Извор: Wikipedia
Позиција: 47.25543228915117, 16.92331318641046
Тачност локације: шира локација
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
У Шарвару су сахрањени борци и цивили страдали током Првог и Другог светског рата.
Додатне информације се више односе на Други светски рат:
Звенични назив Логора Шарвар био Мађарски краљевски логор за интернирање – Шарвар (мађ Magyar kirälyi internälötäbor – Särvär), који је добио име по малом граду Шарвару, индустријском месту, са фабриком шећера и свиле, који се налази западно од Будимпеште, на главној железничкој прузи Будимпешта – Сомбатхељ.
Мађарски краљевски логор за интернирање – Шарвар био је највећи мађарски логор у Другом свестком рату који је радио од маја 1941. године па све до завршних операција у Другом светском рата, 28. марта 1944. године, када су борци Црвене армије заузели Шарвар и ослободили преживеле логораше.
Према одлуци Министарства унутрашњих послова је 15. априла 1941. посебно је био регулисан Уредба о начин интернирања Срба у Мађарској. На основу овог прописа, интернирани су они Срби „који су заинтересовани за спровођење српске политике и који на основу својих претходно понашање и индивидуалност дају разлог за сумњу да се спремају на такве радње које би могле бити штетне по безбедност државе. Једини проблем у реализацији ове Уредбе је био колико ће Срба бити интернирано и шта ће бити са њима.
У логор је, према неким подацима, током Другог светског рата интернирано између 8.500 и 9.500 заточеника, са простора некадашње НДХ и Војводине под Мађарском окупацијом, укључујући и око 600 Словенаца, који су дошли из Пинце-Марофа, Бењице, Петишоваца, Камоваца и Долге Васи.
Рачунајући да су интернирци били равномерно распоређени у халама, може се закључити да је у једној бараци било смештено и до девет стотина људи, што не значи да их повремено није било мање или више. Са обе стране хале налазили су се дрвени кревети на спрат…то су, у ствари, били кавези у које су логораши морали да се увуку, јер је за сваког од њих било предвиђено само четрдесетак сантиметара ширине тог кревета, који је био широк као цео зид фабричке хале. Спавало се на сламаркицама ако их је било довољано. У тим дрвеним и даскама уоквиреним рупама одвијао се живот целе породице, ту се спавало и поболевало, јер амбуланте нису могла да приме све болесне.
Након реконструкције и обнове логорског гробља у Шарвару, направљен је списак од око 750 умрлих интернираца током Другог светског рата, и сахрањених у посебном делу шарварског гробља. Највише људи је страдало у зиму 1941/42. године, а међу умрлима је био велики број деце. Треба додати да је већина заточеника умрла у првој години заточеништва, када мађарске фашистичке власти никоме нису дозволиле да пружи било какву помоћ у храни и лековима интернирцима у Шарвару
Оволики број мртвих логораша свакако је резултат општих услова живота у логору. Исхрана је, била посебан терет и несрећа за логораше, који су свакодневно углавном добијали чорбу од сточне хране, сочиво са више песка него сочива, по 20 дека хлеба, па је много логораша подлегло болестима изазваним лошом исхраном.
Овај логор, међутим, није био концентрациони логор, као што су Хитлеров и Павелићев логор смрти и разарања. У њему није било крематоријума, гасних комора, ни кољача усташког типа. Овде је смрт требало да дође „природно“, без наводног насиља. Међутим, стицај многих околности допринео је да овај монструозни план физичког уништења шарварских логораша није до краја спроведен.
