Стојшић К. Александар

Стојшић К. Александар
Стојшић К. Александар

 

 

име: Александар
презиме: Стојшић
име оца: Алекса
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1874.
година смрти: 1937.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Стојшић К. Александар – Алекса, официр – дивизијски генерал (Ваљево, 12. XII 1874 – Београд, 28. V 1937).

Потиче из једне од старијих и угледнијих ваљевских породица. Деда му Алекса био је устаник и учитељ у ваљевском крају, отац Касијан, познати трговац и народни посланик, а стриц Коста и један од председника ваљевске општине, мајка Милка, домаћица. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у родном граду.

Са XXV класом, 12. септембра 1892. године, ступио је у НШ ВА. Од 1900. до 1902. године завршио је и ВШ ВА. Први официрски чин добио је 2. августа 1895, а капетана 1904. године, док је за дивизијског генерала произведен 30. новембра 1923. године.

Почео је радити као водник у пешадији и ађутант пука, потом је био командир чете, а од 1905. до 1907. године ађутант Дринске дивизијске области у Ваљеву. Следеће три године био је командант батаљона, а од 1910. до 1912. године шеф Ађутантског одсека Општевојног одељења МВ.
Током балканских ратова био је на служби у Ађутантском одељењу ВК.

За време I светског рата углавном је био командант XVII пешадијског пука Дринске дивизије, са којим се истакао у одбрани Шапца, борбама на Церу, јуришу на Солдатовића вис у Баставу и нападу на Марјановића вис. Водио је оштре борбе и на више локација на Дрини, посебно северно од Курјачи- це. Потом је успешно одбијао противничке нападе на Биљег, где је 6. септембра 1914. године рањен у главу. Крајем 1914. године током наше контраофанзиве енергично је гонио непријатеља до Саве. Приликом повлачења преко Албаније био је веома енергичан и строг. Имао тврдњи да је стрељао више подстрекача дезертирања, али је на Крф довео пук са најви- ше пушака од свих пешадијских пукова који су се повлачили.

При мучком нападу Бугара 1915. са својим пуком био је у саставу Власинског одреда који је водио жестоке борбе на Буковој Глави. Августа 1916. године истиче се у одбрани положаја Мало Ниџе, у противна- паду који је потом уследио на положаја Џеп – Кршки вис. Нарочито се истакао у борбама на Кајмакчалану, где је примио и успео да одбије главну тежину противничког контранапада, али и био тешко рањен. У борбама од 6. до 21. новембра 1916. као командант II дринске бригаде, под врло тешким условима, освојио је јака утврђења Грнишки и Буди- мировски вис, па и Стравинску редут. Том приликом запленио је читаву непријатељску батерију и две немачке хаубице са пуно ратног материјала. У пробоју Солунског фронта 1918. године С. командује Вардар- ском бригадом која је жестоко гонила противника док га није коначно уништила. Иначе, био је веома храбар официр који је и дању и ноћу био са својим војницима.
И по завршетку рата прима и успешно обавља многе дужности. Најпре је на служби у Вардарској дивизијској области, па командант Љубљанског војног подручја и командант Вардарске пешадијске бригаде. Од 15. септембра 1921. до 20. марта 1925. био је командант Зетске дивизијске области, а потом помоћник команданта IV и II армијске области. На свим тим положајима истицао се знањем радом, сналажљи- вошћу и умешношћу па је са успехом успевао да подигне стручну и моралну снагу припадника потчињених јединица.

За заслуге у миру и рату одликован је бројним домаћим и страним одликовањима. Поред осталих имао је: Медаљу за војничке врлине, Медаљу за ревносно вршење службе, ордене белог орла са мачевима V, IV и III реда, југословенске круне II и III реда, ордене Светог Саве I и II реда и ордене Карађорђеве звезде IV и III реда са мачевима. Од страних одличја имао је руски крст Св. Ђорђа, француску Легију части, орден италијанске круне и пољски Virtuti Militari.

Један је од иницијатора оснивања и први председник Удружења носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, основаног маја 1935. године. Успео је да се избори за многа права носиоца тог одликовања и значајно допринео његовој консолидацији и афирмацији.

У браку са Вером имао је кћи Интеборг и сина Александра.

Слични чланци:

Пантовић М. Лазар

Пантовић М. Лазар

За подвиг на солунском фронту, када је упао у бугарски ров и вратио се са бугарском заставом, добио је Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.

Прочитај више »
Захарић И. Чедомир

Захарић И. Чедомир

Приликом повлачења наше војске, 11. новембра 1915. године, обавештава вишу команду да му је током ноћи побегло седам војника, али је одатле своју чету без иједне жртве превео преко Албаније.

Прочитај више »