“Словенске расе” изван аустријске власти. Без обзира на извесне војничке успехе на руском фронту, Аустроугарску је почетком 1918. године захватио талас нескривене пропаганде за Вилсонов мировни програм. Пред блиском опасношћу од бољшевизма, наслућивало се да је Аустроугарска спремна на раскид са Немачком и на закључење сепаратног мира. Чак се и цар Карло изјаснио за стварање националних аутономија у Царевини. Такве прилике побудиле су Трумбића да 10. јануара затражи од српске владе да сазове општу народну скупштину “цјелокупног народа Срба, Хрвата и Словенаца с искључиво тим једним задатком, да манифестује националне захтјеве нашега народа као цјелине с искључењем било које демонстрације и да донесе закључке о даљем вођењу ове националне политике”.
Пашићев одговор био је негативан, те је Трумбић покушао да од чланова Југословенског одбора који су боравили у Женеви добије подршку за своју замисао: “Југословенски одбор затражио је од владе да сазове у Париз или Лондон народну скупштину, која би решавала о општем народном положају и бавила се свим питањима наше националне политике. Осталим питањима ван ових, не би се могла бавити. Скупштину би имао отворити Престолонаследник у име Краљево. Скупштину ту сачињавала би досадашња скупштина (српска), чланови Југословенског одбора, представници војске, добровољачког корпуса, југословенских организација у Европи и Америци, председник Академије Наука и један представник Универзитета.
Влада је овај предлог одбила, правдајући се да је сама сазвала Скупштину на Крф, да је предала ноту Савезницима жалећи се да смо заборављени међу циљевима рата и да је издала упутства организацијама емигрантским и српским да протествују против тога. Трумбић с тим није задовољан. Он је поново инсистирао на предлогу и тражи мишљење” (19, 147).
По Трумбићевом предлогу, дакле, српска Народна скупштина требало је да се одрекне једног дела своје суверене власти и да своја уставна овлашћења пренесе на некакву неформалну институцију за коју се заиста не би ни могло помислити да представља српски народ.
“Да је српска влада пошла за г. Трумбићевим предлогом, она тиме не само што би пореметила уставни ред, него би дубоко засекла и у сам Србијин државни суверенитет. Она би, у том случају, из руку Србије испустила питања, која су јој била од увек, па и тада, најдрагоценија, питања због којих је Србија метнула све на коцку и због којих је српски народ пролио толику крв и утрошио најбољу снагу своју; и предала би та питања тако рећи у руке једне гомиле, у којој би се морала надгласавати чак и са представницима разних соколских, гимнастичких и других емигрантских организација, међу којима је, извесно, било и плаћених непријатељских агената, а још извесније људи, који су се, исто као и Д-р Трумбић, и као многи чланови Југословенског одбора, још и пре тога одрицали Крфске Декларације и причали и пред нашим и пред необавештеним страним светом да она не одговара општој жељи нашег народа… За слободу и уједињење наше нације Србија је била дала све што се замислити може, све што се уопште може дати. Дали смо били крв и имања, изгубили смо огњиште своје и породице своје, и опет, стално и са самоодрицањем, ни једног тренутка поколебани сепаратним понудама за мир, остали смо… на страни Права и Правде, са захтевом да ослободимо и ујединимо цео наш народ… Онога момента кад бисмо ми тај велики морални капитал чиме му драго окрњили, и наши Савезници не би више гледали на нас и наше захтеве онако и онолико као дотле. А предлог Д-р Тумбића није водио рачуна о томе моменту и о потреби да се велики морални капитал Србијин има чист и неокрњен очувати. Србији и њеном вођству у питању спровођења националне политике било је г. Трумбићевим предлогом исказано неповерење. Дотадања Србијина политика у свим тим питањима, била је тим предлогом осуђена, и сад се само тражило да Србија прими и конзеквенце те осуде. Јер, и ако се Србији остављало да она сама узме у своје руке и руководи извршењем поменутог предлога, онако како га је Д-р Трумбић био замислио, њој је било ускраћено право, да и у будуће сама може процењивати прилике и одлучивати шта и како у питањима националним, и када предузимати. Последњу и меродавну реч о свему томе имала је, по Трумбићевом предлогу, не српска влада и српска скупштина него и она гомила по свету скупљених “»југословена«, који би такође сачињавали »општу народну скупштину«… И само да је његов предлог остварен, догодило би се да наше национално питање пред Савезника не истиче више Србија, о чијим су захтевима Савезници били обавезни водити рачуна, него та проблематична организација, према којој Савезници не само што не би имали никаквих обвеза, него би им њезина појава и пристанак Србије да се утопи у њу могли дати разлога, да спреме решење нашег народног питања на сасвим другој основи од оне, коју смо ми замишљали и коју смо ми желели” (19, 149-150).
Трумбићев предлог разматран је на једном скупу у Женеви, пред члановима Југословенског одбора и делом српске скупштинске опозиције, све личностима за које се знало да нису особити пријатељи српске владе. Ипак, десило се да су самостални радикали били против тог предлога, исто као и Милан Сршкић, онда члан Југословенског одбора. Србин Никола Стојановић, као члан Одбора, подржао је предлог, а са њим су се солидарисали и Милан Грол и др Божа Марковић, политичари из српске опозиције. Како су се у међувремену против Трумбићеве идеје изјаснили и бројни други српски скупштински опозиционари изван Женеве, Трумбићево одушевљење за “општу народну скупштину” спласнуло је и више је није помињао. У битно промењеним условима, хрватски и словеначки посланици у Бечу, они који су пре нешто више од пола године објавили Мајску декларацију, сматрали су за потребно да се поново огласе. Учинили су то 31. јануара, овога пута у форми меморандума председништвима делегација за преговоре о миру у Брест-Литовску. У меморандуму се, најпре, говори о несрећама које су Јужне Словене задесиле избијањем рата, о уништењу на десетине хиљада породица, о огромном броју утамничених и прогнаних, о рату који се назива грађанским, о непостојању права на самоопредељење иако се тврди “да устави Аустро-Угарске јамче народима слободан развитак”, а затим се формулише “програм”. У једном његовом делу он гласи:
“2. Признање и потпуно осигурање слободно проведеног и потпуног права на самоопредељење народа, особито у питању, да ли хоће слободну државу и у којој ће форми, да је образује;
3. Ми не тражимо за нашу државу ништа, што припада другом народу и што према томе нама не припада, ми тражимо за нашу државу само оно земљиште, које је у компактним масама насељено од народа Срба, Хрвата и Словенаца” (30, 24-25).
