Наређено је устајање у један час по поноћи, а покрет је заказан за четири часа.
Људи су се лено протезали и једва вукли уморне ноге. Ноћ је била мирна и пуна звезда. Тишину њену нарушавали су рзање коња и звекет ланаца… Исток се беласао када су послужиоци подизали шаторе, а возари натакли камуте коњима. Потом су кувари поделили ручак и тачно у четири часа кренули смо.
По утврђеном реду излазиле су батерије на друм и губиле се у облацима прашине.
Већ смо се навикли на све невоље овога дуготрајног марша, па нас је почела помало мучити и досада. Чак ми се и Танасије жали:
– Мршава посла, господине наредниче… По три сата маршујемо, док наиђемо на село.
Стигли смо у Лазаревац.
Опет је настало равнање шатора, топова, затезање коњушница. Истина, људи су се на то навикли. Извршена је подела рада и посао се брзо свршавао. Предвече паде киша, покупи прашину, али се ораница расквасила. Уморни коњи опустили вратове, а војници, каљави, завукли се у шаторе и чекају вечеру. У неко доба зачу се жагор и шљапкање по блату. Стизали су и пешаци. Претоварени и заморени напорним маршем, војници су се једва кретали, вукући огромне количине блата на цокулама.
Стражари су дремљиво блудели у ноћ, а војска спавала. Било је осам часова.
Око поноћи изненада засвира труба „устајање“. Још буновни, људи су се саплитали о конопце шатора и псовали. Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми. А неком возару првог вода украли ћебе, па псује на сав глас и прети да ће лопову коске поломити, ако га само ухвати.
– Куш!… Ни речи да нисам чуо! – загрме из баса потпоручник Александар… Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу.
Али тада засвира „повечерје“. Командир нареди да се поново разапну шатори, јер је покрет одложен.
Људи се примирише. Онда потпоручник Александар позва вође одељења. Пред њим је шкиљио фењер. Онако висок, раскречио Александар ноге, забацио руке на леђа, капу набио на десно око и љутито хвата зубима брк.
– Сад и никад више! – проговори страшним гласом. – Јесте ли разумели? – Вође одељења су ћутале. – Да се ово није поновило, иначе ћу тебе, Траило поднаредниче, тако намртво да изударам, иако си поднаредник…
– Молим вас…
-…да ти ни Господ Бог неће помоћи. Јеси ли разумео?
– Разумем.
Онда потпоручник Александар шмркну кроз нос, пође два-три корака, и настави тишим гласом:
– Возари измешали камуте, ономе нестало ћебе – он се окрете поднареднику Живојину. – Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш… где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео?
– Разумем!
– А то је само зато што се господа поднаредници први завуку под шаторе и тамо смрдљају, док ће возари још мало да окачињу камуте на плотове… И запамтите: још за видела да преслишате свакога возара да ли зна где му је прибор. Јесте ли разумели?… На своје место!
Овде смо преданили. Био је четврти август.
Али истога дана увече око десет часова, труба засвира „устајање“, једанпут, други пут, па трећи пут, што треба да значи журно спремање. Али сада се ниједан не превари да узме туђу ствар, иако се радило по тамној ноћи, без светла. Батерија је била спремна за десет минута.
Путовали смо целе ноћи. Послужиоци, преморени од дуга марша и неспавања, држе се за штитове и жмурећи корачају. Коњи се непрестано саплићу, а водници и вође одељења повремено опомињу возаре:
– Држите коње на дизгинама!
С времена на време дају се застанци и људи поседају. Али одмах задремају и, таман глава клоне на груди, а из даљине допире команда, возари узјахују и једнолично клопарање, као удари костију, провлачи се кроз ноћ.
Пред зору наиђе нека магла и захладне.
Сељанке и деца истрчавају на пут.
– Пожурите, децо, пожурите – виче једна стара жена. – Бог вас благословио!
Око подне угледасмо варошицу Уб. Предахнусмо, када предње батерије скренуше у неко орање.
Како се зове ово место? – запитах у пролазу једнога старца.
– Вучјак – и стари пође, напрежући године да ме стигне.
– Одакле идете, децо?
Рекох му: из далека, и затегох дизгине да се стари не замара.
– Е! – и стари заврте главом. – Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте… Пратио сам све мушко из куће у рат, па ако треба и ја ћу! – и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи.
– Стараћемо се, дедо! – одговори Петар нишанџија.
– Ни коске да им нисте оставили! – довикну стари и, већ немоћан, застаде наслоњен на штап.
Скренусмо и ми у ону ораницу. Зачудо, топове нисмо равнали. Али командант је разапео шатор на најкаљавијем месту, тачно према средини дивизиона, како то правило службе наређује. Возари су још водали коње, кад испаде Танасије и саопшти војницима да се са брежуљка, где нема жагора, чују пуцњи топова.
Сакупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву. Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије… Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо… Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси сутрашњи дан… Жене се крсте и моле за спас својих који су тамо.
Сада смо пред бојиштем. Има у нама мало љубопитства, а и зебње… И, слушајући потмулу грмљавину топова, људе обузима притајена дрхтавица. Али спољни изглед је ипак безбрижан, наоко ведар, војници се шале, или се смеју само једним крајем усана.
Око подне повикаше да спроводе заробљенике и сви потрчасмо на друм.
Било их је до стотину. Постројени по четворица, ишли су лагано и погнуте главе. Уздигнутих рамена, као да очекују ударац, унезверено су погледали око себе, готови да и пред малим дететом клекну и моле за милост. А спроводили су их старци из трећег позива, у гуњевима и исцепаним опанцима.
– Јесу ли се предали?
– Јес, кад смо их ухватили за гушу – одговарају поносно старци.
– Које су вере? – запита неко од војника.
– Па видиш: швапске…
Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак. А када смо водили коње на коњопој, пролазећи кроз варош, чујемо да су Аустријанци заузели Шабац; по другима, прешли су и Дрину и великом масом надиру у Мачву. Причају о зверствима Мађара над нејаким светом, што код људи изазива гнушање и притајену жељу за осветом.
Данас је наређено да трубе више не свирају. Непријатељ је близу. Са смирајем сунца војници су размештали шаторе и у први сумрак већ су били легли. Само су још официри тихо разговарали и зурили у мрачан хоризонт, тамо негде према Сави, где су се с времена на време видели кратки одблесци топовске паљбе, као сијавице при сушном времену. Можда нам је ово последња безбрижна ноћ… Ко зна?
После поноћи чуло се кратко: „Устај!… Дижи се!“
Свици на хоризонту, тамо према Сави, били су све чешћи. Војници за моменат застану, погледају на ту страну… Онда се још журније прихватају посла, и пук је за кратко време био спреман за полазак.
Пешадија је већ излазила на друм и хватала десну страну пута. Људи су потрчкавали да у мраку не изгубе везу, а муниција у фишеклијама је клопарала. Застадосмо… Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач.
Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи. Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама. Иако су преморени, поглед је њихов одлучан. На застанку избаце само десну ногу, пресамите се преко пушке и ћутећи гледају преда се.
Запитах једнога зашто не седне.
– Теже ми је онда. Забрекну ноге, па ни да макнем – одговара пешак, вадећи из мараме крижани дуван. Облизујући папир, обрати се он мени: – Ама, господине наредниче, докле ћемо овако?
– Ту смо, још мало…
– Досади ми ово набијање друмова. Вала, да се сретнемо једном, па џа, или бу! – и, вадећи палидрвце, додаде: – Лако је вама, артиљерцима.
– Јест, возарима – додаје Рајко пунилац – а ми послужиоци идемо стално пешке.
– Ех – ману руком пешак. Затим припали цигарету. Онда повуче један дим, и гледајући жмиркаво Рајка продужи: – Ухватиш се, бато, за цевку, па идеш и спаваш. А за шта да се ухватим ја?… Ноћас, тек ослоних се мало на фишеклију онога Изворца, а он се ритну, ћаше зубе да ми истера. Ни њему није лако.
