„Данас је тешко пронаћи редове“

У земљи је горело. Натчовечанском снагом бранио је народ сваки педаљ своје земље од много надмоћнијег непријатеља. Али природа је подарила људима само један живот, а свакога часа хиљаде су остајале на бојним пољима. Помоћи ни са које стране. Од мора, преко Дрине низ Саву, онда покрај Тимока, далеко на југ, све до македонских планина, грмели су топови, праштале пушке, циктали митраљези и грувале бомбе. У тој ватреној клопци, јурила је нејач на све стране тражећи спаса… Као да је заборављен од Бога, а напуштен од пријатеља, препуштен својој судбини, стењао је народ под силним замахом.
Београд је пао. Бугари су прешли границу… Ватрени и убиствени обруч се све више стезао. Са извесних положаја одступамо без борбе, да нам непријатељ не би зашао иза леђа. Сваки је одступао у правој линији преко планина, урвина, дубодолина, некад по беспућу, преко река, а често су се људи и упрезали, да би само спасли материјал и топове. Непријатељ није смео ни једну мањерку да заплени. За собом смо рушили мостове и железничке шине, а храну, уколико нисмо могли собом понети, палили смо. За нама је остала пустош.
Народ је у већини остајао на своме огњишту, надајући се да ћемо се ускоро вратити. Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали су онако незаштићени насред пута.
Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле. Силазили смо са неке висине, по речноме кориту, обавијени тмином облака и засипани јесењом кишом. Ни прст се пред оком није видео. Газили смо воду, саплитали се о камење. Били смо прокисли до коже. С нама је гамизала и пешадија. Онако у мраку, препуштени готово сами себи, измучени и јадни, давали смо утисак раздражене гомиле, и војници су већ гласно протестовали. Први пут од почетка рата. Њихово расположење могло би се свести на двоје: или енергична офанзива, па ма сви изгинули, или да их распусте кућама. Ово средње стање, вечито одступање без борбе, тешко се подносило. Да се случајно нашао енергичан вођ, послушали би га без поговора, ма у којем правцу их повео.
Те ноћи наиђосмо и на једну воденицу. По старој навици својој да обилазе око кућа, застадоше пешаци пред воденицом и почеше да провирују кроз разређене даске. Унутра је тињао жижак и они затражише да им се отвори. Да се мало одморе, а и да понесу, ако што нађу. Стари воденичар, вероватно глув, као и многи који се тим послом баве, није чуо њихову лупу, те војници развалише врата, силом уђоше и разбудише старца. Сломљен годинама, седи старац се вероватно и није занимао за рат и његови појмови нису од мицали далеко од трошне дашчаре у којој су се махнито окретали воденички точкови. Пренеражен изненадном појавом наоружаних људи, у старачкој малоумности покушао је да их силом избаци. Али, без иједног јаука, пао је избоден бајонетима.
Поднаредник Груја каже да су пешаци тада хладно изишли, као да су пиле заклали, и изгубили се у мрачној ноћи. А и он то говори гласом као да препричава неки безначајан догађај. Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске.
Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће.
Пред зору смо прешли неку реку. Око подне задржасмо се на багрданским положајима.
Још као деца слушали смо од старијих за те положаје. А нешто мало доцније сазнали смо за порекло ове легенде.
Укрућени и надувени стари генерали давали су задатке млађим официрима. И увек оне познате приче: северна и јужна војска. И тешко команданту јужне војске, ако за главну базу одбране није изабрао багрдански положај. На овим положајима јужна војска је сачекивала северну и обично је до ноге тукла.
А сада смо, у пуној збиљи, ми јужна војска, која брани баш багрданске положаје.
Следећег дана рано изјутра командант је добио извештај да ће око девет часова доћи Краљ, да обиђе положаје.
Тачно у девет дошао је седи Краљ у пратњи ађутанта и свога личног лекара.
– Ваше Величанство – рапортирао је командант – стање пука је ратно. Пук се налази на положајима.
Краљ се руковао са командантом, онда и са осталима, до последњег ордонанса.
– Пуковниче, желим да обиђем положаје и да видим моје војнике у рову.
Командант ме зовну:
– Ићи ћете испред нас. Водите право код пешачког пука, који се налази у резерви.
Кретали смо се лагано кроз шуму. Питао је Краљ за морал војника. А командант, чуо сам, одговара како морал никад није био на таквој висини као данас.
– Ваше Величанство, војници само чекају вашу заповест, да сатерају непријатеља у Дунав.
Али седи Краљ је добро познавао психологију рата, и меланхоличним гласом одговори:
– Без савезничке помоћи, пуковниче, такве се заповести не издају.
Кретали смо се иза гребена, кроз шуму, да нас не би опазили непријатељски аероплани.
– Куда идемо? – запита Краљ.
– Код пешадије, ваше Величанство.
– Код оне у рову?
– Ваше Величанство, ви се не смете излагати сувише. Ви сте потребни земљи – говорио је ађутант.
– Кад могу да гину моји млади војници, није велика штета за мене, овако старог.
Унапред је јављено оном пуку у резерви да ће их посетити Краљ. Када им приђосмо, војници су били постројени у кару.
Командант пука предаде рапорт и Краљ се заустави у средини пука.
– Помоз бог, јунаци!
– Бог ти помогао!
Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори:
– Јунаци, браћо… Тешка времена су настала за нашу земљу. Непријатељ је навалио са свих страна да пороби нашу лепу отаџбину. Привремено је узео један део земље, али име Србиново никад неће уништити. Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину… Ми вам одајемо хвалу, а и будућа поколења биће вам захвална за све жртве… Јунаци… Не клоните духом… Наша је земља преживљавала и теже часове, па је милошћу божјом и храброшћу својих синова излазила наново на видик, светла и чиста образа. – Седи Краљ је заћутао и оборио главу. Затим је лагано диже и, прикупљајући снагу, настави: Јунаци!… Упните све снаге, да се одупремо непријатељу још мало… Још мало, јер нам савезничка помоћ стиже и за који дан ми ћемо заједничким напорима савладати непријатеља.
Краљ спусти главу и неколико тренутака гледаше туробно преда се. Затим ободе коња.
Командант пука се окрете војницима и поздрави:
– Живео Краљ!
– Живео, живео, живео! – одјекује кроз дубраве из хиљаде снажних грла.
Изиђосмо изван пешачке каре и Краљ проговори:
– А сад, хајдемо у пешачки ров.
Команданти се узврдали, нешто се дошаптавају, јер ако бисмо се само појавили на гребену, разнела би нас немачка артиљерија. Застали смо у недоумици. Краљ као да некога тражи, обрати се мени:
– Шта ти чекаш, што не полазиш?… Води у пешачки ров!
Али ађутант краљев ми у пролазу добаци:
– Скрећи на коју било страну, само не води тамо.
Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи.
– Немојте ви мени објашњавати… знам ваљда да се у ров не иде са коњима. – И Краљ заустави свога коња да би сјахао.
Пришао је и стари краљев лекар.
– Величанство, немојте се излагати…
– Зар и ти?… Е, мој докторе… Земља ће лако наћи једнога краља, а још лакше доктора… Али данас је тешко пронаћи редове… Простог редова, докторе – објашњавао је Краљ дрхтавим гласом.
Умешао се и мој командант.
– Величанство, са артиљеријске осматрачнице види се цео положај.
– Па добро! – рекао је невољно Краљ и пођосмо на осматрачницу дивизиона. После мале паузе проговори Краљ: – Како бих срећан био, када би се овако старали и о војницима… Тешко ми је што народ толико гине.
Иза артиљеријске осматрачнице сјахали смо, и Краљ уђе у заклон. Командант дивизиона је објашњавао Краљу линију наших и немачких ровова. Над нама су баш тада летели немачки аероплани и тешка артиљерија почела је дејствовати.
Већ заморен, Краљ је сео на један трупац и замишљено гледао преда се. Говорио је командант дивизиона како нам немачки аероплани непрекидно досађују, јер откривају наше положаје њиховој артиљерији.
Краљ слуша, клима главом и лупка једним штапом по земљи, па ће рећи:
– Е, тако је… Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати… А они мени веле: „Величанство… не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету…
Из земунице изиђе стари лекар, и обрати се мени:
– Је ли, тобџија, гађају ли ову осматрачницу?
Рекох му да досад још нису, али лако могу, ако нас само опазе аероплани.
Он погледа унезверено около себе, и љутито махну главом.