Смејали смо се гладни…

Седимо замишљено око ватре и ћутимо. Све што смо имали, рекли смо… Пексимита је понестало, конзерви више нема. А не вреди ни јадиковати, још мање бунити се.
– Је ли, попе, ти данас не отпрати онога војника до гроба? – запита благајник пука, колико да се нешто говори.
– Шта ћу… опевао сам га овде… А Бог је свуда и на сваком месту.
– Ипак, ипак, требало би – упаде ветеринар пука. – Такав је пропис. Видиш, ишао је официр, ишли су војници, а тамо није имао ко да му прелије гроб.
– Разумем када умру на маршу… али овако… – отпоче опет благајник. Капетан Душан га прекиде:
– Ви то говорите о оном војнику који је данас умро?… А, попе, ту ћеш се зло провести.
– Море, хајд не причај…
– Уверавам те… Командант је видео спровод и питао где је свештеник. – Душан намигну, али то свештеник не опази.
– Није могуће! – чуде се остали.
– Здравља ми. Баш сам био код ађутанта, кад командант изиђе из шатора и рече: „То је срамота. Казнићу најстрожом казном свештеника.“
– Хоће он, хоће – додаје Лука. – Он не види крупну ствар, али за ситну…
– Ама, побратиме, то није ситна ствар…
– То би исто било као кад би неко од нас пошао на осматрачницу, и остао у некој кафани – објашњава потпоручник Војин.
Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту.
– То су изузетне прилике! – муцао је поп Момчило.
– Наравно! – додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника. – Ко ће сада још од тога да прави питање. Оставите, молим вас…
Душан га значајно погледа. Бојећи се да не ослаби расположење, отпоче темпераментно:
– Не био ја командант… Ја бих га пред целом војском деградирао и везаног терао. – Душан тада неприметно гурну Протића: – Зар ти мученици оставили земљу, прешли хиљадама километара, па их поред живог попа закопати као мрцине…
– Ама, то јест, али…
– Молим те, извини, зави ме стомак. Запамти где си стао – и Душан оде журно, држећи се за трбух.
Опет поче благајник.
– Знаш, Момчило, требало је ипак… због војника.
– А после, ни гробље није далеко… Стотину метара одавде – допуњава ветеринар.
– Море да је и пет километара! – распаљује Лука.
– Људи божји, није да нисам хтео, већ ме убила чизма – обрати нам се свештеник Момчило готово плачним гласом.
– И мени су отекле ноге, а ипак сам морао да идем са војницима шест километара да купујем сено – жести се потпоручник Живадин. – Замисли, да ја нисам ишао… Коњи би сутра полипсали…
– Ех, то није исто. Коњи би нам заиста полипсали. Али ако поп Момчило не прелије гроб онога војника, ми нећемо због тога помрети, нити би од те његове шетње били сити – брани Протић свештеника.
– Е, извините, господине поручниче – љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. – Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни људи.
– Бре, бре, бре, ал одосмо далеко… Штуцне Лука пред командантом, пропала дисциплина. Не оде Живадин по сено, на један мах полипсаше коњи. А поп Момчило упропасти морал.
Тада се и Душан врати.
Поручник Протић се уозбиљи: – Баш данас, када нас глад сатире, људи умиру на сваком кораку, данас треба да смо великодушни и да не терамо мак на конац.
– Ова будала поквариће нам све – шапну нам Душан. Онда се обрати Протићу: – Добро, нека је све тако.
– Али није тако! – упаде Живадин ратоборно.
– Чекај, молим те… Дакле, нека је баш тако. Тако мислиш ти, тако и ја и сви остали. Сви ми волимо Момчила… Али ако тако не мисли командант?
– Како!… Бесан је био! – разграњава причу Лука.
Уто се појави ађутант пука. Ми заћутасмо.
Он стаде испред свештеника.
– Господине попо, зове вас командант.
– Шта кажете?! – запита Момчило згранут.
– Кажем ја, а ти мени ово, оно! – говори Душан.
– Људи, ја све мислим, ви терате шалу…
– Богами, и ја сам то мислио – рече Протић.
Поп Момчило се диже.
– Да нећеш ти такав да идеш? – запита Лука.
– Ја шта ћу…
– Немој сад да навучеш и другу кривицу – упаде Душан. Он те зове на рапорт… Када би мене звао, ја бих морао да припашем сабљу и ешарпу. Пошто ти то не носиш, онда твоје службено одело и ону твоју поповску капицу, како је ти зовеш… митра… чита.
– Јест, јест! – одобравају остали.
– Море, идите с милим богом, људи, шта се ово ради са мном!
– Слушај, да је командант хтео с тобом приватно да разговара он би те звао преко посилнога. А видео си да је дошао ађутант.
– Наравно…
– Пусти га, побратиме – вели Душан усиљено равнодушним гласом – нека ради по својој глави, шта се нас тиче. Посилни, баци које дрво на ватру!
Лука приђе Момчилу и поверљиво му рече:
– Озбиљно ти кажем, узми… нема смисла да идеш у шињелу и шајкачи. Уосталом, не кошта те ништа.
– У сандуку ми је…
– Па шта је с тим… Трајко! – викну ревносно Лука посилнога попа Момчила.
– Нека, нека, ја ћу ићи сам – и он пође своме шатору.
– Е, нема смисла – вели кроза смех поручник Протић. – Претерали сте…
– Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ – вели Душан. – Ама само да га видим са читом на глави.
– Добро, молим те, откуд се појави ађутант?
– Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант.
Дебели ветеринар заценуо се од смеха.
– Не смејте се, чуће – вели благајник пука. – А када дође овде, објаснићемо му да је ово само шала…
– Ено га! – рече неко.
Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука.
– Ја, богати, он оде…
– Није ваљда луд.
– Их, шта ћемо сад!
– Побратиме, молим те, трчи и кажи му да је све ово била шала – обрати се Душан Луки. – Е, људи, баш је чудан човек.
Лука се диже и оде.
– Е ћеф ми је што га насамарисмо. Али неће смети сада да дође овде…
– Наљутиће се…
– Е, баш ме брига. Памтим ја кад је он мени у Пећи ставио јаје у кревет, па ми после изнео… те ово, те оно. Е, то му је сада.