Моја, пета батерија

Улице су биле закрчене пешадијом, артиљеријом, колима. Сви су ишли у једном правцу. Пристизале су трупе и са бугарске границе. Али нико ни за кога није распитивао. Трагедија је општа. 3емља је изгубљена.
Многе су радње затворене, да би лихвари сачували богатство своје. Свеједно што је војска измучена. Наићи ће друга, која боље плаћа.
Турске куће су забарикадиране и кроз решетке на прозорима гледају Турци одступање војске. А наше становништво стоји преплашено пред кућама, избезумљено од страха и тешке слутње пред наступајућим данима. Неки већ товаре ствари и беже. Избеглице из северних крајева, које већ данима одступају заједно са нама, остају занемеле, јер виде да је наш слом потпун. Њима је најтеже. Кућа им је пропала, даље немају куд, а овде никога не познају.
На излазу из вароши зауставише нас да прође један пешачки пук, који замаче на супротну страну. Пролазе исцепани војници мрзовољна изгледа, претоварени торбама и муницијом, и одоше, грешници, да изгину. Стара себичност се испољава на лицима оних што продужују пут. Нама је сада ипак угодно. Заштићени смо. А сунце благо сија и на догледу је огромна равница.
Преда мном је стајала са стране пута група људи око једнога човека, обученог у стари шињел без оне „шлинге“ позади. Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило мој поглед… Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос… Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу.
Погледах и на оне људе около, па ми они познати.
– Је ли то пета батерија?
Познадох их наједном. Сјахао сам с коња и притрчао своме старом командиру. Дуго смо се држали за руке, без иједне речи. Предосећам да су преживели неку тешку трагедију и страх ме да запитам. Војници се поздрављају са мном срдачно. Али нема многих, па ни Александра, ни батеријског наредника, не видим ни Траила, ни Танасија… Хтео бих да запитам, али стрепим да не чујем страшну вест, коју све више наслућујем, гледајући измучена и измењена лица њихова.
– Па… Како сад? – запита капетан Лазар, држећи ме за руку.
– Тхе!… Ето тако, видите и сами. А ви?
Он тужно махну руком и климну главом:
– Горе бити не може…
Са извесном стрепњом, запитао сам га:
– А батерија?
– Не постоји више – једва изговори и у очима му се појавише сузе.
Војска је промицала поред нас. Као да сам му позледио неку рану, командир је обухватио зубима доњу усну и намрштено гледао преда се. Онда се прену:
– Није ми до топова… То је гвожђурија, као што и сам видиш, они нам сада ништа не користе – и показа руком на пут, куда се кретала једна батерија мога пука. – Али тешко ми је због војника. Ти сироти људи вршили су своју дужност до последњег часа… Пред мојим очима су падали. Онако рањене Бугари су убијали – командир се загрцну.
То није била жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима својим. Саосећао сам са њим, те нисам ни покушавао да га тешим.
– Где се то догодило?
– Код Лесковца.
Онда зађосмо мало у страну, седосмо на једну гомилу камења и капетан Лазар ми исприча судбину пете батерије…
– Кренули смо из нашег бивака сасвим изненадно. Али задржаше нас неочекивано на пола пута у Ћуприји. Ту се истоварисмо и на једној пољани подигосмо бивак. И замисли, док се у Бугарској вршила увелико мобилизација и концентрација трупа на нашој граници, ми смо седели, двеста километара далеко, на једној пољани, и обављали службу по свима мирнодопским правилима: топовска обука, трубе, рапорти, и већ све остало што ти је наврх главе изишло… Као да смо на неком маневру…
Командир се наслони лактовима на колено и погледа у земљу, као да се нечега присећа. Ја запалих цигарету. Он климну главом, исправи се и погледа ме.
– Сада, баш пред твој долазак, одиграо се један догађај, ето, овде на друму, чија је историја далека, још из Ћуприје. Напомињем ти узгред, да видиш само психологију и праведљивост нашега народа. Овај догађај на друму јако ме је дирнуо, и да ти га баш испричам.
Док смо били још у Ћуприји, наиђу једнога дана мештани у наш бивак и доведу једнога мангупа коња. Веле, сигурно је из нашега пука. Улазећи у бивак, натрапају баш на команданта дивизиона… А ти знаш њега… Он је у стању да дигне на ноге целу батерију за неки мали каишић, а тек замисли сад… У питању је био коњ!… Позвао је одмах сва три командира. Сав узбуђен, питао је чији је овај коњ… Загледасмо га и ми, али нико не може да га позна. Био је то један од оних дората без белеге, каквих је само у нашој батерији било око педесет. Онда нам нареди да се вратимо у батерију и да се распитамо.
Поднаредник коњушар био је Светозар… Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу.
„Сви су овде“ – одговори ми он одрешито.
Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно.
„Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он.
Мало после врати се.
„Сви су наши коњи овде.“
– Ама баш сви?
„Сви, господине капетане!“
– Добро – велим ја, и нешто ми лакну. Одем у дивизион… Дођоше и остали командири и изјавише да то није њихов коњ. То исто рекох и ја. Командант се нађе у чуду.
„Погледајте још једном коње по списку“ – нареди нам.
Не рекосмо ништа… Када се одмакосмо, почесмо да протестујемо што нам се не верује. Али како смо били под његовим оком, то ипак наредим да возари изведу коње. Таман сам узео списак, када се возари у коњушници узмуваше и одмах дође каплар па ми изјави да нема једнога коња, и то баш онога који стоји везан пред дивизионом… Е све ми се преврте… Запитах, где је поднаредник… Али он се склонио негде и нико не може да га пронађе. А сада треба ићи у дивизион, и већ можеш да претпоставиш шта ме тамо чека. Јавим осталим командирима да се не муче, и одем у дивизион.
Бре… Бре!… Шта се тада сручи на моју главу!… И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово… како оно… и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!… Наравно, он је говорио с разлогом, био сам крив, признајем, те нисам ни покушавао да се браним.