Име: Иванко
Очево име: Драгомир
Презиме: Обреновић
Место: Цикоте
Општина: Косјерић
Година рођења:
Година смрти: 1925.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
Драгов син Иванко, учесник Првог и Другог Балканског рата, рањен је на Брегалници, опоравио се и прошао Албанску голготу а потом до Марибора „терао Швабу“. Био је поднаредник 2. чете, 3. батаљона IV пешадијског пука Стефан Немања. У официрски чин пешадијског потпоручника унапређен је пре повлачења наше војске кроз врлети Албаније. У време опоравка наше војске, Иванко је завршио курсеве за командира јуришних и митраљески одељења. У борбама, посебно на Кајмакчалану, показао је изузетну храброст способност у руковођење и командовање ратном јединицом. Добитник је више признања и одликовања: Медаља Милош Обилић, Медаља Освећено Косово, Ратни крст, Орден Белог орла V степен и Албанска споменица.
Био је „храбар, отворен, искрен и поуздан, физички потпуно способан. Службу за време рата врши са вољом и добро“, записао је 1915. године, у службеној оцени за потпоручника Иванка Обреновића, његов претпостављени поручник Радисав Јаковљевић. И све касније службене оцене биле су повољне за даља напредовања.
После ослобођења Иванко остаје у активној војној служби у Марибору, потом у Загребу. Напредовао је до чина капетана. На свој захтев демобилисан је 1921. године, а „повод је било именовање једног бившег аустроугарског официра за команданта батаљона, а кога је током Првог светског рата са својим водом лично заробио. По повратку у своје село, преведен је у резервни састав и наставио свакодневни живот бавећи се земљорадњом. (…) Несрећним случајем, као по иронији судбине, два дана после Божића 1925. године, изгубио је живот од мирнодопског метка недалеко до своје куће. След трагичних догађаја однео је и његовог јединца Стева Обреновића који је погинуо на Сремском фронту 1945. године.“
„Поред указа о одликовањима, у породици капетана Иванка Обреновића сачувана је и ратна бележница. Ради се о свесци мањег формата (А5), у којој су, поред бележака наредби које су стизале из претпостављене команде, или извода из Правила службе, сачуване и оцене претпостављених старешина о раду потпоручника Обреновића (то је време када је Обреновић био у чину потпоручника – прим. М. Д.), од командира чете до команданта пука.“
Бележница садржи веома опширне дневне заповести и наредбе које су упућиване готово свим официрима IV пешадијског пука, и оцене претпостављених официра, које се непосредно односе на нашег, (…) Иванка Обреновића. Одликовања Обреновића, као и ратну бележницу, данас чува његов праунук Стево Обреновић (1973) који живи у Сечој Реци.
Ова радна бележница солунског официра чека неког приљежног приређивача да је приреди „и на свет изда“, да се тако очува и настави да говори језиком књиге. Њен садржај, свакако је од великог значаја за анализу догађаја чији је савременик био њен аутор, савесни официр који је знао шта треба забележити и за ово време.
Из села Цикоте у ратовима од 1912 – 1918. погинуло је 47 бораца, а Албанију и солунски фронт прешло је 28. бораца.
У овим ратовима умрли или погинули од Обреновића из Цикота су: Благоје, Јеврем, Нестор, Радомир и Станимир Обреновић.
