Година хиљаду деветсто тридесет шеста
Купаста зграда је црквица, подигнута у спомен борцима изгинулим на Кајмакчалану. Она дугачка до ње је караула граничнога вода. Јер, одмах испод црквице је граница државе.
Преко таласа крви
И као кад бујица пробије брану, тако и пукови српски похрлише кроз продор и, у херојском налету рушећи препреке, преко таласа крви, уђоше у своју земљу…
Арлета
Окренух се. Она брзо сиђе, обави руке око мога врата, пољуби ме у уста дишући снажно, а потом, без иједне речи, врати се и затвори врата.
Фронт и позадина
Имала је интересантну главицу. Али и поред њене раскошне младости, ипак се у очима огледала нека сета и бол. Пригушена младост. Погледала је чешће на другу страну, као да ја и не стојим поред ње.
Птичице небесне
Пило се без мере. Ветеринар клонуо од беса, љутње и вина. Радослав почео да се смеје. Коста је са војницима доваљао буре у собу.
Поднаредник Танасије
Ноћас, кад су пешаци добили налог да ухвате по сваку цену једног живог Бугарина, пријавио се као добровољац да учествује у овом хватању и Танасије.
На леђима јежа
Извили су се као мачке један за другим изван рова и бешумно полетели у ноћ… Нешто запуцкета, као оне дечје жабице, и онда се сручи читав пљусак страховитих експлозија.
Опрошћавајте…
Груја се грчио и стезао песнице док су му одмотавали увијаче и скидали цокулу. Чарапа је била натопљена крвљу. Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе.
„Христос васкресе“
На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја… Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали…
„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“
Хармоникаш засвира. „Фикус“ поведе коло, а Пера као задњи заноси и подврискује. Ухватио се и Сергије Николајевич и као да набија земљу.
Црна река
На реци паљба све бржа. Куршуми прелећу преко наших глава. То наши гађају, а и не знају да погађају нас.
Сива стена
Наступао је други стрељачки строј. Бугари пренеше ватру на њих, преко моје главе. Војници су падали као покошена трава.
Капија слободе отворена
Бугари попадаше, и ми, онако у гомили, руписмо у њихове ровове. Разлеже се јаук, кркљање, повици, псовке, урлик. Завладали смо њиховим рововима.
Кајмакчалан
Учињен је последњи напор. Онако десетковани, заморени, у једном заносном јуришу, приближе се врху Кајмакчалана. Прича се да су се одигравале болне сцене. Љубећи своју земљу, гинули су.
Маларија
Био сам узнемирен. Изгледало ми да топлота зрачи из мога тела. Молио сам болничара да ми промени облог. Чујем ропац онога…
Горничево
Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров. А кад пропадамо, онда је пропаст заједничка, а не морам да мислим како ћу још и вас да спасавам смеје се командант.
На дну пакла
Замолио ме је да Вам га пратим, заједно са преписом његовог дневника. „Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.“
Освета
Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње. Призор необичан и смешан.
Могленске планине
Када смо се ујутро пробудили, пред нашим очима издизале су се огромне планине, као неки бедеми. Пред нама је Суботско поље.
Покрет
Било је то јула месеца, хиљаду деветсто шеснаесте године, када је стигла заповест за покрет.
Сад смо опет војска
Рано изјутра кретосмо. Дођосмо у близину Солуна на једно огромно поље које се црнело од множине коња, као на неком предратном вашару.