„Наздар… наздар“

Причају да су Космај бранили трећепозивци, а да су га Аустријанци освојили на препад. Ту је заробљена и једна наша батерија. Али одмах је пристигао један пук првога позива, одробио је батерију, али не може још да потисне Аустријанце са врха.

Стигосмо у подножје Космаја. Са врха допире живо пушкарање. Пошто је већ пао мрак, командант пешачког пука рече командиру да за ноћас останемо где смо, а сутра ће он видети где ће нас употребити.

Наиђе Милан из прве батерије, која је заробљена, па нам прича:

– Били смо постављени испод самог врха на једном платоу. Те ноћи нисмо имали борбу, била је тишина и ништа није наговештавало да ће ујутру бити неке гужве, па се и пешаци, оне чиче из трећега позива, нису надали… А мене су целе те ноћи јеле вашке…

– Мезетисале те – упаде Александар.

– Јест, али пред зору нисам могао више да издржим већ се дигнем. Скинем блузу и решим се да их потаманим… Кад припуцаше пушке. Командир излете из рупе и одмах поче да командује. Ја онако у кошуљи, са блузом у руци, притрчим топу. Уто груну један плотун и са наше леве стране угледах како се заплави пољана… „На картеч!“ – викну неко. „Предњаци брже!“ – вичу други. Кроз батерију звизнуше куршуми… два послужиоца са четвртог топа падоше. И док пунилац извуче ашов из земље, они се приближише на педесет метара. Топ опали.,. Они прилегоше. А отуда јуре предњаци и налетеше на њих. Једна запрега се сручи на гомилу, остали најахаше једни на друге. Аустријанци припуцаше у ту гужву и тада командир викну: „Вади затвараче!“

Дотле памтим. Али како сам се сручио овде у село, то не могу рећи. Знам само да сам видео горе када један упре пушку у мене…

– Дакле, захваљујући вашкама, ти си спасао свој живот…

– Сигурно си тада осећао већу трему него кад у ајнцу вучеш на седамнаест – упаде Александар.

– А богати, добро ме подсети – и Милан се маши за џеп, извуче карте и поче да их меша.

– Карте понесте, а топове остависте – дира га Милутин.

– Шта ћеш, Учо, мора човек да мисли и на душицу своју. Деде подели – пружи карте Александру, и док овај жмиркаво гледа, померајући лагано доњу, Милан објашњава: – У рату, Учо, немаш шта да мислиш. Јер зашто би постојали оволики силни штабови… Њихова једина дужност је да се старају како ћемо ми да погинемо…

И док су звецкали грошеви и динари, горе на положајима праште пушке, а повремено писне и понеки куршум изнад наших глава. Али ми седимо иза једне, куће, па смо сигурни као у тврђави.

Ујутру је командир пошао у извиђање. Собом је повео Милутина и мене, а са нама пође и Милан својевољно, да би видео своју батерију. Донекле смо могли јахати. Али иза једног гребена зазвиждаше куршуми, те брзо сјахасмо и пођосмо пешке. Ишли смо прво косином, по благој узбрдици. Свакога момента зазиремо од куршума што, одбијени од земље, зафрчу изнад наших глава… Кретосмо право навише и јасно разазнајемо праскави пуцањ аустријских пушака. Сада смо у мртвом углу. Али са зебњом помишљамо на онај хрбат изнад нас, са кога се види батерија и где звижде куршуми са свих страна… Нешто од напора, али више од узбуђења, срце је снажно ударало. На овоме простору се виде разбацане војничке ствари: чутурице, торбе, негде остављена пушка са натакнутим бајонетом, крвави завоји…

Застадосмо да се одморимо. Овако са висине, видимо доле село, мало равнице, разазнају се коморе и мунициона одељења. Мало даље, у оној плавкастој измаглици, налази се слободна, мирна земља, где људи обављају своје редовне послове… А пред нама, одмах иза гребена, људи се бесомучно убијају и многи умиру у ропцу, без помоћи. Пред овим трагичним и смртоносним тренутком уозбиљио се чак и Милан, па ће рећи:

– Е, људи, ако мајка проклиње сина, нека само каже: дабогда био пешак.

– Заиста – вели командир – и нико им доцније не одаје признање које су заслужили својим радом и својим патњама…

– Видели сте после балканског рата – рече Милутин – како многи без руке или ноге просе. А ко је прихватио те људе?… Међутим, ево тих хероја, који су иставили своје груди челику, да би се доцније китили ордењем забушанти… Где су оне професионалне патриоте, који распаљују и траже рат по београдским улицама?… Нигде једнога не видех целога рата…

– Хајдмо! – рече командир и ми се дигосмо.

Под самим гребеном угледасмо мртво тело једнога пешака. Лежао је полеђушке, лице му је обрасло у проседу браду, а очи отворене и стакласто сјајне, као у пуњене птице. Обиђосмо мртво тело, осећајући потајну језу, и пожурисмо… Угледасмо бојно поље.

Лежали су мртви на свима странама између поломљених пушака и разбијених ствари, скотурени, опружени, са раширеним рукама, или лицем заривеним у земљу. Пред нама су топови растурени у нереду, као стара гвожђурија, а пред њима побијене шесторне запреге, па се трупине коња изнадувале и копите високо штрче… Преко топа пресамићен леш, сигурно артиљерца… мало даље опет леш, извађене гранате, растурене чауре, торбе… Онда гомила лешева, наших војника и аустријских… А педесет метара од топова, остатак живих полегали иза камења и плитких ровова и пуцају.

Командир се обрати мени:

– Не сме се ни помислити да изводимо овде наше запреге са топовима. Остаје нам једино да се ти сјуриш у сусрет батерији и наредиш да послужиоци поскидају затвараче са наших топова, па да их наместимо на ове напуштене топове.

Батерија се кретала за нама. Војници су брзо скидали затвараче и са овим теретом кретоше само послужиоци узбрдо. Зачу се тада убрзана пушчана паљба испред нас, а однекуд и са стране. Увиђају и сами војници колико су ово критични тренуци, па журе задихани, знојави. Без предаха стигосмо до командира. Он нареди да они са својим послужиоцима притрче оним топовима, наместе затвараче и одмах отворе паљбу на највиши камењар, где се налазе непријатељски војници. Додаде још да послуга четвртога топа остане као резерва, ако би неки од војника на овоме путу пао…

– Послуга првога топа са мном, напред! – и командир први скочи, залете се деснокрилном топу, а за њим и шест послужиоца.

Потрчасмо и ми остали. Била је вечност претрчати тај простор обасут куршумима, који су прштали по земљи, звиждали око главе… Са сваким кораком је расло осећање страха… Јер се гине, и никад више живота, сунца. А они мртви као да нас вуку, и ми као да не одмичемо, већ стојимо… а непријатељ нас гађа, сада нишани, само што није опалио, ах, боже… још неколико корака… неко јаукну, али ми се тада сручисмо на гомилу иза топа и каре. И прва мисао је била: жив сам, жив…

– Брже, дајте га овамо – викао је некоме Траило.

– Пуни одмах!

Темпирачи довукоше Јанкуља, који је стењао и шкрипао зубима од бола.

Затварач шкљоцну… Урлик се разлеже планином, а пред нама на две стотине метара, из онога крша, полете камење увис… И први топ поче да дејствује. Војници нишане непосредно. Гађали су без команде, подстицани унутарњом ватром и незајажљивим бесом.

Из онога крша забелеше се наједном пешкири и мараме, наши пешаци поскакаше из својих заклона и у неколико скокова успеше се…

– Прекини паљбу! – повикасмо и изиђосмо испред топова да посматрамо предају непријатеља.

Суре и плаве блузе измешаше се… Разлеже се отуда: „Наздар, наздар“… Али ипак, њихове цокуле су много боље од исцепаних опанака и, после срдачног поздрава, свлаче Чеси цокуле, „дарујући“ наше војнике. А и телећаци им нису више потребни, те их товаре на своја леђа наши пешаци… Да одмогну Чесима, а и себе мало да снабдеју. На ту општу размену отрчаше и артиљерци… Мало после силазе заробљеници у сурим исцепаним шињелима, док се Танасије шепури у једној бунди, са лулом у устима.

Слични чланци:

Српска трилогија 1.12

Под окриљем крста

Прича се како није добро да погреб иде истим путем. А ми наиђосмо опет на ону несрећну Битву, где још леже мртви, надувени коњи и преврнута кола. Очајање обузима људе при помисли на понован прелаз.

Прочитај више »
Српска трилогија 2.25

Солун

Kао да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет. Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године.

Прочитај више »