Поиздолазиле су породице жењених пешачких официра и пред вече би оживели друмови… Љутили су се само неожењени што им је, доласком жена и кћери старијих официра, поремећен њихов домаћи живот. Морали су зато да упућују фуражна кола чак на суседну станицу, да приме „живу фураж“ – како се већ одомаћио израз за гошће нежењених официра. Због оних жењених морали су се исељавати из села и узимати станове у засеоцима. Са дамама својим излазили су у шетњу тек кад падне мрак.
У пешака је више развијен колективни живот него код артиљераца. Пешаци заједно маршују, заједно се хране, заједно јуришају, заједно умиру. Артиљерци су међутим размештени по положајима. Батерије се навикавају на самосталан живот, а тако остаје и за време затишја. Свака батерија поручује за себе „живу фураж“. Она, не излази изван оквира једне батерије, и, на крају, одилази истим путем којим је и дошла. Али код пешака и на овом пољу делатности влада оно опште схватање. Пошто су „гошће“ пробавиле два до три дана у једној чети, прелазиле су онда у суседну, и тако редом, док им не досади.
О свему томе водио је строго рачуна Александар.
Тако, једнога дана, кад смо баш хтели да ручамо, наиђе сав задихан и обрати се командиру:
– Замислите, господине капетане, Мица „капетаница“ доспела и до пешака.
– Шта кажеш? – запита командир, готово пренеражен.
– Јест, богами!… Нисам веровао својим очима.
– А где је?
– Код командира Свете. Ту је обично почетак њихове „пешачке каријере“ – говорио је Александар, као да хоће још више да наједи командира.
– Добро, је ли видела она тебе? – пита нестрпљиво командир и одмаче тањир с јелом.
– Да вам причам. Поведем јутрос возаре на јахање и на пољани затекнем командира Свету са четом. И они вршили обуку. Кад сам дао вољно, приђем му и он ми тада прича како су синоћ добили нову „робу“. Хвали се: „Прима квалитет“… „Сортимент“… „Нешто невиђено“. Ви знате… ја по дужности морам да видим јер смо доста оскудни у последње време… Као велим, ако може да поднесе и за нас, иако ја ту пешачку „робу“ не ценим много. Када сам се вратио са учења, предам возаре њему – показа на мене – да он истерује коњима „гланц“, а ја онако с коњем право у село. Једва нађох кућу у једном забрану. Сви се посакривали, откако су жењенима дошле госпође. Сјашем, па у кућу…
– А-ха, а-ха! – узвикну командир.
– Да видите само… посилни, носи ову чорбу! Дакле… уђем. Кад се тек отворише врата, и из једне собе истрча једна омалена, сува, сва рашчупана и раскопчана, па ће тек: „Ју!“ – Знате, стиди се женска. – Молим, молим – велим ја – извините. Кога тражите?“ – запита. – Капетана Свету – рекох. „Није још дошао“, и утрча у другу собу.
Посилнога нема и ја стојим сам у предсобљу… Не смем да уђем… Било би ми непријатно да наиђем на… тако нешто, јер ви знате пешаке… Они не умеју да буду господа… да скину чизме…
– Добро, молим те, виде ли њу? – прекиде га командир.
– И решим се да закуцам… Неки женски глас: „Слободно!“… А-ха, ту је, помислим и уђем. Замало да се претурим… На кревету лешкари Мица „капетаница“, сада сигурно „командирка“, а преко пута ње седи, сав зајапурен, један потпоручник.
Кад ме виде, она скочи, збуни се, ушепртљи. А онај се једва диже да се поздравимо.
„Откуда ти?“ – вели ми. – „Шта ради Бата?“
– А, ’оће јест! – додаје огорчено командир, нервозно чупка хлеб, и ваља мале лоптице.
– Како си ти? – питам је ја. – Ти стиже, стиже?
„Па ето“ – поче да врда, јер не може да говори отворено пред оним потпоручником – „добро, знаш… Досађује ми ова врућина само, иначе сам имала доста посла по кући“ – поче да ме завитлава, тек да нешто говори… Она и послови! – и Александар мигну једним оком.
– Е, свеца јој њенога! – командир махну главом и запали цигарету у пола ручка.
– Уто викну она „капела“: „Миле, ходи овамо“ – те онај амза изиђе.
– Је ли, сунце ти твоје, па зар тако?!… Зар с коња на магарца!… Из артиљерије у пешадију, колико да промениш команду! – викнем ја.
„Јаој, болан, немој да си безобразан“ – поче она – „мене је ова другарица преварила. Каже, иде код брата, и молила је да јој правим друштво.“
– Коме ти то: брат, другарица, пријатељица… Овам-те, онам-те, па на кревет командира Свете.
„То није истина. Треба да знаш, ја волим Бату и ја сам хтела јутрос да дођем, али нисам знала пут.“
– Ја, није знала пут! – вели огорчено командир. – А мало смо пута шетали. Уосталом, сад ми не треба! – он баци чачкалицу из уста и диже се од стола.
– Јео сам пред ручак нешто у кантини… Не могу сада. Идем у дивизион, звао ме ађутант. – И оде.
– Опасно се секира – вели ми Александар. – Није требало пре ручка да му причам. Какав дивизион!
Командира нисмо видели до четири часа. Наиђе тек кад беше време топовске обуке и Александар му изиђе на рапорт. Иако се командир старао да прикрије своје нерасположење, ипак смо по његовом командовању увидели колико је расејан.
После топовске обуке обрати му се Александар.
– Шта мислите, господине капетане… Како би било да одем мало горе, и да је понудим… ако хоће да дође.
– А… не би било рђаво. – Његове се усне развукоше у осмех. – Али када није дошла досад… сумњам – и преко лица пређе му сенка нерасположења.
– Да покушам, а надам се…
– Хајд, види. Само се чувај пешака, опасни су они.
– Не брините! – и Александар се упути право у шталу. Наредио је да му се опреми „Ескило“, рудни коњ, на чијим се широким леђима могло седети као на канапеу. Рекао је да не стављају седло, већ три савијена ћебета да пребаце преко леђа. На тако опремљенога коња узјахао је, и са својим сеизом, у први сутон, оде право у село.
Ја сам остао у батерији и са нестрпљењем очекивао његов повратак.
У неко доба врати се сеиз са коњима. Питам га, куда су ишли.
– У село.
– Шта сте радили?
– Господин потпоручник вечерао…
– А ти?
– Ја чекао.
– С ким сте се вратили?
– Па… ова два коња…
