Крај мука…

Дан је сунчан и топал. Пењемо се полако уз једну косу, по којој маслине расту. Чуде се војници гледајући дрво па све мисле да их неко вара. Они сада први пут виде маслину, која их подсећа на врбу… Сунце нас још више замара. Тело омлитавело, ноге су рањаве. Војници се вуку између италијанских стражара као да су осуђеници. Коњи сваког часа падају, те људи товаре ствари на себе или их просто бацају.
Са једне узвишице угледасмо наједном море, залив, огромне бродове, трговачке и ратне… Валонско пристаниште… Крај наших мука… Васкрсење. Нови живот. А пред морем огромна пешчана равница, по којој јуре аутомобили.
Војници оживеше. Ах, само да што пре стигнемо. Сури бродови, као огромна брда на води, дремају на пучини. Команданти одјахаше напред. Пронесе се глас да ће нас одмах укрцати. А тамо има хлеба, постеље.
Зачусмо хујање аеропланских мотора. Ама зар и овде, на последњем прагу, после толиких мука и патњи? На сваком другом месту гледали бисмо равнодушно. Али се чинило ужасно погинути сада. Луди страх обузе људе. Заклона нигде нема. Војници се усплахирили, лутају погледом по небу, и унезверено гледају око себе.
Припуцаше топови са бродова. Залепршаше бели букетићи према небу, око аероплана. А небо плаво као споменак, чисто као око девојачко, а бескрајно као мисао. Свечану тишину висине нарушава та грозна направа, као урлик побеснеле звери. Како бисмо радо желели да се стрмоглави у огњу и пламену. Ах, замало… Аероплан заокрену нагло и упути се у правцу оне маслинове горе. Тамо ће сручити бомбе. Али ми смо спасени. Срећни смо, весели и живахни.
Нагађамо, којој ли народности припадају они бродови. Типове не разликујемо, већ видимо само да су огромни и силни. Из кратког оџака једнога брода куља дим као из вулканског кратера. А ми смо тако малени, ситни и подрпани. Ипак, савезници су то наши. Ми смо горди, па у одушевљену нашем и не опажамо онај песак, одакле једва ноге извлачимо. Сада смо под окриљем оних огромних топовских цеви, које штрче снажне и велике. Први пут видимо овако огромне топове. Војници блену као на чудо.
Неосетно приђосмо пристаништу.
Маринци нас посматрају пуни саучешћа. Прилазе војницима и нуде дуваном, загледају их са свих страна, као да не верују очима својим. А ми, гледајући она обријана лица маринаца и њихова чиста одела, увиђамо још и више колико смо јадни и жалосни. Војници леже већ немоћни и тек подигну само главу кад наиђе неки камион, мислећи да у њему има хлеба.
Прилази обали луксузни моторни чамац и излазе марински официри. Сликају нас… За тај свет ми смо заиста чудо невиђено. Потпуковник Петар разговара са њима. Прилази и капетан Панта. Онда кретоше обали и официри марински одвезоше их на брод.
Лежали смо тако око два часа. Почињемо већ да се бунимо, јер нам се мути по глави од глади.
У неко доба појавише се и наши. Потпуковник Петар оде нешто да саопшти команданту пука, а капетан Панта се хвали чиме су их све служили. Нама навире вода на уста. Помиње неке хлебове, чајеве, млеко, затим меке постеље, све као у оним зачараним причама за децу. Већ смо нестрпљиви. Дође и потпуковник Петар, те нам рече да ће одмах отпочети и укрцавање.
Сунце је залазило и велика огњена кугла понирала је лагано у воду. Коси зраци су лепршаво треперили изнад малих таласа, остављајући дугачак засењујући траг. Са мора је допирао лаки ветар, а тала си су шуморили, запљускујући обалу… Војници су бленули. Сада ће се навести на пучину. И радовали се и стрепели. Али се тешили да им се ништа горе не може десити но што су већ преживели.
Прилазиле су огромне скеле, везане за моторне чамце. Морнари искочише на обалу. Наређено је да улазимо по четрдесеторица. Стајали су војници прибијени један уз другог, не мичући се. Као да су саливени. Скела крете… Пристиже и друга скела. Гледамо где ли ће нас. На пучини је огроман црн пароброд. На његовом прамцу пише: „Мирмидон“… Пловили смо у том правцу. Наша скела била је као љуска према ономе црном огромном џину. Лађа нам трупином својом заклони видик. Приведоше нас уз бок, покрај високих степеница. Таласи су пљускали около, а под нама је зјапила модра дубина. Скела се нешто мало накрену, и уздах полете из наших груди. Ипак, ипак, земља је чврста…
– Побратиме, замисли сад… – Додирну Душан Луку по рамену.
– Марш! – одговори му преко рамена Лука, сав устрептао, и ваљда занесен једином мишљу да се само дохвати оних степеница.
Пођосмо један за другим. Неко иза мојих леђа броји степенике. На врху нас дочека потпуковник Петар са више маринских официра, и они нас упутише за неким морнарима.
Силазили смо као у неке лагуме. Наш вођа је отварао врата кабине, одбројавао нас и онда одмах затварао врата за нама. Беше нас четворица.
Сва она збивања везана за чврсту земљу, намах ишчезоше. Сад је наша судбина у рукама ових непознатих и страних људи. Наше око навикло је на широке просторе, а сада смо скучени, збијени у полумрачној кабини, те нам је необично. Али овде су кревети, топла ћебад, а и храну ће нам дати свакако.
Разместисмо наше ствари и легосмо одмах, колико да одморимо тело.
– Побратиме, шта мислиш кад би се овај кревет сручио на тебе – пита одозго Душан Луку, који је лежао под њиме.
– А побратиме, шта мислиш, када бих ја овако дигао ноге, па те избацио из твог кревета! И Лука подиже ногама душек, који је висио на каишима, а са њим и Душана.
– Немој да си луд! – завапи Душан, придржавајући се за супротан кревет.
– А-ха!… А сад, браћо… кипислцауф!… Дојади ми са тим твојим: шта би било ово, шта би било оно…
– Хоће ли, бре, давати вечеру ови Енглези? – запита Живадин.
– Јест, богати! – скочи Војин.
– Пази, шта је пуста Албанија направила од мене! – и Живадин поче да уврће чакшире око слабина.
– Јаој, људи, гладан сам! – завапи Лука.
– Хајдемо, да смо на лицу. Јер кад кидишу ови пешаци гладнице, за нас неће ништа остати – додаје Душан.
Из дубине брода допирао је потмули удар машине и свуда се осећао мирис уља. Пођосмо узаним ходником… Опет неке степенице. Сиђосмо још дубље и чусмо жагор војника. И они су пошли некуд, све један за другим.
– Куда ћете?
– Заоћало нам се, па не знамо где…
Други пошли по воду. Сада им се баш прижеднело, иако већ толико дана ништа не једу. Наиђосмо и на војнике из Душанове батерије, негде доле, као у некој јазбини.
– Слушајте ви, оца вам вашег, немојте нешто да дигнете са ове лађе. Није ово Албанија. При улазу претресаће све редом – скреће им пажњу Душан.
– Све је приковано, господине капетане…
– А ви сте пробали! Ђаво ће вас однети. Ако ли кога ухватим, тај има да лети у море.