробља или посебне костурнице, изнад којих би се нашла одговарајућа спомен-обележја. Концентрисање посмртних остатака у костурнице је било предвиђено како у земљи, тако и у иностранству. Одржавање и уређивање гробаља су били један од начина афирмације југословенског националног јединства. На примерима заједничког похрањивања у костурнице војника који су били на супарничким странама, а који би, да нису погинули или преминули, заједно били поданици Краљевине СХС, то јединство је и показивано. Током 1921. године прецизни спискови гробаља са бројем сахрањених и именима једног дела сахрањених су постојали за територије Чешке, Моравске и Шлезије, док за Словачку нису били потпуни. Након распада Аустроугарске, Мађари су приликом напуштања Словачке понели са собом спискове и тек касније их предали чехословачким властима. Ова ситуација са списковима је довела до тога да се изврши концентрација гробова који су се налазили у Чешкој, Моравској и Шлезији, али не и у Словачкој, осим у Тренчину. Када се, касније, дошло у посед и спискова сахрањених у Словачкој, могућности за подизање костурница су се смањиле и није се приступило концентрацији тих гробова. Више је разлога за то, а најважнији су недостатак финансијских средстава и укидање функције свештеночувара 1931. године. Протоком времена, а посебно после Другог светског рата, када нове чехословачке власти нису обраћале пажњу на војничка гробља из Првог светског рата, она су углавном уништена.
Током 1930. године организован је пренос посмртних остатака седам југословенских држављана у Краљевину Југославију, пошто су породице изразиле жељу да они почивају у свом крају. Међу њима је било четири војника из костурнице у Јиндриховицама и један са гробља у Трнави. Шеста особа је била женског пола и можда је умрла у интернацији, а седма студент, који је умро 1921. године. Преноса са гробаља је било и пре тога, током рата, с обзиром на то да је у Аустроугарској била пракса да породице пренесу посмртне остатке војника у место предратног пребивалишта.
Комеморативне манифестације у част мртвих југословенских војника, уз присуство и говоре представника обе државе, одавање војних почасти, свирање одговарајуће музике и присуство грађанства, биле су скоро стална појава не само приликом освећења костурница него и при ексхумацијама (или њиховом првом дану, уколико су трајале дуже) и проласку ковчега са посмртним остацима кроз разна места на свом путу од места првобитног укопа до костурнице у коју је требало да буду положени. Тим приликама је изражавана захвалност погинулим војницима за њихову жртву и исказиване чехословачко-југословенске братске везе.
Министарство народне одбране Чехословачке је за послове ексхумације и пренос у костурницу уступило, без икакве надокнаде, своје војнике и инжењере, као и превозна средства (камионе). Војници би копали земљу до сандука, а после би то радили људи специјализирани за ексхумације. Ово особље су на неким местим обезбеђивали Чеси, а на неким их је Краљевина СХС/Југославија платила. У неким местима која нису имала гарнизоне југословенске власти су биле принуђене да плате погребна предузећа за копања. Од чехословачких власти су били обезбеђени и лекари, а ексхумацијама су присуствовали и предстваници локалних власти. Чехословачке железнице су давале бесплатно превоз посмртних остатака југословенских војника или одобравале попуст на њега. Реципрочне услуге је гарантовала и Краљевина СХС/ Југославија на својој територији за чехословачке војнике. О посебним везама и односима између две државе сведочи и чињеница да Чехословачка није била спремна да бесплатно ангажује своје војнике за ископавања италијанских војника. И поред постојања жеље да се сва гробља у Чешкој, Моравској и Шлеској ексхумирају и сви посмртни остаци пренесу у костурнице, то ипак није учињено. Један од разлога је чињеница да су неки југословенски војници били сахрањени у заједничке гробнице са војницима из других земаља, па се није могло тачно знати ко је ко.
Из Олшанског гробља није извршена потпуна ексхумација пошто се део сахрањених војника налазио на војничком делу гробља које је било уређено и служило за „репрезентацију“, односно као гробље на ком су се у главном граду одржавале комеморације страдалима у Првом светском рату. Овај део гробља и даље постоји, али гробна места нису засебно обележена. У другој половини двадесетих година ХХ века Општина града Прага је желела да ослободи део Олшанског гробља за нова сахрањивања, а на том простору се налазио и 41 гроб југословенских војника (углавном исламске верои- сповести). Краљевина СХС им је изашла у сусрет и одредила да се наведени посмртни остаци пренесу у костурницу у Јиндриховицама. Међутим, нисмо пронашли потврду да је до те ексхумације и преноса заиста и дошло.
Ексхумација није извршена ни са варошког гробља у Хебу пошто, због геолошког састава земљишта, труљење тела није још увек било завршено. Миливоју Црвчанину је 1924. године речено да би тај период могао да буде и 27 година на том простору.
За нека некадашња гробља и гробове се зна да су уништени, али за један део немамо података, па постоји могућност да су нека од њих ипак очувана (као што смо видели да је случај у Банској Бистрици, Петржалци или Трнави). Томе у прилог говори и проналазак једног надгробног споменика српског војника на гробљу у Хрушованима код Брна (Hrušovany u Brna) у Чешкој током 2015. године.
На примеру Чехословачке се може видети колико су биле битне присне везе са другим државама приликом очувања српских/југословенских ратничких гробаља у иностранству. Пансловенска повезаност је помогла да се у Чехословачкој посмртни остаци југословенских војника сместе у четири одговарајуће костурнице (црква на Олшанском гробљу у Прагу, Јиндриховице, Оломоуц и Тренчин). Пријатељске везе су помогле и приликом подизања костурница у Грчкој (Зејтинлик, Видо) и Румунији (Добруџа), као и приликом очувања српских гробова у Француској, рачунајући и њене поседе у Тунису и Алжиру. Са друге стране, непостојање таквих веза је условило да се не саграде костурнице за српске/југословенске војнике и цивиле у Мађарској, Немачкој, Аустрији, Бугарској и Турској. Историјске околности су показале колико је битна била концентрација у костурнице. Без обзира на лоше стање неких од њих данас, оне су ипак опстале и одржавају сећање на преминуле ратнике, док је већина гробаља нестала. Међутим, пријатељске везе нису довољне уколико не постоје особе које су спремне и способне да спроведу све послове око подизања костурница и ексхумација и преноса посмртних остатака. У Чехословачкој су то били: свештеночувар ратничких гробова Краљевине СХС/Југославије протојереј Миливоје Црвчанин, чланови Чехословачко-југословенске лиге из Оломоуца, грађани Тренчина и многобројни службеници, пре свега, чехословачких министарстава и органа, а затим и југословенских, на челу са запосленима у министарствима вера и павде, и у Посланству у Прагу. Чини се да данашње стање споменика указује на делимични недостатак сличних ангажовања у чувању достојне успомене на страдале српске/југословенске заробљенике и интернирце.