Гледајући са оне висине, нигде се није могао видети непријатељски војник… А наше патроле кренуле су јутрос рано.
Силазили смо кроз шуму, где се осећао мирис већ свенулог лишћа и влажне маховине. Пуста тишина и неки свечани мир овладао је природом. Штрче огуљена стабла и преломљена дрвета, сведоци окршаја, а ови шипрази још крију гранама својим мртва тела ратника. Видимо нечије ноге само, али људи ни главе не окрећу. Као што не гледају ни оне труле пањеве покрај пута, обрасле маховином.
Изишли смо на друм. Прођосмо поред оне куће у коју је јуче ударила граната. Притрчавају војници, и дижући руке у знак чуђења и грозе, напуштају ову кућу смрти. На поду, једни преко других лежали су обезглављени и унакажени лешеви аустријских војника уваљани у дубоку локву крви. А по зиду виделе се тамне мрље и остаци људских мозгова. Тежак задах смрти сукљао је кроз разбијене прозоре.
Ишли смо лагано, пролазећи кроз села која су била под влашћу непријатеља. Изашао народ и кличе ослободиоцима, а жене још и плачу од радости. У селу се нигде не задржавамо. Војници само застану да приме понуде које после деле међу собом.
Већ је дан на заходу… Преноћисмо насред друма, приправни свакога момента за дејство.
Сутрадан полазимо рано. Већ око подне сустигосмо их. Борба је била очајна. Око једнога ћувика тукло се на живот и смрт. Кажу да он доминира над далеком позадином непријатељском. Освојише га пешаци. Али Аустријанци га повратише после пола часа, а наши пешаци се сјурише у неке привремене заклоне, на тридесет метара од непријатеља. И тако на домаку бајонета, уз прасак бомби, гинући на обема странама, проведоше дугу ноћ… Рано зором наши кидисаше на бајонет и овладаше. И стрељачки строј као откинут са какве опруге отиснуо се вратоломном брзином преко поља, њива, долина и брегова. По претходном споразуму требало је да наши пале ватре, да бисмо видели на којој се висини налазе. А ватрени талас се ваљао… Таман да отворимо паљбу испред онога дима, када далеко испред нас букти ватра и мали пешаци гамижу као ројеви уз неку косу. Јурили смо галопом за њима, негде смо их и престигли и онда видимо, како смо ушли у клин а са свих страна праште пушке, горе села, грувају топови. Гађали смо са друма и лево и десно и запречавали пут избезумљеној гомили аустријских војника, који су бацали пушке и уздигнутих руку чекали пешаке. Као огроман талас који је пробио брешу, па без милости руши пред собом, тако је јурила пешадија понесена осветом, гневом и заносом, док је разривена царска војска бежала обузета лудачким страхом.
И тек на падинама Авале, пред унапред спремљеним отпором, запљусну снажно овај талас, па се заустави. Ту смо се поравнавали и прикупили, припремајући се за одлучан и последњи напад.
Био је сумрак и почела је сипити хладна јесења киша. У батерију стиже ордонанс из дивизиона, који донесе заповест да се одмах јавим команданту дивизиона за ордонанса извиђача, пошто је тога дана погинуо официр извиђач. Иако је то била блиска команда, чинило ми се да идем негде изван света.
По киши и мраку јахао сам преко неких потока, по глибу, преко поља и кроз нека села, док ме ордонанс не приведе једној јазбини, и рече:
– Ето, ту је командант.
Било је близу поноћи. При шкиљавој светлости лампе, седео је командант са још једним пешадијским официром, за кога ми после рекоше да је командант пешачког пука. Пријем дужности је био по свима правилима мирнодопске службе. По свршеном рапорту у пола ноћи завукох се и ја у једну оближњу рупу и заспах.
Дужност моја као ордонанса извиђача била је да јурим од једне до друге батерије, да тражим по пољима команданте батаљона, да извиђам путеве без предаха и одмора докле коњ не падне пода мном.
Чујемо да је Торлак ослобођен. Сада се само воде чарке са слабим престрашеним заштитницама, које после првих пуцњева беже, или се предају.
Са једнога брежуљка угледасмо Дунав и ускликнусмо од радости, као да видимо обетовану земљу. Јер ту је граница и крај наших мука.
Командант ме тада позва и нареди да најхитније кренем ка једном селу у близини Дунава, да одатле избијем на неко Милићево брдо и ту осмотрим положаје за батерију.
Кретох са једним ордонансом. Изиђосмо на главни пут и продужисмо касом, надајући се да ћемо стићи неку позадњу пешачку јединицу. Али наскоро пред нама се указа село, те пођосмо ходом.
Видимо да се у селу одиграва нешто необично. Народ трчи, довикује се… А на главном путу куда ми идемо сакупило се мноштво народа, па окренуто нама, непрекидно маше марамама. Ми неодлучно застадосмо… Али гомила крете на нашу страну. Већ се чују узвици: „Живели, живели, живела српска војска!“
– Коме то вичу? – запитах ордонанса… – У недоумици се окретох да видим има ли кога иза наших леђа. Али на друму бесмо само нас двојица. Онда пођосмо. Народ већ трчи и ми се наједном нађосмо опкољени са свих страна светом, који одушевљено кличе, пружа нам руке, жене плачу и љубе нам крајеве шињела. Хтео бих да запитам да ли је овуда прошла пешадија, али од галаме не могу да дођем до речи. Сељаци ухватили за узде мога коња и воде нас у правцу једне велике зграде…
Рекоше нам тада да смо нас двојица први који улазимо у село. Ја претрнух. Занемео сам пред могућношћу да сам овако голорук могао у последњем моменту наићи на неку њихову заштитницу, којих има много на пољима. Али оне могу и сада наићи.
Свукоше ме с коња. Народ ме грли, жене ките мога коња пешкирима, па и мени везују мараме око нараменица. Уведоше ме свечано у кафану. На улазу ме запахну мирис вруће ракије. Читаве гомиле погача и сира створише се преда мном, још ми дадоше и пивску чашу пуну вруће ракије. Онда се диже један да ми наздрави. Народ га непрестано прекида узвицима: „Живела војска!“ – а ја кришом погледам кроз прозор, да ме не изненади нека патрола аустријска. Куцало се чашама, ракија се разливала. Народ пева од среће. Пошто ми одржаше два до три говора, увиђам, онако мало загрејан ракијом, да и ја треба нешто да кажем.
Дигох се, па ми се учини као да летим. А пред очима ми све ружичасто и насмејано.
– Чујмо, чујмо! – виче народ.
– Браћо… – Случајно бацих поглед кроз прозор и као да се скамених од ужаса. Ама лакше би ми било да сам видео аустријску патролу… Угледах команданта дивизиона и његовог белца.
Као да се од смрти отимам, скочио сам преко стола. Чаше се испретураше. За мном потрча ордонанс. Прогурасмо се кроз народ, који нас је у чуду гледао, појахасмо коње, и, онако окићени пешкирима као да смо на некој селачкој свадби, потерасмо у галопу ка Милићевом брду. Да му само измакнем са очију.
Изван села на узбрдици успорисмо мислећи да су сељаци задржали команданта. Али, на наше запрепашћење, угледасмо га да нам се приближује. Ми полегосмо по коњима… Пешкири су лепршали позади нас. Већ смо близу врха, али још увек чујемо топот копита командантовог белца. Ту смо на врху, даље се нема куд. Сем у Дунав. Окретох коња и у галопу приђох команданту:
– Господине потпуковниче, налазимо се на Милићевом брду… Непријатеља пред нама нема више.
Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех. Насмејах се и ја.
– Наредниче, наша је земља сада слободна. иди у село да нађеш стан и буди вољно.
– Разумем! – па забацим шајкачу на једно око, опустим дизгине, и заједно са ордонансом запевам из свег гласа:
Дунаве, Дунаве, тија водо ладна…
Сутрадан је коминике Врховне команде гласио:
„На територији Краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.
