Цеглед

Извор: Аустроугарски логор Цеглед, попис умрлих интернираца 1914–1918.
Аутор: Ненад Лукић

Позиција: 47.170396153106516, 19.796021404435024
Тачност локације: шира локација
Степен очуваности: непознато

ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи

Интернирање цивила и заробљених војника једна је из низа ратних појава која није заобишла ни Краљевину Србију чији су цивили и заробљени војници током 1914. интернирани у логоре широм Аустро-угарске, а од краја 1915. године и у логоре Немачке, Бугарске и Турске.

Са конфинирањем и интернирањем цивила из Краљевине Србије аустро-угарске власти почеле су неколико дана пре званичне објаве рата, након прокламовања уредбе о поступању са цивилним и војним лицима из „непријатељских земаља“ која су се у том моменту задесила на територији монархије. Убрзо су почела хапшења држављана Краљевине Србије који су се ту затекли без разлике на пол или старост. Према до сада доступним подацима, крајем јула 1914. године задржано је око 1.000 људи од којих је већина након хапшења интернирана у прве импровизоване логоре или места за конфинацију. Један од првих логора оформљен за пријем ухапшених српских грађана био је у мађарском граду Цегледу.

Као што је био случај са логором у Нежидеру и логор у Цегледу формиран је на простору хусарске касарне аустроугарске војске. Међу првим спроведеним интернирцима у тај логор били су, између осталих, капетани и официри са српских речних бродова заробљени 26. и 27. јула 1914. године. Један од њих био је и млади капетан брода Шумадија Боривоје Путник, син начелника Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије војводе Радомира Путника. У том првом таласу конфинирања и интернирања у логор Цеглед највероватније су, поред осталих, спроведени и Петар Владимира Станојевић (Неготин), студент Душан Божић (Ниш), Иван Ванић (Смедерево), Милан Стојковић (Београд), Радомир Ерчић (Београд), капетан брода Вардар Радомир Лонгиновић, капетан СБД Војислав Тодоровић, Петар Поповић2, Ђока Марковић и син му Чедомир (Митровица), Василије Пепић, Бранислав Чупић, Љубомир Мирковић (Лешница), Ранђел Митровић (Велика Грабовница), Војислав Марковић (Јагодина), Милан Божовић (Горњи Милановац) итд.

Током непријатељске офанзиве почетком августа 1914. године када су аустроугарске трупе окупирале већи део Мачве и заузеле град Шабац, у логор Цеглед је спроведена прва већа група интернираца са територије Краљевине Србије. Један од тада интернираних грађана је цео тај процес овако описао: „Из Арада су нас одвели у варош Цеглед од прилике 70 километара далеко од Пеште. Успут су нас грозно мучили. Једног старца који је посустао изболи су бајонетима те је овај после на нашим очима у мукама издахнуо. У Цегледу су нас држали такође затворене. Ујутру и у подне давали су нам и по мало воде. Онда давали су нам и по мало ретко скувана пасуља или кромпира без меса. Становништво у Цегледу злостављало нас је, тукло и бацало се на нас камењем. У Цегледу је било око 1.800 душа мушких и женских дотераних из Србије преко Кленка. Али ту је било и много других Србијанаца, наших војних обвезника који су се били задесили у Угарској у времену када су прекинути односи између Србије и Аустрије. Њих су аустријске власти одмах позатварали и спро- вели у Цеглед. Овима су после обукли одела аустријских војника и одвели их у Галицију да тамо као бајаги копају шанчеве, а у самој ствари да их употребе као борце против Руса. С нама заробљеним Србијанцима врло нечовечно [су] поступали. Били смо врло рђаво смештени. Нисмо имали ни лекара ни лекова, него су болесни остајали са здравима. Нарочито су умирали деца и старице. Сећам се да је тако крварењем умрла и Софија Секулић из Шапца која, како сам после чуо, има у нашој војсци два сина официра. Нас су прво чували војници па после жандарми. После су и жандарме отерали у рат, а код нас су као чувари остали неки старци и деца од 16 до 18 година. Ја сам провео више од два месеца у Цегледу и затвору, напослетку сам једним срећним случајем измакао из затвора и догурао се до Пеште. Одатле сам после с пасошем бугарског конзула за Бугарску замакао и преко Румуније дошао у Србију.“

Интернирање у логор Цеглед настављено је и након велике непријатељске офанзиве спроведене у јесен и зиму 1915/16. године. Најпознатији интернирци који су тада завршили у логору били су црногорски митрополит (и каснији патријарх) Српске православне цркве Гаврило Дожић и бивши председник краљевске владе Јован Авакумовић. Митрополит је у Цегледу боравио од краја 1915. године до марта 1917, а Авакумовић од 7. јануара 1916. до 18. јуна 1918. године. Авакумовић у Мемоарима о свом интернирању наводи: „У касарни је било више војничких зграда у којима су били смештени наши из Шапца и Београда, по 20, 30 лица у соби. По неким собама биле су смештене интерниране жене са децом, све нижег сталежа и опет 20, 30 у једној соби. У једну од тих зграда ме увео чиновник и ту ми дао једну засебну собу. Соба је била са једном дрвеном столицом, умиваоником и гвозденим креветом, рђавом постељином и једним војничким ћебетом за покривање. Уопште соба и намештај, врло бедни.“ Авакумовић наводи да је већ сутрадан пребачен у официрски део касарне где је добио две собе на располагање и допуштење да може слободно излазити у град Цеглед.

Као што се може видети, он је као припадник „вишег сталежа“ и бивши председник владе имао много боље услове за живот у интернацији, него припадници „нижег сталежа“ као што су, рецимо, били земљорадници. Слична подвојеност владала је и у другим логорима за цивиле, као и онима за војнике у којима су официри имали знатно боље услове за живот.

Аустроугарска окупациона власт није se либила ни да интернира жене са малом децом. По сведочењу Зорана Анђелковића из Београда у логор Цеглед крајем 1915. године интернирана je цела фамилија његовог оца, осим деде Милана који је остао на лечењу у болници у Београду јер је био рањен у борбама на Ади Циганлији. У логору су тада завршили његова баба Наталија, тада трудна, отац Божидар (1910), тетке Олга (1912) и Јелена (1914). У Цегледу је у јануару 1916. године рођен и његов стриц Драгољуб. Касније током 1916. године они су пуштени и вратили су се у Београд.

Логор у Цегледу расформиран је крајем рата, а главни извор за састављање пописа умрлих био је логорски списак који се налази у Републичком заводу за заштиту споменика културе. Списак је само део једне веће фасцикле са документима о интернирцима који су током Првог светског рата боравили на тлу Угарске и у његовом заглављу пише:

„Именик у Цегледу умрлих и сахрањених интернираних грађана српских“. Осим имена и презимена умрлих он садржи и податке одакле је заточеник био или где је рођен, број година у време смрти, узрок смрти и евентуално имена ближих сродника попут оца, мајке, супруге и сл. Списак је саставио тадашњи будимпештански прота Радивоје Бикар 5. децембра 1921. године. У њему су убележени подаци за 341 умрлог, али како је двоје умрлих двапут уписано, коначан број у овом списку је 339 умрлих интернираца. Хронолошки и именски готово идентичан попис са двоје мање, дакле 337 убележених и с разликом што је нешто штурији у подацима (без података о узроку смрти и имена сродника) налази се у Архиву Србије у фонду: Министарство иностраних дела, Ратничка гробља, Регистар цивила и српских војника умрлих у логорима у Мађарској.

Да ли је 339 и коначан број умрлих интернираца у логору Цеглед врло је тешко рећи, али се ипак може претпоставити да је он за сада најприближнији историјској истини.

Закључак

Један из низа логора који је током Првог светског рата служио само за пријем и интернацију заточених цивила из Краљевине Србије налазио се у мађарском граду Цегледу. Кроз њега је током рата према појединим сведочењима и проценама прошло више од 1.800 особа, од којих је према до сада расположивим подацима умрло њих 339.