У току ноћи променили смо положај. Отишли смо мало удесно и нешто позади. Пред нама је био онизак забран и тако смо, унеколико, били заклоњени. А она хаубица гађала је и даље наш стари положај и ми смо са задовољством посматрали како разара празне заклоне.
Али другога дана, у први сутон, наређено је да батерија запрегне и изиђе на пут.
Са свих страна савијале су се батерије. Мрак је био увелико, када смо кренули још даље уназад.
На маршу људи оживе, ако ни због чега другог, оно због осећања спокојства и сазнања да је пред нама ипак живот.
Поздрављамо се са друговима из осталих батерија. Гледали су они нашу погибију, и сви нас питају: остадосмо ли читави.
– Имао сам утисак – вели ми Милан – да нико жив неће остати. Кад је једнога момента убрзао, батерија се није видела од дима и прашине… Али после кроз дим почеше да свиткају топови… А ми пронађосмо једну њихову батерију, те ти се они, богати, разбегоше као зечеви. Вели мој командир: „Е, баш смо гадна нација. Код нас нико без секире не умире.“
– Ама да видиш, Милане – каже расположен
Александар, па наби капу на очи – све топове закочи изузев првога, где је био потписати! – и показа прстом на себе. – Ама нема… види се да смо праведници божји.
– То може и друкчије да се протумачи. Ти знаш оно народно: Не бије гром у коприве.
Избеглице које су логоровале са стране пута скачу буновне и питају чудећи се: зар опет одступање? Журно се спремају и крећу за нама. А неки су и раније видели коморе и пошли, те се пут закрчио. Успутна села се узнемирила и народ листом оставља своје куће и имовину, бежећи пред најездом.
Сви увиђају да ће нам овај народ правити велике сметње, али нико га не може одвратити од његове намере. Тврдоглаво и упорно понављају узречицу: „Боље гроб, него роб.“
Путеви су искварени и закрчени, па сваки час застајемо. Челна батерија се са муком пробија и таман она прође, а народ као бујица налети на пут и онда се наново гурамо…
Звездана и мрачна ноћ. Дебела слана покрила поља као снег. Челик се охладио, па се прсти просто лепе. Деца плачу од зиме и грче се уз своје мајке. Избеглице наложиле ватру и према лелујавом пламену назиремо кроз дим поспана лица и децу на мајчином крилу где спавају.
У свануће скретосмо поред пута, онда уз неко брдо и испесмо се на један ћувик. Иако су војници били преморени, наређено је да се батерија одмах укопа.
Јанкуљ остави ашов, и обрати се Александру:
– Господин потпоручник, је л вам се једе прасећина?
Александар га погледа намрштено и осорно запита:
– Шта се то тебе тиче! – Али мало после запита блажим гласом: – А што ти питаш?
– Па… ништа, господин потпоручник… Питам. – Јанкуљ стави ашов уз тело и стаде мирно.
– А да ли би ти хтео мало?
– Ја би, ако би ми ви дозволили…
– Ако имаш, једи слободно.
– Па… да одем у оно село испред нас…
– То ли је? – и Александар се замисли. – Ја богами, ако не покупимо ми, узеће Аустријанци. Хајд узми тројицу, и кад помислим да сте тамо, ви да сте овде.
Вратили су се терајући читав чопор прасади, и носећи два џака јабука и бакрач пун меда.
Гозба је била богата. Дан смо провели на миру. Седећи на пољани, имали смо утисак као да смо на неком пикнику. Али пред вече дође ордонанс из дивизиона са заповешћу да се батерија спреми за покрет. Још ни видели нисмо непријатеља, а већ одступање.
На путу је неред. Цео народ је на ногама и сада још упорније наваљује. А путеви све гори, коњи се непрестано саплићу, помрчина као олово густа. Топови сваког часа закачињу за кола и онда се разлеже запомагање. Командант пука се нервира и наређује да се без милости гази. Али ко има срца да претура кола пуна деце.
Зато послужиоци обично на рукама заносе кола, да не би деца попадала. Људи су изнемогли и поспани, коњи већ преморени… Око поноћи дуну неки ветар и поче киша. Однекуда допире плач деце и жагор жена. Слаби вочићи не могу више да вуку и читава ова маса народа заглави се у једној јарузи. Стадосмо и ми.
Командант пука, већ озлојеђен, вели:
– Народе, куд си навро?
– Не питај куда… него, ако си човек, помагај! – одговара из мрака неки женски глас.
Онда командант нареди да пођу послужиоци и помогну, те народ једва крете, а за њим лагано и ми.
Густа помрчина притисла земљу, да се ни прст пред оком не види. Кроз шкрипу сељачких кола чујемо како пљушти киша, јесења киша, па нам хладне капљице силазе низ врат, као да нам се у тело змије увлаче.
Наиђе капетан Јован и поче да нам разлаже ситуацију.
– До Крушевца бих терао овако…
– Е, тешко је ићи овако по киши и разлоканим путевима – упаде Милутин.
– То је баш добро, и подржи, Боже, још мало овако. Јер ово је наше домаће блато које ми газимо још од цара Лазара. А тек како је њима, који долазе овамо са бечке калдрме.
Разданило се када смо кренули у једну ораницу. Топови су рили бразде по влажној и мекој земљи, а коњи бректали… Војници донели сламу и шашу и позади топова направили колибе. Полегали су одмах.
Иако смо уверени да непријатељ неће брзо наићи, ипак смо се одмењивали на осматрачници. Видик нам био затворен. Нека сива измаглица гамизала по земљи и падала суснежица.
Од дуга времена зурим у ниске, тешке облаке, хватајући погледом још у висини снежне пахуљице, па их пратим по земљи… Одмах се топе. Још тамо где има траве, остаје проређен беличаст застор, тежак и мутан, натопљен водом… Поред осматрачнице прође понеки пешак, мокар и каљав до гуше и замиче у село, тражећи дувана за себе и своје другове, или што за јело. Измичу тако за време кратког затишја испод команде и, као вечите луталице, иду често бесциљно по пољима и забранима, сећајући се, ваљда, својих родних њива и лугова. А чим плане прва пушка, враћају се исто тако нечујно у своје ровове.
Требало је Александар да ме смени, али се тешко будио. На ногама смо већ два дана и две ноћи. Диже се најзад лењо и млитаво, мрмљајући неке псовке и помињући свој псећи живот.
Смркло се много раније. Седимо каљави под оном шашом и мрачно гледамо преда се. На отвору се појави ордонанс из дивизиона и предаде командиру затворен коверат. Ми смо ћутали очекујући шта ће командир рећи. Он најзад преклопи хартију, превуче прстима да истера ивицу, погледа туробно у кишовиту јесењу ноћ и једва проговори:
– Господо, наредите да се запреже.
– Зар опет!… Куда сад!… Па докле ћемо?
