Петнаестог августа 1917. године, из српског Министарства војног стигла је информација Врховној команди да је једна чета “Првог српско-хрватско-словеначког пука” из прихватног центра у Бизерти кренула пут Солуна. Добровољачка чета већ се налазила у одредишту, кад је четири дана касније начелник штаба ђенерал Петар Бојовић питао свог министра војног шта да се ради са четом. Сумњиве је вредности уводна констатација у Бојовићевом писму да Врховна команда није ни знала да је пук назначеног имена уопште формиран, пошто иста реченица садржи и дилему да ли је тај пук “образован само ради обуке у Бизерти или треба да постоји и на фронту као засебна јединица”. Из захтева да се Врховној комади саопшти јесу ли добровољцима “дата каква обећања и обавезе о начину употребе на фронту, тј. да ли ће бити формирани у засебне чете, батаљоне па и пукове или ће се моћи по потреби распоредити у већ постојеће јединице као попуна”, може се једино закључити да је обема странама било познато све. Ђенерал је само бринуо о последицама могућих пропуста у “правилном упућивању приспелих добровољачких јединица”, као и о избегавању “несугласица које ће се неминовно појавити ако се неиспуне обећања и обавезе дате добровољцима при упису”.
Без обзира на све своје недоумице, приспелу добровољачку чету Бојовић је, док не добије одговор на постављена питања, упутио “у 7. пешадијски пук, где ће привремено остати као засебна чета у једном од батаљона тога пука који је до сада имао три чете”. Он није крио ни намеру да још у фази “привремености” чету расформира и њено људство растури по осталим пуковским јединицама.
Да не би било забуне, ђенерал Бојовић је објаснио да од приспелих добровољаца не треба формирати засебне јединице, већ их одмах треба “утурити” међу старе војнике. Своје гледиште он је, у писаној форми, засновао на неколико разлога:
“А. У погледу политичком и националном било би корисно да се изврши потпуна мешавина Југословена са нашим војницима ради ближег упознавања и уништења сепаратистичких и провинцијалних идеја;
б. У погледу борбеном било би корисно да се сви нови добровољачки елементи уведу међу наше старе борце са дугогодишњим ратним искуством који би им били добри учитељи;
в. У погледу употребе и снабдевања добровољци не би имали разлога да уобразе како се са њима другачије поступа него са нашим трупама, како се они више излажу губицима, како се њима дају тежи задаци, како се они горе снабдевају и томе подобно. Потребно је онемогућити да добровољци дођу до оваквих закључака, а то ће учинити само ако буду измешани са нашим војницима. Јер, заиста познато је да је и у најхомогенијој војсци, свака јединица склона да уобрази, како на њу пада највећи терет, како је она највише учинила и највише пострадала и томе подобно. Молим дакле за брзи одговор по овој представци јер ће се тиме отклонити рђав преседан за остале добровољачке чете, које буду стизале и које би имале право да захтевају да и оне задрже своју формацију и да се не растурају међу наше војнике… Добровољачке јединице могле би се задржати само изузетно, у случају ако им је већ такво обећање дато од стране Министарства војног. Али и у том случају, те јединице не би требало да буду веће од чете, које би улазиле у састав садашњих батаљона” (12, док. 233, 376-377).
Ђенералу Бојовићу било је, дакле, познато баш све, почев од одлуке српске владе да се формирају посебне “југословенске” добровољачке јединице, па све до захтева Југословенског одбора да се оне не “употребљавају” на српском фронту, већ да се чувају “за после”. Он се само “градио” невешт. Своје гледиште да добровољце треба “утурати” у постојеће јединице, он је образлагао важећим ставовима српске владе да су добровољци неопходно потребни као попуна на фронту и да се они не би ни купили да такве потребе нема. Наравно, било је Бојовићу одлично познато на који су начин добровољци употребљавани претходних ратних година, и у погледу задатака, и у погледу губитака, а можда и у погледу снабдевања. Није искључено да су сви ти фактори, и појединачно и у свом збиру, и ранијих година одлучујуће утицали да се добровољци одмах укључе у редовне јединице, мада се не сме занемарити ни један изузетно значајан организациони разлог: да није било такве попуне, поједине мање или веће војне формације морале би се спајати или укидати после свих већих битака.
Отпоздрав Бојовићу. Одговор ђенералу Бојовићу написан је свега два дана касније, а он је већим делом садржавао причу која се није ни односила на постављена питања. Према тако датом објашњењу, Добровољачки пук у Бизерти основан је за обуку, а не да се „као такав употреби”. Пошто је објаснио на који се начин дошло до назива пука („Српски добровољачки пук”) и како су добровољци, „у духу издатих упута”, обавезни да полажу заклетву, министар војни Терзић подсетио је да сви они, ако преживе рат, имају право на награду: „борци по пет хектара а неборци по три хектара земље”. На крају, као коментар кључног Бојовићевог става да не треба дозволити формирање засебних добровољачких јединица, Терзић је написао:
„У упуту… за обуку добровољаца, нарочито је истакнуто, да се добровољци при слању у Солун шаљу по четама, изузетно само и у ретким приликама по групама. Према томе ни сам упут не предвиђа формирање јачих добровољачких јединица од чета. Што је упутом предвиђено формирање појединачних чета и слање тако формираних на Солунски фронт, намера је била, а та намера и сада постоји, да се добровољци не растурају по нашим јединицама, него као целе чете да улазе у састав наших батаљона са разлога да би се одмах, као такве могле употребити, кад се дође у крајеве, одакле су и сами добровољци тих чета. Са ових разлога изволећете наредити, да се добровољачке чете не деле, него као целе јединице упућују са својим официрима у састав батаљона наших пукова… Убудуће, ако би стигле мање партије добровољаца, упућивати их за појачање једнородним четама” (12, док. 234, 377-378).
Шта мисле други. Чинило се да је све јасно, али је Врховна команда, за сваки случај, питала шта о распоређивању добровољаца у српској војсци мисле и команданти армија. Командант Друге армије, почасни ађутант Њ. В. Краља, војвода Степа Степановић, није желео да се изјашњава на своју руку, па је питање проследио потчињеним командантима.
Из Тимочке дивизије стигао је следећи одговор: „У прво време док се добровољци не навикну на дух наше војске, на нашу дисциплину, на наш начин опхођења са војницима, на наш командни елеменат и док се боље не упознају у опште са војничким животом – мишљења сам да остану формирани у својим четама које да се придају појединим батаљонима разних пукова. Ако се ово покаже неподесно, увек се доцније има времена да се добровољци појединци измешају по четама. Међутим, ако се одмах измешају па се то покаже да је незгодно, онда би било теже, кад су већ измешани, формирати их у засебне јединице”.
