Јанкова клисура

Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало. Непријатељу је у огромним масама надирао са свих страна. Пробој је вршен час на једном, час на другом делу фронта, а у нашој позадини није било никаквих резерви. Одступали смо без борбе са једног положаја на други. При мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и немилост непријатељу и своје породице и своју имовину. Раније, они су се још и заносили надом да ће се после једног силног налета повратити и можда осветити за нанесену штету и срамоту. Али сада су и сами почели увиђати да све пропада, и да је њихова даља судбина неизвесна…
Бугари су на југу пресекли главну пругу и претила је опасност да нам запрече даље одступање. Притешњени са свих страна, додирујемо се готово леђима са трупама на бугарском фронту, онда се заједно окрећемо и узмичемо истим правцем. А јесења киша лије. Путеви искварени, мостови разваљени. Војници без обуће, а одело поцепано. Из успутних вароши беже грађани и лакши рањеници. На свима странама плач деце и јаук рањеника.
Мост на Морави бачен је у ваздух. Људи имају утисак као да им је откинут један део тела. Шумадија је поробљена. На станици су стајале композиције пуне одела, хране, дувана. Дозвољено је војницима да узимају колико могу, а и народ је пуштен да развлачи, јер Немци тек што нису стигли. Демонтирана локомотива подсећа на лешину, празни вагони зјапе као гробови. Свуда старо одело, побацане капе и хартије, просути џакови брашна, као да је вихор беснео над мирном паланком. Што није могло да се понесе, палило се. Дим се развлачио на свима странама…
Била је то последња етапа до које су доспели најмногобројнији бегунци из северних крајева. А ту су стали као замрзли, очајни због даље неизвесности.
Први пут војници су застали неодлучни. Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице. У неизмерном очајању које је обузимало земљу, зашто и они не би подносили опште јаде заједно са својима?… Досад их је носио неки колективни занос. Досад је још било неке наде. Али сада, пред болним сазнањем да већина народа остаје, одушевљење се гасило, дух је малаксавао, нада умирала и понеки, неодлучни, скретали су са пута. Нико их више није видео.
Одмицали смо лагано друмом, док су експлозије праштале за нама. Војници су носили пуне торбе дувана и облачили нове шињеле, које су узели са станице. А једном се отегла торба од силног терета. Узео пешак из напуштене радње дугачак ланац, у нади да ће га доцније однети својој кући.
Капетан Веља се љутио:
– Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио.
– Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени – размишља потпуковник Петар. – Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт… Тако је и са њима. Кад почну и они да бацају ове ствари, кад будемо видели ланце и будилнике покрај пута, онда ће то тек бити знак да се и ми озбиљно замислимо.
На путу се измешале пешачке коморе, муниционе колоне, артиљерија, а са стране придолазе нове трупе са бугарског фронта. Друм је закрчен, и сви стајемо. Стока малаксала, и једва креће. Пут је све гори. Блато је негде до близу осовина. Те ноћи небо је било ужарено од огромних ватри позади нас. Фабрика у Обилићеву горела је. Стогови сена, растурени по пољима, пламсали су… А путем су шкрипала кола и разлегала се псовка људи. Војници су постали унезверени, мало надражени, неки као расејани и немарни на строге заповести официра. Било је и пијаних. Прича се да су упали у кућу једнога народнога посланика и све разнели.
– Боље је да разнесу наши војници, него да падне Немцима у руке – правдао је неко њихов поступак.
Али са друма допирали су гласови:
– Кад пропада држава, нека пропадне и приватна својина!
Седимо поред ватре занемели и тужни. Имамо осећање као да се налазимо у неком усковитланом вртлогу… Земљу напуштамо. Последње остатке државне имовине у Крушевцу народ је разнео.
– Чуо сам да су сви чиновници примили плату унапред за два месеца и да су разрешени дужности – вели потпоручник Живадин.
Потпуковник Петар тужно климну главом. Остали су ћутали. Потмуле експлозије разлегале се из Обилићева. Путем пролазила раздражена гомила. Неки одступали, други се враћали.
– Где ли ћемо се зауставити! – завапи потпоручник Драгиша.
Потпуковник Петар је лупао штапом у један угарак са којег су одлетале варнице, па ће рећи:
– Сва је несрећа у томе што су војници приликом овога одступања наишли баш на свој родни крај. Сада треба да оставе жене и децу, старе родитеље. А и сами виде да за овај моменат отаџбини нема спаса. Треба имати моралне снаге, па не подлећи искушењима…
– Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен – упаде капетан Веља.
Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи:
– Мислиш… Хм! – он махну одречно главом. – Утисак и последице били би као кад би сад неко на ову ватру под нашим ногама сручио канту бензина, да би нас боље огрејао. Не, не! То није начин… Маса је узаврела… Јест, слабији попуштају. Али док одмакнемо, надам се, људи ће прегорети тренутке растанка. Тешко је… много тешко.
На положајима мало се задржавамо, или поједине команде само, као заштитница да би се главна трупа спасла. Али обруч се све више стеже око нас. Понекад се борба прима само зато да би отишли нејач и комора.
Пред Јанковом клисуром стало се, и ни маћи. Кроз клисуру, а и даље, комора се заглавила: стока попадала, кола се поломила. А Немци непрестано туку из аероплана митраљезима стоку из запреге у клисури. Коморџије се разбегле. Лево тече бујна река, десно се дигла планина. Колона као да се скаменила… Немци то виде, па надиру све жешће. Још само једна ноћ и артиљерија многих дивизија пашће непријатељима у руке.
Командант дивизије Терзић очајан је и позива артиљеријске официре.
– Господо – говорио је он – наш положај врло је тежак и критичан. То и сами видите. Од наше енергије и одлучности зависи хоћемо ли у току сутрашњег дана спасти топове. Клисура у току ноћи мора да се рашчисти. Али мора, господо, мора! – виче командант. – Узмите све подофицире. Даћу вам и чету пешадије, и ко вам се успротиви, ма то био и генерал, убијте га. То ја наређујем… Сад је пет часова. Захтевам да клисура буде слободна за пролаз сутра изјутра до четири часа…
Заповест је одлучна. Одговорност наша велика. А клисура загушена од изнурене стоке, од поломљених и претоварених кола. Као да је у људима застао дах, па им је, у самртној агонији, свеједно да ли ће наша артиљерија моћи да прође, или ће је заробити.
Пред клисуром застајемо да створимо план. Поручник Бранко предлаже да се распоредимо дуж целе клисуре, али да нико не предузима ништа енергичније док предњи не стигну на излаз.
– А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш!