Извор: wikipedia
Позиција: 55.798865742600036, 37.51323997316675
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: нема података
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Стварање Братског гробља
Руско царство је 19. јула (1. августа) 1914. године ушло у Први светски рат. Убрзо након тога, велика кнегиња Елизавета Феодоровна је преузела иницијативу за стварање братског гробља у Москви. Дана 6 (19) септембра, на заједничком састанку градског руководства и комисије јавних функционера о догађајима изазваним ратом 1914. године, прочитан је њен телеграм:
„Да ли сматрате да је могуће издвојити плац на периферији Москве за гробље за војнике правог рата који су умрли у московским болницама? Њиховој родбини и свима нама биће утеха да знамо где тачно почивају хероји пали у одбрани наше драге Отаџбине и да се ту можемо помолити.“
На састанку је одлучено да се „препозна потреба за оснивањем посебног гробља за војнике погинуле у светом рату“. Подкомитет за стварање гробља предводио је С. В. Пучков, посланик Московске градске думе и главни лекар Александровске (раније Гаазовске) болнице. На следећем састанку 9 (22) септембра дефинисао је главну идеју будућег меморијала:
„Пројектовано гробље не само да треба да буде добро одржавано у сваком погледу, већ треба да служи као споменик великим догађајима које сада доживљавамо, као и споменик пријатељском, уједињеном раду јавних снага у пружању помоћи жртвама рата, зато би парцела за гробље била значајне величине и на њој је потребно изградити храм који по величини и архитектури испуњава горе наведени циљ. Истовремено… на овом гробљу треба да буде резервисано место за сахрану преминулих сестара милосрдница московских заједница, које несебично раде на служењу болесних и рањених како у мирно тако и у ратно време, а често и умиру од заразних болести, а понекад и од непријатељског оружја.“
Поред тога, гробље је морало да се налази у близини Москве, да има површину од најмање 10 хектара, а подручје мора бити лепо и живописно.
Дана 22. октобра (4. новембра) 1914. године, на састанку московске градске владе и комисије јавних функционера о догађајима изазваним ратом 1914. године донета је одлука о стварању Братског гробља. Да би се пронашла одговарајућа локација, огласи су постављени у московским новинама. Као резултат тога, од приватних лица стигло је 16 предлога, али је већина њих морала бити одбијена.
С.В. Пучков је организовао прикупљање донација за изградњу гробља. Захваљујући његовим напорима, у новембру 1914. године од А. Н. Голубицке је купљено земљиште за 271.000 рубаља – башта у селу Всехсвјатское. У башти су расле углавном старе липе, али је било и смрче и борова. Површина врта је била 11 ари.
Одмах по куповини локалитета почели су радови на уређењу братског гробља, које је предузео инжењер С. С. Шестаков. Посетио је Шумско гробље у Риги и Братско гробље у Севастопољу како би се упознао са њиховом структуром. Према Шестакову, гробље је „требало да добије посебну структуру која одговара његовој посебној намени“. Братско гробље се суштински разликовало од традиционалних некропола по великом броју стабала између којих су се налазили гробови. Композиција гробља заснована је на систему дијагоналних стаза у дворској башти. У централном делу планиран је зелени отворени партер са низовима гробова концентрично распоређених око предложеног храма. Касније је одлучено да се храм подигне на другом месту.
Почетком 1915. године у радове на планирању гробља укључио се архитекта Р. И. Клајн, који је предложио да се поред будућег храма изграде два музеја посвећена рату. У једном од њих требало је да се смести релевантна литература, а у другом – војни трофеји. Планирано је да се око гробља постави непријатељска оруђа и да се изгради нешто попут утврђења.
Дана 10 (23) децембра, управник гробља С. В. Пучков је поднео извештај о стању ствари Николају II. Након тога, цар је наредио да се територија гробља повећа за осам јутара на рачун посебних и државних земљишта. Одлучено је да се са Петроградског шосеа изгради директан пролаз до гробља. Московска градска дума је 1915. године издвојила 71.520 рубаља за радове на изградњи гробља. Елизавета Феодоровна преузела је покровитељство над братским гробљем.
Братско гробље 1915-1917
Дана 15. (28.) фебруара 1915. године обављено је отварање Братског гробља са привременом капелом и првим сахранама. Церемонија је почела у цркви оближњег Сергије-Јелизаветиног склоништа за инвалиде руско-јапанског рата. Епископ Можајски Димитрије је ту одслужио парастос, након чега су Елизавета Фјодоровна и други званичници са свештенством отишли на гробље.
У капели је служен молебан, након чега је обављена сахрана петорице војника који су погинули на бојном пољу. На сахрани су биле присутне трупе московског гарнизона. Ковчеге су носили кавалири Светог Ђорђа, конзули савезничких држава, градски већници, као и командант трупа А. Г. Сандецки, московски губернатор гроф Н. Л. Муравјов и други.
У будућности је било планирано да се на гробљу подигне црква, али град није имао новца за изградњу. Тада су се Каткови, који су у рату изгубили два сина, обратили Московској градској думи. Тражили су да им се дозволи да изграде цркву на Братском гробљу у част празника Преображења Господњег са капелама у име арханђела Михаила и апостола Андреја Првозваног – по именима њихових синова. Издвојили су сва потребна средства за изградњу. На предлог Каткова, А. В. Шчусев је постао архитекта храма.
Полагање првог камена Преображенске цркве обављено је 6 (19) августа 1915. године – на годишњицу упокојења браће. Дана 8 (21) августа 1916. године, капела је освећена у име Архангела Михаила. Капела у име Светог Андреја Првозваног освећена је 15. (28. јануара) 1917. године, у исто време у цркви је обављена прва литургија и молебан. Главни храм је освећен децембра 1918. године.
Гробље је било подељено на неколико сектора. У централном делу сахрањени су мртви православни војници, а оближње парцеле су издвојене за чланове јавних организација и званичнике московског гарнизона. Постојали су и католички, јеврејски и мухамедански сектор. Постојао је посебан простор за сахрањивање сестара милосрдница. Дуж централне алеје налазили су се гробови официра. На западној алеји, која се назива и „Алеја пилота“, сахрањени су авијатичари.
Од сестара милосрдница, прва је сахрањена Олга Инокентјевна Шишмарева, која је умрла 28. марта (10. априла) 1915. године у доби од 19 година од рањавања задобијених на челу. Тела официра и војника Руске експедиционе војске донета су из Француске на братско гробље. На гробљу су сахрањени и представници савезничких држава: српски војници и официри, француски и енглески војни пилоти који су се борили у редовима руске војске.
Гробови на братском гробљу били су у равним редовима и нису имали ограде. Сваки од њих имао је знак са натписом и мали дрвени крст. Од осталих сахрањивања истицали су се гробови авијатичара на којима су уграђене елисе скинуте са борбених апарата. Укупно је до 1919. године на територији братског гробља сахрањено 17,5 хиљада редова, 581 официр, 51 медицинска сестра и 14 лекара. У то време, гробље је заузимало површину од око 27 хектара.
На Васкрс, 9 (22) априла 1916. године, више од 500 Московљана дошло је на братско гробље да прослави Јутрење. Ради погодности посетилаца, специјалним возом их је превезао до оближње станице Серебрјани Бор и назад. У поноћ је литија прошла кроз гробље, а на гробовима је запаљено око 6.000 спомен-свећа.
Године 1916. Московска градска дума одлучила је да на братском гробљу подигне споменик погинулима на болничком броду „Португал“, који је потопила немачка подморница. Прво место на конкурсу за пројекте освојио је „Споменик светском страдању“ вајара И. Д. Шадре. Међутим, споменик никада није подигнут.
24. априла (7. маја) 1917. С. В. Пучков се обратио Московској градској думи са предлогом да се на Братском гробљу оснује ратни музеј као „визуелни споменик великим подвизима и жртвама руског народа током овог невиђено страшног историјског догађаја .” Поред војног наоружања и релевантне литературе, планирано је да се на територији музеја направи композиција која би пренела борбени живот руске војске. Требало је да обухвати ровове, комуникационе пролазе, земунице, земунице, лисичје рупе, артиљеријске осматрачнице, жичане баријере и слично. Међутим, овом плану није било суђено да се оствари.
Совјетски период
После Октобарске револуције 1917. године у Москви је почео оружани устанак, који је трајао око недељу дана и завршио се успостављањем совјетске власти у граду. Дана 26. новембра 1917. године на братском гробљу обављена је сахрана 37 људи, углавном питомаца, који су погинули у борбама са бољшевицима. Импресиониран овом сахраном, песник А. Н. Вертински написао је своју чувену романсу „Шта морам да кажем“.
У периоду од 1918. до 1920. године, након објаве политике црвеног терора, бољшевици су вршили масовна погубљења на Братском гробљу и у његовој околини. 5. септембра 1918. године на подручју Братског гробља стрељани су епископ Јефрем, протојереј Јован Восторгов, министри унутрашњих послова Н. А. Маклаков и А. Н. Хвостов, председник Државног савета Иван Шчегловитов и сенатор С. П. Белецки. Није могуће навести тачан број жртава погубљења, јер поуздана статистика не постоји.
Током грађанског рата на братском гробљу сахрањивани су и црвеноармејци и белогардејци. До 1923. године на „Алеји пилота“ сахрањивани су авијатичари који су погинули током тестирања авиона.
Године 1925. Братско гробље је затворено за сахрањивање и пребачено у надлежност Одељења за баште и паркове Московске комуналне службе. Према речима очевидаца, гробље је 1926. године изгледало као „нека врста парка са цветним лејама, правилно постављеним стазама, по чијим странама се виде гробови са натписима и хиљаде без натписа…“.
1932. године гробље је ликвидирано. У централном делу некадашњег гробља уређен је парк површине 9 хектара, а у североисточном делу постављени су пластеници. Скоро сви надгробни споменици су порушени, изузев споменика од гранита на гробу студента С. А. Шлихтера, али су сами гробови остали нетакнути. Упркос томе, према речима очевидаца, изоловане сахране на гробљу су се наставиле све до 1940-их. Гробље је коначно ликвидирано крајем 1940-их, када је почела масовна градња у области Пешчаних улица, када је срушена и Преображенска црква. Део територије некрополе је изграђен.
Крајем 1950-их река Таракановка, која је текла дуж границе парка, била је затворена у колектор, а у парку се појавио биоскоп Лењинград. Према широко распрострањеној легенди, биоскоп стоји на месту срушене Преображењске цркве, али то није тачно: Црква Преображења Господњег се налазила отприлике на средини непарне стране Виа Луиђи Лонго. Поред биоскопа, у парку је изграђено склониште за бомбе, два кафића и стрељана. Пројекат распореда парка развили су архитекте Иу. С. Гриневитски и С. В. Чаплина.
Рестаурација спомен обележја
Током перестројке, бројне јавне организације и појединци изјаснили су се за поновно стварање спомен обележја на месту Братског гробља. Крајем осамдесетих година прошлог века у централном делу парка постављен је дрвени крст у знак сећања на страдале у Првом светском рату. Наредних година, на иницијативу приватних лица и козачких организација, у парку је постављано све више спомен обележја: камен темељац, стела и неколико плоча. Године 1995. створена је Фондација за обнову Сверуског братског војног гробља свих Светих.
Истовремено, у парку је извршено више вандалских радњи. У периоду од 1990. до 1992. године непозната лица су три пута ломила дрвени крст. У зиму 1995. вандали су разбили спомен-плочу са списком првих војника сахрањених на гробљу. У мају 1997. године непозната лица су пајсерима разбили гранитно постоље крста, постављеног 1996. године. Према неким претпоставкама, у вандалске акте је била умешана комерцијална структура, која је средином 1990-их хтела да у парку изгради трговачки и забавни центар.
1998. године, уз подршку Владе Москве, у југозападном делу парка створена је меморијална зона површине 0,78 хектара. На брду са којег деца скијају зими, гради се нова капела Преображења Господњег. Поред ње су постављена четири спомен обележја од белог камена. Да би се избегао вандализам, овај сектор је ограђен. Споменик је отворен 8. новембра 1998. године, уочи 80. годишњице завршетка Првог светског рата. Крстови и спомен-плоче које су раније постављене у парку померене су иза ограде оближње цркве Свих Светих у Всехсвјатском, постајући део другог споменика „Помирење народа“.
Године 2002. издата је уредба московске владе, према којој се планира стварање меморијалног комплекса у целом парку. С тим у вези, у парку се изводе радови на уређењу, гради се нова ограда и поставља низ спомен-обележја. Током ових радова срушена је стрељана у парку и кафе Moonlight. 1. августа 2004. године одржана је свечана церемонија отварања меморијалног комплекса, посвећена 90. годишњици од почетка Првог светског рата. Свечаном отварању присуствовали су заменик градоначелника Москве Валериј Шанцев, делегације савезника Русије у Првом светском рату и други почасни гости.
Парк данас
Неки активисти заједнице огорчени су чињеницом да становници околних кућа и даље шетају псе на територији некадашњег братског гробља. Након отварања Меморијалног комплекса, у парку се периодично постављају знакови забране шетње животиња. Међутим, испоставило се да је ова мера неефикасна.
У парку се периодично снимају филмови, ТВ серије, рекламе и телевизијски програми. Током празника у парку се одржавају разне манифестације: наступи аматерских и професионалних уметника, игре, штафете итд. На дан сећања на жртве Првог светског рата у парку се одржавају жалости и скупови.
У лето 2014. године, становници тог подручја су се окупили и скупљали потписе против рушења биоскопа Лењинград и изградње већег трговачко-забавног комплекса на његовом месту. Против изградње прикупљено је више од 7 хиљада потписа, а у августу се сазнало да је пројекат отказан.
Поводом обележавања 100 година од почетка Првог светског рата, у парку су обављени радови на побољшању и рестаурацији спомен обележја. У парку су постављени нови стубови и клупе, а обновљене су конструкције игралишта. Истовремено, током ископавања било је случајева отварања сахрањивања. 1. августа 2014. године, на 100. годишњицу уласка Русије у Први светски рат, Патријарх Кирил је посетио парк. Одслужио је опело у капели Преображења Господњег на братском гробљу, затим положио цвеће на обелиск „Палим у светском рату 1914-1918“.
У капели Преображења Господњег 30. априла 2015. године поново су сахрањени мошти великог кнеза Николаја Николајевича Млађег и његове супруге велике кнегиње Анастасије Николајевне. Церемонији су присуствовали председник Државне думе Сергеј Наришкин, патријарх Кирил, градоначелник Москве Сергеј Собјанин, заменик министра одбране Николај Панков, кнез Димитриј Романович са супругом и кнез Ростислав Ростиславович. Митрополит волоколамски Иларион обавио је погребну литију. Војници почасне гарде испалили су три рафала у знак сећања на великог кнеза, након чега је пепео закопан.
У лето 2015. московски медији су пренели да су отворени бар и наргила салон у склоништу за бомбе које се налази у парку. Многи мештани су били незадовољни што таква установа ради међу гробовима ратних хероја. Убрзо је овај кафић затворен.
Дана 5. маја 2017. године у Спомен парку је обављен верски ход, након чега је капсула са земљом из Калињинградске области, са ратишта Првог светског рата, свечано положена у зид капеле Преображења Господњег. Спомен парк је од 8. до 11. јуна 2017. године постао једно од места одржавања градског фестивала историјске реконструкције „Времена и епохе. Састанак”. Представљени су војнички логор, пољска болница и цивилне забаве с почетка 20. века. У близини склоништа за бомбе постављени су тенк Рено ФТ-17, оклопна возила Остин Путиловец и Манесман-Мулаг и макете авиона Иља Мурометс и Фокер.
