Од тога времена, оценивши да Србија одступа од залагања за Југославију, Југословенски одбор почиње да се понаша као сасвим самосталан политички фактор. Истовремено, била су то збивања која су потпуковника Прибићевића, шефа српске мисије за скупљање добровољаца у Северној Америци, навела да 5. фебруара 1918. године затражи повлачење са те дужности. У прилог својој молби Прибићевић је наређао неколико разлога административне природе (мада је садржај мисије више национално-политичког а мање војничког карактера, у преписци с Европом добија “најобичнија војничка административна наређења”; и после скоро годину дана преписке, мисија није добила свог благајника; иако хвали сарадњу са послаником Михајловићем, уочава се да Мисији није дато довољно самосталности), али је њихову суштину ипак сажео у барем три тачке:
Прво: Мисија је најтешње везана за југословенску политику Србије, а најважнији њен успех био би да се у борбу покрену Хрвати и Словенци. Без обзира на свој углед међу њима, Прибићевић није био у стању да у групу од 3.000 послатих добровољаца укључи више од 200 Хрвата и Словенаца. “Овај мали број управо ишчезава, кад се узме у обзир да Хрвата и Словенаца има овде три до четири пута више од Срба, што значи да сам их требао отпремити најмање 10 000. Ако остане овако доћиће добровољачка акција овде у исто стање у којем је завршена она у Русији, а данас нас већ овај резултат са Хрватима и Словенцима компромитује, јер очигледно показује, да они нису уз нас у покрету”;
Друго: “Највећа сметња у раду мисије долази од професора Пупина и његове околине са »Српским Дневником« са којим су његове везе најочигледније доказане. Поред свих мојих обавештења о штети, коју Пупин и околина наносе нашој народној политици, нападајући најинфамније не само мене лично него и све оне, који са мном раде у корист мисије… гледа се са стране владе једнако на Пупина и околину као и на нас, одушевљене и пожртвоване присташе Србијине политике, којој предано служи мисија због чега ју је народ и примио на своја рамена. Оставља се Пупин да са положаја консула Србије најбесомучније напада рад важних народних и државних мисија овде, а нама не само да се не даје од стране владе никаква заштита него нам се чак вежу руке у одбрани” (12, док. 119, 193-194). Зна се да је Пупин на почетку рата објавио један проглас у којем је “дао на јавност” да “Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола”. Пупин је тада био изузетно уважавана личност и конзул Србије “коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији”. На тај начин заустављен је добровољачки покрет, а сва пажња Пупинове организације окренута је пружању новчане помоћи Србији и Црној Гори. Чак и кад је Америка изишла из неутралности, и кад је Српска народна одбрана могла слободно агитовати за добровољце, Пупин не мења свој став према добровољачком покрету; он подноси оставку на место председника Српске народне одбране (57, 38-39);
Треће: Иако су Сједињене Државе ушле у рат и са Аустроугарском и, према томе, нико се не позива на неутралност, српска мисија и даље делује незванично; она је још увек јавно непризната, а преко њеног деловања прелази се са прећутном толерантношћу. “Моје је дубоко уверење да томе нису узроци неке стварне дипломатске препреке на лицу места овде него превелика опрезност са наше стране… Јер због овог народ сумња не само у мисију и у Србију у опште чудећи се да она не може да добије оно што су добили Пољаци, на пример који немају у опште државе. Овакво стање нарочито рђаво делује на Хрвате и Словенце који у њему виде несигурност Србијиног положаја. Разумљиво је да ово стање олакшава све против акције наших противника, које би биле много слабије када би мисија имала званично признање Америке” (12, док. 119, 195).
Мора се признати да је Михајловић средином августа 1917. године упознао Пашића са нападима на Прибићевића и Српску народну одбрану и покушајима да се њихов рад компромитује. “Држање тога листа у последње време је врло сумњиво што је привукло пажњу чак и тајне полиције. Ја такође почињем да сумњам у побуду тога напада”, пише он. О истој ствари, али равно два месеца доцније, Југословенско народно вијеће извештава Анту Трумбића: “Најбезобзирнија борба »Српског Дневника« против целог нашег рада највећа је сметња док се »Дневник« служи именом Пупина, што чини. Ми сви солидарно затражисмо од Пупина да одбаци »Дневник«. Помогните у томе” (12, напомена уз док. 119, 197). Лако би могло бити да су та два писма настала договорно, јер су и Михајловић и Југословенско народно вијеће били заинтересовани да добровољачка акција не успе. Како Прибићевић каже, Хрвати и Словенци “нису уз нас у покрету”, а Љуба Михајловић, иако је баш због тога послат у Вашингтон, за више од годину дана није нашао за потребно да “институционализује” Прибићевићеву мисију и омогући јој један пристојан третман пред америчким властима. Опседнут “југословенском” идејом, боље рећи: окружен људима из Југословенског народног вијећа, Михајловић је заборавио чије је интересе требало да заступа.
Михајловић оцењује Прибићевићев рад. У вези са Прибићевићевом оставком, Михајловић је 27. фебруара објашњавао свом министру спољних послова и председнику владе Николи Пашићу због чега је добровољачка акција била неуспешна. Обично се тврди, каже Михајловић, да се грешка налази у једној ранијој информацији Југословенског одбора да се у Америци, само ако би било новаца, може прикупити 30.000 добровољаца. “Међутим то није тачно, јер међу Хрватима и Словенцима ми имамо врло мало присталица, а огромна већина или је индиферентна или непријатељска. Добровољци су, дакле, сакупљени само међу Србима и дали су број са којим ми можемо бити потпуно задовољни” (12, док. 122, 198-199). Он је такође обећао да ће своје виђење целог случаја, с посебним освртом на Прибићевићеву оставку, дати у једном скором писму.
Обећано писмо написано је, и оно је Николи Пашићу послато 14. марта. Овде га дајемо скоро у целости, уз два-три испуштања неколиких небитних речи:
“У новембру 1916. године послат је био овамо г. потпуковник Милан Прибићевић, да ради на сакупљању добровољаца међу Југословенима. У са свим разумљивој жељи наћи резерве нашој замореној војсци, војни кругови су морали мислити на Америку, где се налази преко пола милиона нашег елемента. Према једном извештају – Југословенског одбора, ако се не варам – требало је само имати новчаних средстава и обезбедити пренос, па би се овде могло сакупити око 30.000 људи. На основу ових података г. генерал Мих. Рашић је прихватио овај посао а савезници су нам дали потребан кредит и обећали моралну потпору преко овдашњих својих амбасада. Пред свој долазак за Америку ја сам био упознат о овоме од г. генерала Рашића, коме сам одмах изразио своје мишљење, да ми у том послу нећемо успети онолико колико се он нада, јер су по мојим извештајима нетачни извештаји, да ми можемо рачунати овде на југословенску средину, из које би се извукло 30.000 добровољаца. Данас је јасно, да се нисам преварио.
Кад сам у јануару прошле године стигао овамо, тај посао још није био отпочет због неких тешкоћа око преписке између генерала Рашића и потпуковника Прибићевића а и услед прилично ресервисаног држања извесних наших кругова према добровољачком питању. Поред тога треба још додати, да су Сједињене Државе биле још неутралне, тако да је посао наше војне мисије морао ићи врло лагано и пажљиво
