Извор: nagyhaboru.blog.hu
Позиција: 47.74876832669359, 18.750969105107618
Тачност локације: тачна локација
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
На гробљу у Естергому, насељу у оквиру бекешке жупаније, сахрањена су 33 лица српског порекла страдала у логору за интернирце Кењермезе у Првом светском рату.
Видео запис снимљен у логору можете погледати на овом линку
Информације са сајта nagyhaboru.blog.hu:
Подручје око Киша Стража-хеђи, које се налази у близини Естергома, данас је подручје Националног парка Дунав-Иполи, популарно место за планинарење. Између 1914-1918 овде је деловао један од највећих логора за ратне заробљенике Аустроугарске монархије.
На почетку Првог светског рата војници који су одлазили на фронт обучавани су у кампу за обуку који је могао да прими 1.000 људи и настао је из зграда пропале фабрике стакла. Уз њих је смештено и 600 цивилних интернираних, држављана супротстављених држава у Монархији, који су углавном отпуштени након посматрања и провере. Крајем августа стигли су први руски и српски ратни заробљеници, који су у почетку били смештени у логор, а касније на полигон, у просторе опасане бодљикавом жицом. Њихов број се убрзо попео на преко 10.000, али је и даље било поверења у брзи завршетак рата, па се привремено решење чинило прихватљивим. Међутим, приближавање зиме наговестило је да се мора наћи трајно решење. Срби су били смештени у два циркуска шатора, а Руси у колибама од блата које су сами саградили.
Између изолације и ужасног здравственог стања, колера у септембру 1914, а затим епидемија тифуса у пролеће следеће године опустошила је ово подручје. Логорски лекар др. Јанош Фоњо је водио надљудску борбу да их обузда, јер се плашио да би се болест могла проширити и на цивилно становништво. Најефикаснији метод је била изолација. Значајан део Срба превезен је у Нађмеђер и Јаносоморју, а болесни војници у зграде рудника Токод. То су били прави логори смрти из којих се ретко ко враћао.
Прва гробља логора била су испуњена жртвама епидемија. Гробље број 1, на падини брда Стража, било је најудаљеније од логора, али је убрзо напуштено управо из тог разлога. Тамо седам сахрањених почива у сада необележеним гробовима. Гробље број 2 налазило се уз пут спортског аеродрома. Ово гробље је укинуто 1941. године приликом планирања простора и 157 посмртних остатака је поново сахрањено. Гробље 3 се налазило на гребену на јужној страни планине Киш-Стража у близини логора за колеру, са 31 гробом. Жртве првих великих епидемија нису положене овде, већ на оближњем гробљу бр. 4. Овде је 560 анонимних војника сахрањено у масовним гробницама. Гробље је и касније коришћено, а овде је послато и 50 изгредника из чувара. Овде је последње почивалиште добило укупно 1.659 људи. На гробљу 5, које се налазило на северној страни полигона, касније је ископавање песка уништило 98 остатака. Гробље број 6 је била усамљена гробница у средини троугла пружног прелаза Естергом-Дорог-Тат, у којој се налазио непознати руски војник. Гробље 7 се налази на јужној падини брда Стража. Данас је ово најпознатије гробље ратних заробљеника, а предузето је неколико иницијатива да се оно обнови. 1538 руских, српских, италијанских и румунских ратних заробљеника овде су нашли свој коначни мир. Два руска официрска гроба су тада већ била обележена надгробним споменицима. Од њих је до данас остао само гроб капетана Флорова. Последња четири гробља налазила су се у рудницима Токоди који су се користили као сепаратори. У једној је у масовним гробницама сахрањено 700 непознатих српских и руских затвореника. Према евиденцији, живот је изгубило укупно 4.400 становника логора.
Било је неколико процена о броју људи у логору. Према једном од њих, за четири године рата овде се појавило близу 2 милиона ратних заробљеника, а стални број је достигао 100.000. Реалније процене говоре да је укупан број затвореника само 100.000, са сталним особљем од око 30.000. Ово последње је можда ближе истини. Према архивским изворима, у децембру 1914. било је 4.787 ратних заробљеника и 605 интернираних, а у јануару 1916. 12.868 руских заробљеника. У матичној књизи умрлих исписује се матични број затвореника, према којем је највећи број 104.292. Италијански затвореници имају двоструки матични број, око 20.000. С обзиром на пропорцију мртвих, можемо рачунати на 60.000 руских, 30.000 италијанских и 30.000 српских и румунских затвореника. Што се тиче сталног броја логора, треба узети у обзир да је значајан део становника већ од 1915. године упућен на рад у пољопривреду и индустријске погоне. О томе вероватно говори податак да је почетком 1917. године у логору било свега 6.300 руских затвореника.
Свакодневни живот ратних заробљеника карактерисали су оскудна брига и рад. У слободно време израђивали су дрвене сувенире које су куповали мештани. Да би се избегле злоупотребе, издаван је само новац који је могао да се користи у логору. Ово је била уобичајена процедура, али су у Кенијермезу користили метални новац, што се сматрало реткошћу.
Научници који се баве етнографијом и лингвистиком брзо су препознали одличну прилику за истраживање. Од 1915. године, бројни турколози и угрофински чланови Мађарске академије наука прикупљали су податке међу черемишким, цирјенским, мордвинским и грузијским затвореницима. Камил Агази, оснивач Војноисторијског института и музеја, служио је у логору, а 1918. године Јустиниан Середи, потоњи принц-примас, постао је духовни старатељ италијанских затвореника.
У лето 1918. године особље логора је знатно нарасло, пошто су они на спољном раду опозвани због скоре размене затвореника. Револуција је тада отворила капије. Многи од њих су кренули на пут кући, други су се борили у Црвеној армији током Совјетске Републике, али је већина чекала каснију репатријацију.
После тога логор је поново користила војска, само су гробља подсећала на тужна времена. У другој половини двадесетих година 20. века уређена су гробља 4 и 7, где су се редовно одржавале логорске мисе на Дан мртвих. О гробовима су се бринули ученици Мушке школе Салез.
Од 1956. године, када је совјетска војска преузела касарну и полигон, престала је брига о гробљу. Само је гроб капетана Флорова одржаван у реду, остали гробови су стално уништавани. Осим 1970-их, на гробовима је још било неколико крстова, након чега су и они нестали. Запуштено подручје је полако прекривало шибље, а понегде су се појављивале и разбојничке јаме које су копали у ишчекивању каквог блага.
Оснивањем Националног парка Дунав-Ипоље, гробље је такође постало део високо заштићеног подручја. Глог и сирћетно дрво готово су чинили прашуму, али њено постојање није заборављено. Ученици Основне школе Јожеф Атила су 1994. године припремили тендерски материјал о историји гробља логора за ратне заробљенике. С тим у вези, Удружење пријатеља Естергома је планирало да на Дан мртвих среди гробље и подигне православни крст. На крају је постигнуто толико да је центурионов оборени надгробни споменик враћен на постоље.
Обнова је морала да сачека до 2008. године, када је, након добијања потребних дозвола, почело чишћење шибља уз финансијску подршку општине, у координацији Института за војну историју и музеј ХМ и Културног друштва Хонвед, углавном уз учешће добровољци. Истовремено је извршено снимање простора, преглед геофизичким мерним инструментима и мапирање гробне структуре.
Коначно, на сређеном гробљу подигнути су велики православни и латински крст који су израдили дрворезбари Фондације за културу села и украсна капија са именима страдалих, чиме је крунисан досадашњи рад.
Свечаност након реновирања гробља одржана је 1. јула 2009. године. Најпре је гарнизонски оркестар Сентандреје одсвирао италијанску, руску, румунску, српску и мађарску химну. Потом је поздравни говор одржао заменик градоначелника Јожеф Немет, након чега је уследио свечани говор генерал-потпуковника др Јожефа Холоа, генералног директора ХИМ-а ХМ. Након источне грчке и римокатоличке црквене свечаности, присутни представници дипломатских, војних и друштвених организација су положили венце. Комеморација је завршена војничком трубом.
Зашто све ово? Да се више не стидимо када се спомене гробље ратних заробљеника, да четири народа врате своје херојске мртве, па да постоји још једно место где бивши непријатељи могу да пруже руку једни другима.
Текст знака на украсној капији гробља је на мађарском, руском, српском, румунском, италијанском и енглеском језику:
Између 1914-1918 се на војном полигону око брда Киш Стража налазио један од највећих логора за ратне војне заробљенике Аустро-Угарске Монархије. Харајуће епидемије су покосиле бројне жртве међу његовим становницима које су на вечни починак положене на једанаест гробља. Ви се сада налазите на гробљу број VII где је вечни мир пронашло 1548 талијанских, руских, румунских и српских ратних заробљеника. Гробље је раније обележавао велики православни крст а гробове дрвени крстови са плочицом са именом преминулог. Изузеци су била три официрска гроба на којима је био надгробни камен. Последња сахрана је обављена 30. септембра 1918.
Гробље је уређено у другој половини двадесетих година двадесетог века. Формирани су гробови идентичних димензија који су обележени поламетарским железним крстовима посађеним у бетонске гуле на којима су беле емајлиране плочице означавале име преминулог. Гробље су одржавали питомци Салежке мушке школе која је радила на подручју касарне у Кењермезеу а уз подршку стационираних војних формација. У помен жртава је на Дан мртвих одржавана војна миса.
Када је касарну и полигон преузела Совјетска армија, брига о гробљима је престала. Одржаван су једино гроб капетана Флорова, док су остале ознаке на гробовима уништене. Запуштено подручје је постепено зарасло у шибље.
2007. године је као резултат сарадње између Војно-историјског института и музеја Министарства одбране и Културног друштва Хонвед, а уз подршку Уреда градоначелника града Естергома и захваљујући раду многих волонтераје започето формирање помен подучја гробља број VII. Посвећење је, уз учешће представника Италије, Русије, Румуније и Србије, оджано 1. јула 2009.
