Поступак за поништавање добровољачког својства одређеном добровољцу био је законски заснован и вођен је на основу Закона о добровољцима од 31. августа 1928. и његовим из- менама од 18. септембра 1930. године. Кључну тачку тог законског текста представљала је одредба да сви добровољци морају доказивати своје добровољачко својство тако што ће од Министарства војног затражити ново добровољачко уверење. А у том поступку могло се сматрати нормалним да неки давно “потврђени” добровољац остане без новог уверења. Тако нешто десило се и Милораду М. Тодоровићу из Раковца, који је надељен добровољачком земљом у Степановићеву. Тодоровић је, наиме, у складу са наведеним Законом затражио да му се изда ново добровољачко уверење, али је решењем Министарства Војске и Морнарице Ђ.Д. бр. 10540 од 22. новембра 1934. године био одбијен. Да ли због тога што је већ тада био болестан, или због тога што се, недовољно писмен, није могао нагађати с администрацијом, или можда због обоје, Тодоровић је прекинуо преписку. Непуне две године касније, 8. августа 1936. године, он је умро.
Већ средином септембра, један од добровољаца који је чекао на добровољачку парцелу пријавио је Краљевској банској управи у Новом Саду да је “непризнати месни добровољац” Милорад Тодоровић умро, те је затражио да се упражњена парцела додели њему. Поступак је тако започет, а од Тодоровићевих наследника затражено је да пруже доказе о свом праву на наслеђе. Пошто је Комисија за ликвидацију аграрне реформе већ крајем априла 1937. године брисала Милорада Тодоровића из списка надељених, Милорадов син Димитрије уложио је жалбу на то решење. Суштина његове жалбе била је садржана у наводу да је Милорад Тодоровић “године 1920, 6 новембра, добио… по Министарству Војске и Морнарице односно Министарству за Социјалну политику и Инвалиде Београд уверење добровољачко којим се признаје да је мој отац добровољац борац а према списку добровољаца заведеног под бројем Ф.Ђ. 11401” и да “уверење носи број 50.919”. Сасвим разложно, у жалби је постављено питање “на основу чега и на који начин је мој отац брисан из списка добровољаца а и да касније у списковима добровољачким није пронађен код Министарства Војске и Морнарице у Београду када је могао 1920 године у списку се пронаћи да је… стварно добровољац-борац”. С тим у вези, он тражи од Комисије за ликвидацију аграрне реформе да се она “обрати Министарству и да се списак о којим је реч пронађе и под тим бројем види тко је од добровољаца уписан”.
Дотле, Комисија је обавила консултације са Ђенералштабним одељењем Министарства војске и морнарице и од њега, под бројем Ђ.Д. 2209 од 12. априла 1937. године, сазнала оно што се и раније знало: “Именовани је решењем ЂД бр. 10540 од 22. XИ. 1934. године одбијен од добровољачког потраживања т.ј. није признат за добровољца”. Наравно, ни речју није поменут првобитни добровољачки списак.
Даље је све ишло по аутоматизму: донесена је одлука којом се Милораду Тодоровићу из Раковца одузима “добровољачко-борачка компетенција на поседу Шенборн Палавичино у к.о. Степановићево… од 8 кј.1100 кв.хв”, а он “брише… из списка надељених добровољаца из разлога јер је умро, а његово добровољачко својство није признато решењем Министарства Војске и Морнарице”. Без икаквог резултата остала је и накнадна жал- ба Милорадове удовице Љубице; све се завршило у оквиру Краљевске банске управе Дунавске бановине и њене Комисије за ликвидацију аграрне реформе, пошто је 26. новембра 1937. године тој Комисији наложено да “саопштите Тодоровић уд. Љубици уз потпис на овом акту, да се одбија од њеног тражења а из разлога, што је овај предмет окончан одлуком ове Управе III Бр.22575/37.г. и што је са предметном аграрном земљом већ диспонирано према одобрењу Г. министра пољопривреде Бр.39524/VIа/37. г. од 31. маја 1937.г.”
У свему томе, за државну администрацију било је сасвим небитно што су и Милорад Тодоровић и његови наследници својим захтевима прилагали добровољачко уверење из 1920. године. А тамо, писало је да Министарство за социјалну политику и инвалиде, путем свог Одсека за Добровољце, под бр. 50919 од 6. новембра 1920. године, “на молбу Милорада Тодоровића из Раковца среза Иришког, округа Сремског а на основу чл. 2 Уредбе о добровољцима и добровољачких спискова Министарства Војног који се налазе при овом Министарству, издаје… УВЕРЕЊЕ да је Милорад Тодоровић из Раковца среза Иришког округа Сремског заиста добровољац према извешт(ају) Мин(истарства) Војног под бројем Ф.Ђ. 11401. као добровољац борац, те стога има право на користи предвиђене Уредбом о добровољцима од 18 децембра 1919 год”.
Видљиво је из свега да ни Краљевска банска управа, ни Комисија за ликвидацију аграрне реформе, ни Министарство војске и морнарице, нису водили рачуна о кључној ствари у читавом проблему: како се могло десити да се једном добровољцу уписаном у добровољачки списак у Министарству војном избрише добровољачки статус и како се могло десити да се добровољачки спискови из Министарства војног изгубе. Одговор може бити само један: Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, доцније Краљевини Југославији, у којима су одлучујућу политичку улогу преузели представници у Светском рату поражених Хрвата и Словенаца, нарочито оних првих, одједном је постало важно да српских добровољаца буде што мање и да државне обавезе према српским добровољцима буду што више сузбијене. Један од начина да се такве накане остваре био је и да се расположива документација о српским добровољцима “изгуби”. Другог објашњења нема.
Првих послератних година наивно се веровало да су сви добровољачки спискови у Министарству војном сачувани. “Зна се да су спискови добровољаца, већим делом, а можда и сви, сачувани у архиви Министарства Војног, па зар се онда то решавање није могло извршити према тим списковима и онда не би било ове бруке, која испада данас, и уштеделе би се и оне силне увреде које су 4-5 година од стране несавесних људи наношене и појединим добровољцима и њиховој целини… Само Министарство Војно и Морнарице било је компетентно да, према списковима из сачуване архиве каже ко је добровољац, а требало је, да призна сваког оног брата, који је у борби учествовао и рањаван био, па ма се касније што с њим догодило, јер што год се догађало, догађало се силом прилика, као и иступање из И српске добровољачке дивизије у Русији, а зато не могу сносити одговорност сами добровољци”. Због тога, не треба се чудити што је укључивање Министарства социјалне политике у “издавачку” процедуру довело до питања “зар да ратницима и добровољцима борцима они одређују признање и награде, који беху против рата, војске и њеног наоружања”, и зар да судбина српских добровољаца буде дата “на решавање неком мујинском балији и неком Словеначком клерикалцу”(168, број 270 од 24. новембра 1920).
