… „Народи ће се закрвити и на земљу ће ударити голема сила. Села и градови ће горети… Мајке ће лудети, гледајући како душмани кољу децу њихову… Опустеће поља и њиве… И викаће живи: устаните мртви да легнемо у гробове ваше.“
Проноси се легенда од уста до уста. Причају да је то пророчанство неког видовитог сељака, и што је он досад прорекао, све се обистинило… Или је прича створена у машти народа, који предвиђа несрећу, или да тешку неман лакше поднесе, заносећи се надом да ће опет настати срећни дани.
Месеци су прошли у ишчекивању новога рата. Војници су ишли на одсуство, миловали децу своју, жели жито и очекивали бербу кукуруза… Непријатеља се више нису плашили и са презривим осмехом говорили су о минулим догађајима… А они који су чували границу, престали су и да пуцају на царске војнике.
Али од неког времена кружили су чудни гласови. На обалама Дунава и Саве видела су се на непријатељској страни нека кретања, нове униформе… Обустављена су одсуства. Причало се да се и Бугари спремају. Против кога?… Зар нису већ једном платили скупо издајство своје?… Или они мисле да се помоћу туђе силе свете измученом народу српском?
На северу се гомилале армије немачке и аустријске, на истоку и југу бугарске.
Да ли ће се обистинити пророчанство?
Било је то септембра, хиљаду деветсто петнаесте.
Хитно смо кренули. Промицали смо путем, поред високих зрелих кукуруза, праћени песмом препелица. Вечерњи поветарац, испуњен мирисом увелог лишћа, пиркао је. Ишли смо ка железничкој прузи. Али нико није знао на коју ћемо страну, да ли ка северу, према Немцима, или на југ, према Бугарима… Старији официри који су једном већ били у рату противу Бугара, причају сцене из крвавих борби. Потпуковник Петар, командант дивизиона, вели:
– Гину, брате, као стока… Сада, у борби са Аустријанцима, редак је био случај да се њихова пешадија приближи батерији. Али у борби са Бугарима, то је готово свакодневна појава. Нападају тврдоглаво, иако је очигледно да ће сви изгинути…
Ми, млађи, из потаје прижељкујемо да нас упуте на северни фронт. Ма били тамо и Немци…
Када стигосмо на станицу, локомотиве су биле окренуте југу. Отпочело је одмах журно укрцавање. За време утоваривања јурили су возови пуни војника, једни на северну, а други на јужну страну.
– Ово неко као да ранжира кадрил – вели поручник Лука.
– Биће теби кадрил, ако се на путу почукамо – добацује у шали потпоручник Војин.
– Вала, какав си баксуз, може и то да нам се деси.
– Ја баксуз!… А сећаш ли се код Шапца, када нам ти дође у батерију!… Дотле беше мирно. Али тога момента хтедосмо сви да изгинемо.
– Пази, молим те, пази – намигује потпуковник Петар – како се џивџани свађају. – Окрете се потпоручнику Војину: – А то је било онда када сам га ја упутио.
– Јест, јест, баш тада – упаде поручник Лука – кад су њих тројица стајали на осматрачници и гађали једнога коња, а нису видели колону да им се приближава…
– Е, шта ћеш – вели јетко потпоручник Војин – дао ти Бог да си у позадини, па боље видиш.
– Тако, тако ти њему! – добацује капетан Веља, командир Војинов. – Онда се окрете Луки. – А, дед му сада одговори.
– А што позадина, били смо на истој линији…
– Главно је, ниси био на нишану.
– Ја предлажем да се њих двојица порву, и ко буде јачи, тај је у праву – предлаже капетан Војко.
– А, не знате ви како је он чврст, иако је онако мали – брани капетан Веља свога водника. – А Лука је висок, али сав млитав…
– И дукат је мали, али вреди – смеје се Војин.
– Јест, бато, али да те лупим петодинарком, ти би се претурио. А-ха!… Кипислцауф! – добацује Лука, употребљавајући ову узречицу као сигурну потврду.
Смеје се и потпуковник Петар и говори полако да га они не чују:
– Е, уживам када се њих двојица препиру. Другови су из детињства, и вечито један другом опонирају. А не могу један без другога.
Тако смо разговарали из дуга времена седећи на камењу поред железничке пруге, док су војници утоваривали топове. И ова композиција крете. А онима који остадоше наређено је да крену путем до станице у Лапову, где ће и за њих доћи нова композиција. У овој групи затекох се и ја.
Стигосмо у Лапово по ноћи и подигосмо бивак одмах иза станице, очекујући сваког часа покрет.
Али за нас није стизало никакво наређење. Цео следећи дан седели смо на станици и посматрали возове. Под Београдом су отпочеле борбе и избезумљени народ је бежао. Стиже и једна композиција са избеглицама. Мајке су вукле децу, носећи собом у дењковима најпотребније ствари. Девојке бледих образа, увелих лица и застрашена изгледа, одевене свакако на брзу руку, силазиле су збуњене. Плач деце разлегао се на свим странама. Сав тај нејаки народ стајао је неодлучан на перону, не знајући на коју страну да крене. Имало је жена које су кршиле руке од бола за изгубљеном кућом.
– Хајде, хајде, склањајте се! – наређује командант станице.
– Па куда ћемо? – вели очајна мајка.
– Госпођо, ја о томе не могу да водим рачуна. Излазите одмах! – каже им грубо командант станице.
– Полако, господине капетане, немојте ни ви тако! – прилази команданту потпуковник Петар.
– Господине потпуковниче, овуда пролази дневно седамдесет возова, а ја одговарам за ред.
– Све ја знам, али ви видите да је народ измучен, па немојте да подстичете ватру! – Онда се обрати жени благим гласом: – Молим вас, госпођо, боље ће вам бити ако изиђете изван станице. Хеј, војник… Помози госпођи… Е, тако!
– Научите ме, људи, шта ћу са овим црвима – завапи мајка, показујући на децу, која су је држала за сукњу.
А станични сигнал је упорно звонио, наговештавајући нову композицију. Наскоро улете локомотива вукући бескрајан низ затворених вагона из којих су вириле коњске главе. Или су на отвореним вратима теретних вагона стајали војници и радознало посматрали гомилу.
Јуриле су композиције као помахнитале… Имао се утисак, као да је цела земља узаврела и успламтела и сваки појединачно се осећа ништавним према општем замаху…
Једна жена тихо јечи и лако се нија. Када наиђе неки воз, она као избезумљена трчи покрај вагона и виче:
– Миле, сине Миле!… – и сва сломљена, и онако разбарушена, враћа се поводећи се и седа на клупу испред станице.
Кажу, данима она чека, не би ли јој случај повратио изгубљено дете.
