У фронт!

Прошли су мочварни дани зиме. Наша животна способност могла би се поредити са неким филтром који пропушта извесне растворе. У почетку течност тече у млазевима, онда убрзаним капима, док најзад не престане. Умирали су војници у масама, да им се ни имена нису могла побележити, потом све ређе, и кад је грануло пролеће, њихова лица била су помало румена, а очи сјајне.
Једнога дана преместили су нас на супротни крај острва. Овај су предео звали Мезонга.
Пристигоше и камиони са новим оделом и обућом. Командири су наредили да се војници прво добро окупају. Онда су им разделили чисто рубље и потпуно нове плаве униформе. И, једно преподне, логор се заплави. Војници загледају једни друге, затежу нове блузе, прсе се и заузимају став „мирно“, лупајући новим поткованим ципелама. Мило им и на лицима њиховим се огледа детињска радост. Као да је појам дисциплине у тесној вези с новим оделом. Али осећање реда је несумњиво.
И после толико времена, паде команда: „У фронт!“
Сваки пронађе своје место… Лица су обријана и светла, као да су преображена, командири их наново прегруписавају, јер постоје шупљине, пошто су многи изгинули и помрли. Онда су им одржали говор. А одмах затим командоваше „мирно“ и „на парове разбројс!“
Пошто артиљерци нису имали ни топова, ни коња, изводили су пешачку обуку и маршовање. По цело преподне разлегале се команде: „У двојне редове, надесно!“ и „Налее-во у фронт! Од пешачких команди само смо то знали. А када би нама и војницима већ досадило, онда командујемо: „Напред марш!“ – обилазимо бивак и тада би одјекивао туп удар поткованих цокула: трап, труп, трап, труп…
После подне опет то исто, колико да се војници не улеже.
Када се обука заврши, обично идемо код Грка баракера на коњак или рум. Другога пића и није било. Тада постанемо говорљиви. Лукино лице се тада обично опусти, његове очи заводене, језик му одебља, он се враћа поводећи се у шатор, и зове свога посилнога Исајла. Затим почне тужним гласом:
– И-сак, бре, ш’о ме мрзиш?
– Не мрзим ве, очију ми – теши га Исајло и скида му чизме.
Лука опустио главу и гледа испод ока Исајла.
– Лажеш! – онда штуцне. – А ш’о сам те изударо?
– Па заслужио сам…
– Е… баш! – Лука се поведе, али га Исајло задржи. – Је ли… а… заш’о сам ја п-пијан?
– Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам.
– Е… кад је тако… на!
– Ама хвала, госпо’н поручник…
– Вар-варда… и февга. А… аврио, да ме… пробудиш.
Увија га Исајло као мало дете и таман да пође, Лука се придиже.
– Исак…
– Извол’те, госпо’н поручник!
– Читај… за ме-мене… мо-молитву…
Исајло се онда прекрсти и најозбиљније почиње: „Оче наш…“ – Лука се одупро рукама, главу опустио на груди и жмури. Када Исајло заћути, Лука се прене. Не отварајући очи пита:
– Је ли готово? – и свали се на кревет.
Опет га Исајло увија и тада жели своме поручнику лаку ноћ.
Сутрадан долази Исајло и пита:
– Господин поручник, је ли важи оно десет драхми, што ми дадосте синоћ.
– Шта, да не би хтео да ми вратиш?
– Па… како наредите.
– Хајд, маглу, док те нисам дохватио.
Исајло задовољно трља руке и сав срећан облеће око поручника.
Или после обуке изиђемо на обалу и посматрамо рибаре. Понеки пут им се и војници придруже и онда заједно вуку мрежу. Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити. Већ мање рибице искачу из воде, која је усталасана. У њој као да се нешто роји, рибари сада све брже повлаче ужета, неки притрчавају води и задижу крајеве мреже. Вода се наједном залепрша. Хиљадама морских животиња, необичних и чудних, гамижу сумануто, у страху од светлости и ваздуха. Једне се преврћу и скачу, друге се заглавиле у мрежи. Има их већ угушених, изврнуле се и трбушна страна им се беласа. Рибари ваде журно нека чудовишта па их трескају о земљу. Или извлаче некакву блатњаву гужву, састављену из сраслих лоптастих облика, као јаја, онда их поре и халапљиво једу неку жуту, масну и љигаву материју. Гледамо их са отужним изразом лица. Они нуде и војницима. Али војници се нећкају. Једном само приђе поднаредник Груја, колико да проба. Али одмах испљува, мљаскајући устима као да се гади.
– Пих, славу му, смрди на карбол…
Рибари подсмешљиво гледају војнике, и чуде се како не знају шта је сласт.
– Е, мој брајко – прича посилни Исајло – не знају они ни шта је крменадла, ни печено прасенце, ни ћурка, већ знају само за ову смрдљиву „манџу“, па мисле – ништа лепше.
И онда почињу приче о гозбама и заветинама… Притиснути личном невољом, дуго се нису сећали својих кућа и старих обичаја. Ово им је сећање сада драго. Али говоре само о пријатним доживљајима. Јер они још увек подсећају на оне тешке болеснике који се лагано опорављају после неке мучне болести. Срећни су што су остали живи, а за патње и муке не воле да чују.
Слушамо већ увече и трубаче из неког пешадијског пука, како свирају повечерје. Војници радо слушају овај трубни знак, пошто их подсећа на она стара времена, у кадру. У почетку су се трубачи мучили и повечерје је личило на неку тугованку. Али сад су се већ извежбали.
– Но – рече једно вече потпоручник Драгиша – истераше једва до краја.
А месец велики, сребрнасто сјајан, помаља се иза брежуљака, и блага светлост разлила се преко лимунових и наранџиних поља и маслинових гора. Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета… Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села.
– Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна…
Навикло је наше око на разноврсност, а ово стално зеленило замара.
– А и људи су некако чудни… Иако је природа раскошна, свет је убог. Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом.
– Јест, богати, гледам их ономад, кад навалише на она „јајца“ што их повадише из мора. Ја хтедох да повратим, гледајући их само – каже потпоручник Живадин.
– Море да сте их видели кад су јели шкољке… А онај зејтин смрди, да се угушиш. Један још узео љуштуру шкољке и срче оно смрдљиво уље… Пих! и капетан Војко пљуну.
– Ама, бре, какве су ово џукеле што по целе ноћи штекћу? – пита капетан Вела. – Једне ноћи чујем, па помислих, откуда ова деца ноћас…
– То су шакали.
– Пази, богати!
– А да ли су колики? – пита потпоручник Средоје.
– Па… отприлике као коњ – упаде капетан Душан. – Шта мислиш, побратиме, и ти си их видео? – обрати се Душан Луки.
– Тако… можда нешто мало већи. Али дају се лако дресирати. Ја сам их видео у Крфу како вуку кола.
– Је ли могуће, људи! – чуди се Средоје.
– Јест, богати. Енглези их запрегну у топове. Вуку као але! – причао је Душан. Уто се Живадин гласно насмеја. – Пази га, он не верује – и Душан муну Луку: – А ми смо прошли поред њихових штала.
– А где су? – пита љубопитљиво Средоје.
– Близу… нема четири километра одавде.
Живадин се пригушено смеје. Почесмо и ми остали.
– Е, знаш шта је, претерасте! – вели, смејући се, капетан Веља. – Хајд што рекосте да је шакал као коњ. То је још и могао да прогута. Али, мајку му, где вам пада на памет да шакал вуче кола, па још и топове!
– Море, прогутао би он и то, да се овај амза није смејао вели готово љутито Лука.
– Ко веровао? – брани се сада Средоје. – Видео сам ја одмах.
– Море, батали, ишао би ти сутра четири километра да тражиш шталу шакала – додаје Душан, док се остали смеју. Онда се обрати Живадину: – Како си то, бре, неозбиљан, па мораш да се смејеш! Ти си нам још једном тако покварио план. Њега, побратиме, морамо да искључимо.
– Па враг би вас знао кад говорите истину, а кад лажете. Ви увек имате исту мину на лицу.
Такви су се разговори све чешће водили. И поред све опрезности, ипак су многи поверовали извесним причама и онда им се сутра смејао цео пук. То нам је била једина разонода. Причали смо, разговарали смо се и, ако не бисмо измишљали, онда бисмо ћутали, или бисмо падали у носталгичан занос. Јер у свима нама тињала је скривена туга за кућом и породицом. Плашили смо се да то јавно изразимо. Старији официри, који су били издвојени у мањим командама, подавали су се мислима и често их је обузимало песимистичко расположење. Они су стално јадиковали и претурали ствари по сандуку, тражећи тако понеку драгу успомену.
А ми смо пили и смејали се…