Пискала је труба, упорно, тврдоглаво, као да неком тера инат. Уморан од пута, а ненавикнут на овако рано устајање, тешко сам се будио. Траило се већ обукао и дрмао ме. Војници су размештали шаторе и, док сам се дигао, трубач је свирао збор. Последњи је стигао Таса, вукући крај опасача, који никако није могао да дохвати руком иза леђа.
Однекуда наиђе и командир. Батеријски наредник му изиђе на рапорт. Погледао нас је командир строго. Затим је опоменуо Крсту возара да намести право шајкачу, Петра нишанџију да закопча дугме на блузи, Јанкуља, онога што ми је донео одело, да увуче пантљике од чизама, а Тасу да закопча чакшире.
Онда је и он одржао говор и рекао да ће сутра вршити смотру командант дивизиона и пука. Логор има да се уреди, штала очисти, топови орибају, коњи отимаре, и сто других наређења, да сам се чудио откуда му све то паде на памет.
– А ти, дроњо један – обрати се Таси – само ми изиђи сутра пред команданта такав! – Као да се присети: – То је била твоја дужност, наредниче, да приметиш…
– Разумем! – говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима.
Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље…
Заузети послом, људи нису ни имали времена да мисле на рат. Уосталом, били смо далеко од границе, са грађанством нисмо имали додира, а служба се вршила по свима мирнодопским правилима и прописима. Само онда када су одвучене каре за попуну муниције, у ово свечано расположење се увлачила нека слутња. Мало после вратиле су се каре и као да стењу под теретом шрапнела и разорних зрна. Војници су са љубопитством задизали поклопце, да виде оне дугуљасте направице са јајасто зашиљеним врховима, фино градуиране и изрецкане, како на сунцу светлуцају.
Преко две стотине снажних руку гладило је цео дан онај челик, превлачило преко коњских леђа и ногу, подмазивало каишеве и махало метлама. Животиње и мртве ствари су одисале на чистоћу, али су зато војници попадали од умора.
Људи су се уморно протезали, нарочито возари, који дуго нису јахали.
– Хајде, хајде, шта се вучете као мрцине – журио је војнике поднаредник Живојин.
– Поднаредниче, од јахања сам добио ране…
– Рана на рану, и ето ти лек… док се размрдаш, све ће проћи. У фронт!
Вршио је смотру прво наредник.
Омален, а црвен, са развученим уснама као ранфле, па како их љутито скупи јави се читав палисад од бора, изнад којих штрче накострешене ретке длаке, батеријски наредник је вршио појединачну смотру призивајући све могуће свеце са неба. А имао је довољно разлога: те опасач померен за милиметар у страну, те чизме неочишћене, а још се мало подерале, те брњица на пређици зарђала, те поцепани рукави. И његова љутња, да ли случајно или намерно, тек сразмерно је расла, да се на крају све сручи на Тасину главу – што није обрисао жвале на устима.
Онда је наишао потпоручник Александар. Звали су га „Бас“. Онако висок и кошчат, са рукама у џеповима, са раскреченим ногама, стајао је пред стројем као орлушина. Напућивши усне, да му се нос изгубио међу густим, поткресаним и накострешеним брковима, ошинуо је зналачким погледом цео фронт. Онда је управио прст на једнога и запитао како се зове.
– Вучко Стојковић – дрекну онај из строја.
– А коме се ти обраћаш?… Оној штали или дрвету?… И јеси ли ти владика, или митрополит? – урлао је из баса потпоручник Александар, прилазећи све ближе грешном Вучку.
– Господине потпоручниче, ја се зовем Вучко Стојковић, редов пете батерије…
– Наравно – обрати се потпоручник нареднику – овако је требало да одговори команданту дивизиона. – Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу.
Нареднику су поигравали мускули на вилицама. Затим је потпоручник наредио да се изврши запрезање батерије.
– Не сме да буде ларме, вике, сваки има ћутећи да врши посао! – додао је на крају.
Затакарали су топови и каре које су војници на рукама гурали и равнали. У штали су звецкале алке и узенгије, чуо се потмули бат ногу и рзање коња. Мучили се возари да размрсе оне силне каишеве, да пронађу крај уздама и запрежницама, гурали се између коња, онда подизали камуте, кроз које су коњи сами провлачили главе. Само се зеленац „Ескило“, рудни коњ, узјогунио, па издигао главу и маше около камута. А поднаредник Живојин, као за инат, командује да се људи пожуре и Крста возар, сав црвен у лицу, бије коња ногом у трбух и кроз стиснуте зубе псује: „Ах, кинезо, и ко те створи!“
Онда су шесторне запреге прилазиле својим возовима и настало је запрезање. Наједном се пољана зацрнела од топова н коња. Све је давало утисак неке гломазне и тешке масе, око које су обигравале ситне фигуре људи обливених знојем. А сунце зинуло…
Најзад је потпоручник командовао да се јаше, и људи изиђоше као они пајаци из кутија. Тада нове муке… Равнање, ах, то пусто равнање, а фронт ратне батерије широк као развучена лепеза, те некоме испала глава, другоме леђа, онај излетео цео… Коњи се узнемирили. Уто наиђе и командир на коњу.
И опет команде, затим поздрављање, рапорти – онда поновни преглед. Облио је зној и људе и коње. Тек тада командир даде вољно. Али возари нису равномерно шљапнули коње по врату, те опет паде команда: „мирно“, затим „вољно“, опет „мирно“, и напослетку „вољно“.
Једва нам мало лакну. Сви скинули шајкаче и бришу зној. Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани, јер тек сада настаје оно што је главно овога дана. Очекује се смотра коју врши командант дивизиона.
Наскоро се узмуваше око суседне батерије. Разлеже се команда и људи као да се следише. Сви зуримо негде на десну страну. Само коњи машу реповима и трупкају ногама.
Однекуд излете командант дивизиона, јашући на белом коњу са кусим репом. За њим су јурили командири, ордонанс-официр, ађутант, маса подофицира, ордонанаса. Копите коња су трупкале дижући облаке прашине, и цела „кавалкада“ заустави се тамо негде на левом крилу, код суседне батерије.
Дуго смо чекали док је стигао до нас.
Командир је бледео, црвенео, знојио се, шкргутао зубима и бесно колутао очима на војнике који нису обратили пажњу на своју спрему. А било је много замерака… Каиш на опреми преврнут. Тамо мрља на камуту, на коју ће, разуме се, да падне прашина, па да се направи гомилица, што ће коњу да створи рану. А рудни возар Марјан није обрисао коњу очи, од чега овај може да ослепи… Живуљу отпао зврчак од мамуза, и може коњу трбух да пробије… А на другој кари поклопац није чврсто затворен и, наравно, када се нареди галоп, испадаће гранате као краставци… Она опет смрдљива буба Станоје, пунилац на трећем топу, накривио шајкачу, као да је сада дошао из кафане.
– Ситне ствари, господине капетане, врло ситне – говорио је командант – али када се наслажу, испада планина!…
– Нови војници, резервисти – покушавао је да правда командир и себе и војнике.
– Да, али зато имате капларе, поднареднике, потпоручника, и опет на крају треба све ја да видим – говорио је строго командант, отпоздравио кратко и у галопу одјурио суседној батерији.
Батерија се притајила, као да је људима криво што је због њих командир добио прекор. Или се плаше гнева командира батерије. А командир се одмаче лагано, па се онда окрете.
– Батерија вољно!… Водници, напред!
У галопу смо пришли и поздравили.
Командир нас је гледао мрачно и строго. Онда срдито, кроз стиснуте зубе, савлађујући љутину, проговори.
