Предели су се видели као кроз какву копрену. Крупне пахуљице снега вејале су. Летели су читави праменови, квасили земљу и војнике или се задржавали на њима, те су личили на патуљке из прича… То је била војска која је победила једну царевину. Војници нису имали изглед победничких римских легија. Погурени и промрзли газили су блато, док су главе коморџија вириле изван арњева и са носева њихових капала је вода.
После успеле офанзиве, враћали су се растурени, деташирани делови у састав својих јединица на Бањичком пољу, код Београда.
Нека измаглица, измешана са димом од мокрих пањева, развлачила се свуда, гушила и штипала за очи. Шатори се видели на све стране. Око ватри седели официри са задигнутим јакама од шињела, док се војници размилели по Бањичком пољу као мрави.
На лицима људи огледала се заморна примиреност, као после неке страшне олује, у којој се могао и живот изгубити. После толико времена данас су први пут скинули спрему са коња. Животиње се стресале, издуживале вратове, онда окретале главе уназад, и, као чудећи се, посматрале људе.
Појахасмо до Београда. Путеви закрчени комором и војском која се креће негде у супротном правцу. Поред пута леже попаљена аустријска кола и надувене лешине коња. Сретамо и групе војника који раздрагано певају:
Дошо Шваба све до Раље
А од Раље никуд даље…
– Тек сада, када смо ослободили Београд, осећам замах наше победе – вели Милутин уча. Истурили смо им престоницу под нос, а не могу ни прстом да је дирну…
Сутон је. Улице мрачне, прозори неосветљени. Пред једном кућом угледасмо веселу групу људи и жена. Вратио се син па га мајка грли и љуби. И комшилук се сакупио пред кућом, и сви желе да стисну руку ратнику.
У локалима жмиркају лампе или свеће. Унутра жагор. Здраве се познаници и питају где је ко био. Распитују се за смрт друга или пријатеља. Онда, за срећна виђења, куцају се чашама, наздрављају и накрећу наискап. Задах вина и ракије измешан са димом дувана просто гуши… Пред другом кафаном повезани коњи за дрвета на тротоару, а изнутра допире песма пијаних људи. Из једних кола покривених арњевима помоли се једна глава.
– Друже, где је, славе ти, та Бањица?
По гласу, који личи помало на запомагање, рекло би се да дуго времена лутају по мраку београдским улицама.
– Е, да ти кажем – одговара неки полупијани глас са тротоара. – Врати се на Саву, онда се окрени на југ, и терај, терај, терај, па ћеш право на Бањицу.
Она глава изгуби се испод арњева и кола зашкрипаше.
Хтели бисмо до Калемегдана. Кнез-Михаилова улица пуста. Коњи се непрестано саплићу о рупе од граната. Наиђосмо кроз мрачне алеје и обресмо се на калемегданској тераси. А преко обале, нема пустош. Само негде у даљини светлуца једна ватрица. До јуче моћна царевина, изгледа нам сада у мрачној ноћи као скрхана.
Вратили смо се.
Улазимо опет у кафану. Нигде празног места. По поду леже војници, а на столовима њихове старешине. Затекла их ноћ у вароши и ушли у прву кафану да се склоне и одморе. Чак и онај на стражи код врата, наслонио се уза зид и спава.
Неко предложи да се вратимо у бивак на Бањици.
Варош се била испразнила. Копите коње одјекивале су тупо у мрачној и пустој ноћи.
Сутрадан је командант издао заповест да се нико не удаљава из бивака. Наређено је да се коњи тимаре и оруђа чисте.
– Чудим се да није наредио и топовску обуку… Знаш, да не заборавимо! – каже Александар.
– Не брини – смеје се командир – постараће се он и за то.
Али другога дана је наређен покрет.
После дводневног марша, заустависмо се у једноме селу, покрај железничке пруге, у близини Београда.
Наш бивак налазио се крај циганских кућа. Морали смо одмах поставити страже унаоколо, да бисмо одстранили нежељене госте, који су као мушице утрчавали непрестано у бивак и унезвереним погледом тражили свакојаке отпатке.
Дувао је хладан ветар. Војници наложили ватру око које се сакуписмо. Толико времена кријемо се по рупама и стрепимо од свакога фијука, па нам је сада необична ова ширина и тишина. Забијених руку до лактова у процепане џепове и уздигнутих јака од шињела, трупкали смо око ватре и газили по блату. А пуста расквашена ораница као туткало.
Нисмо се још добро ни одморили, а наређења су почела да пристижу. Те дезинфекција одела, те копање земуница за људе, те подизање штала за коње, па паркирање топова и кара, довлачење грађе и дрва за огрев са четири часа даљине. Онда бескрајни спискови у не знам колико примерака о погинулим и рањеним, о утрошку муниције… Затим те спискове враћају, јер се број утрошка муниције не слаже са списком тамо неке позадње команде, која из дугог времена води преглед и тиме прибавља себи важност. А неки коњ липсао негде на путу и сада се тражи комисијски извештај од ветеринара и два официра, од какве је болести угинуо, и шта је предузимано да коњ не липше.
– Ништа нам друго не остаје вели командир, већ очајан – него идући пут да се запрегнемо ми и војници. Ако ко умре, мање ћемо имати петљавине, него око једне кљусине.
Онда се упућује питање да ли је завршен операцијски дневник. А ми смо престали да га водимо још од онога дана када смо почели да одступамо. Нисмо имали ни времена, а ни на чему да га пишемо. Сада га састављамо на брзу руку, онако по сећању. А из наших непотпуних извештаја више команде писаће опет онако како је њима мило и драго.
И вечито: „На надлежност“. На крају, „кола се сломе“ на каплару Живуљу, или на несрећном Танасију. Тек тада пуста форма добије своју пуну важност.
За то време, позадина слави наше успехе. Приређују се свечаности, падају одликовања, говори се о генијалним замислима. Све је заслуга позадине. Позадина је писала наређења, позадина је превозила, позадина је умела да процени кад треба оних тридесет хиљада младића да погину, јер је позадина строгим наредбама поучавала како треба погинути…
А ми смо се задовољавали скромним песмицама, уз чашу вина. Сви су певали унисоно: зумба, зумба, зумба… а један упадао: „Бајонет… фишеклија… шајкача… опанак… пешак… репоња… гегула… – и онда завршавали сви углас:
„Ти си ову земљу ослободио.“
