Усопши, раб божји…

Рекоше нам да ћемо маршовати до Драча само, па ћемо се ту укрцати. Били смо спремни рано изјутра, али смо кренули тек некако око подне. Пред нама је нека велика сметња, око које се они напред задржавају.
Наиђосмо ускоро на огромну мочвару у којој су расле врбе. Ишло се с камена на камен, преко оборених стабала и набацаног грања, о које се коњи непрестано саплићу и падају. Војници их с муком извлаче и дижу ствари из блата. Неки се коњи увалили у мочвару, и услед изнемоглости не могу више да се дигну. Све то још више изнурава људе и, већ малаксали, они продужавају пут лагано, шљапкајући по води и блату. А када се изиђе на оцедно место, вода пишти из поцепаних чизама. Онда опет настаје крш. Оштро камење пара расквашену обућу, или са ципела и чизама отпадају и онако исцепана пенџета, те људи газе босим ногама.
Заустависмо се пред једним селом. Требало је сада набавити храну за коње. Са наоружаним војницима одосмо у село. Арнаути се слегоше око нас, гледајући непрестано у наше пушке. Мало арнаутски, а више мимиком објаснили смо им да смо дошли да купимо сено. Арнаути су климали одречно главом и значајно се погледали. Онда су се издвојили у страну и нешто погледали. Најзад смо разумели да они наш папирни новац неће да приме.
Вратили смо се у бивак и благајник пука даде нам две хиљаде сребрних динара. Нових и сјајних, још неупотребљаваних. Стависмо новац у ћебе, један војник дохвати крајеве и као врећу пребаци преко рамена.
Отишли смо код пласта сена и ту је настала погодба.
– Ови или немају појма о вредности новца, или нас уцењују… Али док ми само смркне пред очима – говорио је кроз стиснуте зубе поручник Коста „Турчин“.
Погодисмо се ипак. Тада Арнаути разапеше ћилим, где смо бацали динаре. Ми смо бројали на српском, док су сви Арнаути у један глас на арнаутском, посматрајући сребро ужагреним очима. После сваке одбројане стотине узимали су новац, а број стотина обележавали штаповима, које су ређали на земљи један поред другога.
И тако осамнаест пута. Укупно хиљаду осам стотина сребрних динара за пластић буђавог сена.
Коњи непрестано падају. Ствари се претоварују на јаче коње, или се сандуци остављају покрај пута. Пешадијски официри натоварени су као и њихови војници. Њихова паћеничка лица се не разликују… идемо, идемо, тражећи спаса, као неки очајници.
Пред нама покрај пута сакупили се неки официри и брижно посматрају. Војници пролазе, ни главу не окрећу.
– Шта ли оно посматрају? – вели потпуковкик Петар. – Сигурно не гледају војника који умире. На то смо већ навикли.
Приближисмо се и чусмо детињи плач.
– Мамо… мамо! – чујемо узвике.
Као да смлати нешто људе. Та и они имају децу на коју су готово и заборавили, придављени ужасима живота. Али они им не могу помоћи сада, ни себи, па ни овом детету. И као да би хтели да заглуше савест своју, њихово лице се грчи, они убрзавају ход, не би ли избегли страшан призор, пред којим су немоћни. Потпуковник Петар савлада себе и застаде. Беше ту и један командант пешачког пука.
Између људи угледасмо где лежи на земљи једна жена, а покрај ње је седело дете од четири до пет година и плакало. Кроз пустош разлегао се гласић:
– Мамице, што седиш?
Лежала је на леђима. Њене су очи готово потамнеле, уста отворена. Мртвачко бледило расуло се по лицу. Дах је замирао.
Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.
Командант пешачког пука окрете се потпуковнику Петру и проговори полако:
– Страшно… Кажу ми она два војника да је она супруга једнога мајора, команданта батаљона. Бежала је пред навалом. Тамо негде око Призрена нађе мужа и придружи се њему. Али уз пут их нападну Арнаути. Муж погине, и више од пола батаљона. Њу ране. Остатак батаљона се једва спасе. Од свих рањених изнесу само ову жену са дететом. Носили су је довде и, ето…
– Наредићу да је носе моји војници – рече одлучно потпуковник Петар.
– Доцкан… Ето, задржао сам свога пуковског лекара, и он каже: нема јој спаса.
Два војника у исцепаним шињелима плакали су.
Потпуковник Петар приђе детету и помилова га. Оно застрашено окрете главу и притрча мајци. Њене усне као да се померише, очни капци затрепташе, а из угаснулих дупља као да сину једна искрица. Ваљда је то био последњи одблесак свести… Мајчине очи лагано се склопише, а на устима замре последњи дах.
– Свршено је! – рече лекар и спусти женину руку, која млитаво паде поред тела.
Командант пешачког пука обрати се оној двојици војника:
– Пошто сте вас двојица дошли са овом женом, то узмите дете и од сада ћете ићи са мојим пуком. – Онда приђе детету: – Како се зовеш, мали?
Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи: – Звали су га Мића.
– Хајде, понесите га! – нареди командант. Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну:
– Мамице моја…
Измучена и препланула лица старих ратника се згрчише. Потпуковник Петар заплака се…
Гомила поче да се разилази. Остадоше само још неколико војника са свештеником пука, који навуче епитрахиљ.
– Како се звала покојница?
Људи слегоше раменима. Она два војника одмицала су журно носећи дете, које је кроз врисак дозивало:
– Мамо… Мамо…
– Благословен Бог наш, всегда ниње и присно и во вјеки вјеков…
Небо је било облачно, а са планина је пиркао оштар ветар. Дрвета оголела, те цела природа изгледа најежена.
– Јешче молимсја о упокојенији душе усопше рабе Божје… и јеже просити јој свакоје прегрешеније волноје и неволноје…
Из даљине допре јецај детета, као последњи вапај за мајком.
Људи корачају, сагибајући се од убода грања и шиљастих ивица. Неки заостају и увијају рањене ноге крпама… Наиђосмо опет на мочвару.
Пешаци ћутећи секу гране и стабла, и бацају на пут. Општа невоља као да је придавила људе, који су занемели и тмурни као ово сиво небо.