Беспуће…

Следећег дана сишли смо готово сасвим у равницу и осетили други ваздух. Наилазили смо и на знаке питомине, на гумасте смокве и на мале винограде. Нарови су расли самоникло, као у нас трње. Могли смо раскопчати и шињеле. Милан кувар почео се већ знојити.
– Кажи ми, молим те, шта си све обукао, те изгледаш такав? – пита га потпоручник Драгиша.
– Ево… прво на ногама: једне чарапе, друге чарапе, назувице, ноге сам увио крпама и онда навукао чизме. Затим горе: једне гаће, друге гаће… „унтерциг“, једне чакшире и друге чакшире. Затим три кошуље, „шлофијанку“, „цивилни прслук“; ова вунена џока, блуза и шињел.
Уза све то, пребацио је Милан кувар преко рамена још два ћебета и шаторско крило. И увек је на челу пука.
– Ех, лако је њему, тај се ужирио и утовио у командантовој кујни, а није га била мемла као нас – јада се један из четврте батерије.
Заноћили смо пред Подгорицом, у једном селу.
Сутрадан је било сунчано и ведро зимско време. Под нама је шумела валовита Морача, која је на тихим и дубоким местима имала боју неба. Људи су били весели што улазимо у велику варош, где ћемо сигурно наћи хлеба, а можда и крова над главом. Силазећи са снежних планина и пустих кршева, посматрали смо, задивљени, куће, димњаке, из којих су се истезали праменови дима. Кроз прозоре кућа видели се кревети и осећао дах домаћег огњишта. После толико дана скинули смо најзад шињеле, а војници донеше и воду да се умијемо.
Комесари већ отишли у варош, И наскоро се вратише са месом и хлебом. Али рекоше да на војника следује само по четвртина хлеба…
Казани се пушили, војници поседали около и посматрају како се крчка јело.
Пошли смо у варош. Подгорица нам изгледа као неки велелепни град. Пред сваком радњом застајемо. Задивљени смо… А кафане препуне официра, чиновника, војника, Црногораца. Пије се и пуши, ларма, познаници се поздрављају, препричавају новости и са усхићењем се говори како ћемо са првог морског пристаништа прећи на азурне обале Француске. Ако неко тек као узгред помене и породицу, која је остала у земљи, преко лица људи пређе сенка, која убрзо нестаје при сусрету са новим пријатељима.
Овде је опет онај црногорски генерал, у пуном господству своме.
Говори се о капитулацији Црне Горе… У Подгорицу почињу већ да придолазе и црногорски војници. У малој варошици је понестало намирница. А и трупе српске пристижу са свих страна. Један командант пешачког пука прикупио војнике, и са музиком улази у варош… Однекуда довукли наши и једну пољску батерију и пред топовима стоје Црногорци од јутра до мрака. Сваки би хтео да пипне топ својом руком.
Наиђе капетан Душан, са потпоручником Рељићем, водником оне батерије. Прича нам Душан, смејући се:
– Слушам једнога Црногорца, свакако је био тобџија, како објашњава онима:
„Ово ви је – вели – топ. Они послужилац дода гранату и тури је у чељусти цијеви. А она’ нишанџија тад затвори па повуче за ручицу, а ручица поћера пијевца, а пијевац кљуцне у ороз, а ороз: пљас, па посријед каписле. А каписла, брате рођени, дâ огањ. А оно зрно јадно, ћело би лијево, не може од цијеви, ћело десно, опет она врашка цијев. А натраг не може од ови затварач. Ђе ће, сирото, него гурне напријед и викне: ух – и оде онамо ђе си га намијенио.“
– Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! – смеје се поручник Протић.
А потпоручник Драгиша размишља:
– Ако се икад вратимо у земљу, требало би обележити видним знацима правац којим је ова батерија прошла. Нека то потомству послужи као пример људског напора…
Потпоручник Рељић упаде:
– Људи, пристао бих да ратујем још две године, само да не вучем више топове преко оног крша и камена. Докле живим запамтићу оне муке и напоре. Слушајте!… Све што машта људи може да измисли најцрње и најгоре, ја мислим све је то још увек мало према ономе што смо ми препатили.
Прича нам тада како је у Пећи наређено да се сви топови и каре пука униште, изузев ова четири топа и каре. А да би олакшали вучу, разорили су њихове предњаке, па су задњаке наслонили на сељачке двоколице. Код сваког тако опремљеног топа и каре, био је одређен по један официр из пука. Укупно осам, и командир девети. Из целога пука одабрали су најјаче војнике и коње, јер су се на путу морали упрезати заједно и људи и животиње.
– Замислите само ову сцену – наставља Рељић. – Клисура… Лево понор, десно крш. Пут толико узан да точак топа иде самом ивицом. А уз то преко њега залеђени снег. На коњима летњи потков… Морали смо их испрегнути, па су се онда људи упрегли. На дугачким конопцима биле су направљене замке, кроз које су људи провлачили руке, и били запрегнути као коњи. Вукло је двадесет војника. Други су гурали одостраг и пазили да топ не склизне. Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном… Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене. И поред све наше пажње, точкови склизнуше, цев занесе војнике који су гурали, и док си трепнуо, топ полете у амбис, заједно са војницима. Један се срећом дохвати за точак. Оних двадесет затегоше конопац и топ оста висећи заједно са оним војником. „Држи“, „Не дај“, „Спасавај“, „У помоћ“, „Јаој, браћо“ – завикаше и они који су били везани конопцем и онај што је висио. Подлога је била клизава, и претила је опасност да топ тежином својом повуче и оних двадесет који су били везани конопцима…
Требало је видети израз лица тих људи… њихове напрегнуте жиле, исколачене очи… Сколисмо са свих страна. И официри, и војници. Вукло нас је преко педесет. Да се не би клизали, разастирали смо журно наше шињеле, и тако, стопу по стопу, довукосмо топ опет до ивице. Друга добацише конопац ономе који је висио, те га извукоше. Био је готово полумртав. Наиђе баш тада један ђенерал и рече нам да пустимо топ. Како ћеш да га пустиш, кад су доле лежала наша четири војника, па би их просто смрвио. Био нам је на дохвату руке, везасмо га конопцима и уз највећи напор мишића и костију, изнесосмо га просто на рукама…
– А шта је било са оним војницима?
– Да видите сад наше муке!… Понор је био дубок око педесет метара. Одоздо чујемо неко јаукање. Вежемо онда једнога наредника, и спустимо. Јавља нам он одоздо, да су тројица мртви, а једном поломљене обе ноге. Требало је сада њега извући. Можете замислити муке тога човека, коме су обе ноге сломљене, и кога ми сада вучемо преко шиљатих стена. Када смо га, грешника, извукли, он је био мртав…
– А како превукосте остале возове? – пита поручник Протић.
– Да нам се не би исти случај поновио, људи су остале топове пренели на рукама. На овоме само месту задржали смо се цео један дан… Ви сте и сами видели колико је тешко и једном самом човеку да пређе преко оних врлети. А тек замислите људе који су морали вући, гурати, или на рукама носити тешке топове – заврши своје казивање потпоручник Рељић.
Једнога дана засу нас киша са хладним ветром. Шатори су били сасвим поцепани, а вода подилазила испод војника. Било је тешко наћи дрва. У суседноме биваку налазили се пешаци. Око подне кренуше некуд. Онако изгладнели, исцепани и прокисли, личили су на колону скелета.
– Куда, побогу, човече?! – запита потпуковник Петар једнога команданта батаљона.
– Пронашли су војници пећине поред реке Врбице… Идемо тамо…