Србија у изнудици. Почетком 1915. године у Србији није било рата, али планови великих сила нису је могли заобићи. Турска се већ била прикључила Централним силама, а Немачка, намерна да рат пребаци у Азију и тамо угрози Енглезе, морала је узети Балкан „под своје”. Још крајем новембра 1914. године, у немачком Министарству спољних послова истицано је да „исход рата суштински, ако не и у потпуности, зависи од најбржег решавања српског питања. Сви остали војни задаци морају бити потиснути. У случају нужде, због њега ми треба и у Француској да привремено пређемо у дефанзиву” (70, 45). Са немачког становишта, ипак, најједноставнији пут ка решењу „српског питања” био је склапање сепаратног мира са Србијом, којој би се уступила Арбанија и исправила граница према Босни. Немачку понуду, добијену преко конзулата у Солуну, српска влада одбила је. Јер, како је то Никола Пашић објаснио за Пти Паризијен, „ако прихватимо немачке понуде о сепаратном миру, а они победе, без икаквог снебивања ће нам одузети све што су дали. И више: уништили би нашу самосталност јер нас мрзе, јер им је циљ да нас сатру. У случају да Савезници победе, страховито би нас казнили за издају. Ни они не праштају. Самим тим наше националне тежње биле би бесповратно упропашћене. Мучно да и у самом Бечу рачунају на толику глупост српских државника. Зато сам и рекао – ми мир не примамо” (70, 47). С друге стране, Руси и Енглези имали су заједнички интерес да Цариград остане изван немачког утицаја, али се показало да енглеска и француска флота нису биле довољно снажне да Дарданеле ставе под своју контролу.
У том дипломатском надмудривању показало се да је бугарски интерес у Србији одлучујуће превагнуо на немачку страну. Бугарска, иако су јој Руси и остали западни савезници гарантовали да ће у случају лојалности добити део српске Маћедоније, све више је нагињала Централним силама. За почетак, оне су јој обећавале Србију источно од Мораве, а касније, у изглед су јој стављане и територије у Јужној Србији. Били су то услови у којима је српско Министарство иностраних послова коначно схватило да не треба потцењивати добровољце и њихов војнички допринос српској ствари. Знајући да је у Америци „организовано скупљање добровољаца за Црну Гору и (да) отуд већ пристижу у већим и мањим групама у Солун и одатле иду даље за Црну Гору”, Никола Пашић замолио је министра војног, 28. августа 1915. године, да нареди потчињеним властима „да те људе увек при про лазу кроз Србију, питају да ли би хтели остати у нашој војсци, и ако ту жељу изразе, нека их задрже и упуте у наше добровољачке одреде. Њима се иначе говори да Србији нису потребни. Да Србија нема за њих оружја ни хране итд. (И Пашићу је, дакле, била позната Пупинова логика – ИП). То би, разуме се, требало подесним начином побијати и не одбијати те Србе из Аустро-Угарске, који већ желе да у Србију остану” (12, док. 28, 39).
Но, тек кад је руска војна сила почела да попушта пред аустријским нападима, и кад се и Грчка охладила према Србији, Бугарска је проценила да је дошао њен час: уговор са Централним силама потписује 6. септембра, а петнаестак дана касније објављује мобилизацију својих трупа. Српска влада предложила је савезничким владама да нешто учине пре но што Бугари нападну, скидајући са себе „одговорност за катастрофу, која ће неминовно наступити ако се не поступи одсудно и брзо”. Истовремено, влада је затражила од Врховне команде да се на граници са Бугарском поступа крајње обазриво и запретила „да ће сваки војник или командант бити смрћу кажњен, који се буде свађао, изазивао или нападао (Бугаре)”. Према свему томе савезници су били расположени различито. Руси су вербално били на српској страни, али су, због сопствене угрожености, очекивали да војну помоћ пружи Енглеска. По несрећи, у енглеском Министарству војном мислили су да је бугарска мобилизација била немачки блеф и да би српско ангажовање на тој страни само ослабило њене позиције на Сави и Дунаву. Лорд Киченер, енглески министар војни, чак је поручио да је „непријатељски расположен према плановима српске Врховне команде које она мисли да предузме према Бугарима. Убрзавајући непријатељство с Бугарском, Србија ће пасти Немачкој у руке и свака таква радња била би најнепаметнија за садашње време, у коме ми удешавамо да пошаљемо трупе у Солун, да оспособе Грке да помогну Србији”. Поред тога, Киченер је саветовао српског војног изасланика у Лондону „да не изазивамо никако рат с Бугарима, да се не би правдали (Бугари) да они ратују само с нама (Србима) а не и против савез ника” (105, 232-233).
Дипломатске поруке нису много користиле, време је брзо промицало, а бугарска мобилизација била је све само не трик. У ноћи између 13. и 14. октобра, кад су Немачка и Аустрија већ увелико ратовале против Србије и Црне Горе, у рат улази и Бугарска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска почела је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним намерама.
Краткотрајни отпор. На почетку ових ратних операција, српска војска имала је 563.181 војника, подофицира и официра, а црногорска 43.200 војника (5, књига 7, 219-220). С обзиром на општу здравствену ситуацију у Србији претходних месеци, према томе: и у војсци, стварном стању више одговара Јеленићев запис да се „у овом моменту убојна снага Србије састојала на лицу места, сем рањеника и болесника, из 411.700 људи и 8.879 официра” (104, 339). И Марко Божовић тврди да је „бројно стање наше војске пред непријатељски напад у октобру 1915. године” у главу одговарало ономе које је представио Јеленић (190, 226).
Србија и Црна Гора опирале су се колико су могле, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Београд, Пожаревац, Смедерево и Голубац, после чега су кренуле у наступање према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. октобра, аустроугарска војска прешла је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бугари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Велесу. Српска војска морала се повлачити према југу, а очекиване помоћи од француских и енглеских савезника, са солунског правца, није било. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Краљеву, у Лесковцу и Крушевцу. Према подацима српске Врховне команде, у борбама у Србији од 5. до 31. октобра погинуло је 18.326, умрло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника (5, књига 7, 220).
Српска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источном војском командовао је тада један незаинтересовани француски генерал, по имену Морис Сарај, који је у међувремену, не обавештавајући о томе српску страну, своје трупе повукао према грчкој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на пролаз кроз Качаник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина саобраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати.
