Шта се даље догађало на Ади Циганлији, види се из записа мајора Ђукића, које нам је уступио његов син Душан, познати београдски лекар.
„… После евакуације Срема, наше одељење задржало се међу насипима испред Мале Аде, у природном мостобрану. Железнички насип као и насип дуж леве обале Саве и камени насип Зимовника удешени су за поседање.
С наше обале и са Циганлије били су ровови. Мала Ада служила је као одбрана и с њом се саобраћало преко каменог насипа и још два покретна, расклапајућа моста преко Зимовника.
Испред мостобрана подигнута је слаба препрека од бодљикаве жице, скинута с неког земунског или београдског парка.
Због бара, канала и отворености најбољи прилаз за Аустријанце били су баш ови насипи.
Посада овако широког мостобрана (око километар) имала је свега 30-40 људи и један митраљез који је мењао место. Поседнути су само крилни испадни углови. На Малој Ади била је само десетина, као посада сигурности.
Иза Мале Аде били су прикупљени обични и моторни чамци, који су превозили храну, муницију, ордонансе, рањенике.
Артиљерија са Бановог и Топчидерског брда и Града могла је укрстити ватру на Аустријанце и тући их до самих наших ровова који су били обележени. Једина незгода одбране мостобрана била је у томе што је велика река била позади и што су монитори могли слободно да плове. Ми за дуго нисмо могли да поставимо мине у реци и спречимо им прелаз. Неколико смелих комита бацали су бомбе, настојећи да их убаце у оџаке монитора.
Овако поседнут мостобран служио је за случај поновног прелаза у Срем и заклањао комуникацију Београд – Обреновац.
Аустријанци нису одмах приметили наше повлачење из Срема. Њихове патроле појавиле су се у Земуну кад смо га ми већ били напустили.
Неколико стрељачких стројева спустише се са Бежанијске косе од Евгенијевог шанца и Земуна. Пришавши на километар, отворише слабу ватру. Аустријска артиљерија била је врло слаба.
Наша артиљерија их је добро гађала и зауставила.
Те ноћи Аустријанци отворише блиску пешадијску ватру, али не извршише јуриш.
У исто време, њихови монитори дођоше позади Мале Аде и отворише ватру. Чак су по имену позивали наше официре на предају. Мала Ада послужила је врло добро као леђобран позади мостобрана.
Аустријанци продужише напад на мостобран и стрелци дођоше до бодљикаве жице, али је не пређоше. Борбена нервоза достиже врхунац. У једном тренутку црн облак прашине јурно је према нашим рововима. Нешто се сурвало на насип. Из прашине излетеше коњи. Један улете у наше ровове и војници га ухватише.
Аустријанци су на тај начин хтели да пробију нашу препреку од жица! За једну жицу толико труда и жртава!
Одмах после тог покушаја, Аустријанци отворише јаку ватру и опет неколико храбрих стрелаца дођоше и падоше код жице … Са Циганлије су стигла појачања. Испред нас, на равници, црнели су се лешеви нападача. У току ноћи Аустријанци су повремено отварали ватру.
Наше одељење бомбаша упућено је железничким насипом с наређењем да баци бомбе и повиче „ура”, а затим да се цела посада Мале Аде и Аде Циганлије придружи узвицима.
За то време Аустријанци су успели да пређу на Аду Циганлију и потисну чету која је остала да је брани. Командир, мајор Мојсиловић, био је тешко рањен. Због тога су на Малој Ади остављене само две десетине и један митраљез, а остали су пребачени на Аду Циганлију.
Сутрадан су повучени сви са Мале Аде.
Две прикупљене чете, развијене у стрељачком строју, пре подне кренуше уз Аду Циганлију да протерају аустријска одељења која су прешла негде у горњем врху и ту се укопала.
Веровало се да их ту не може бити више од једне чете. У том уверењу се остало чак и после изјаве у шибљаку ухваћених Мађара, који су тврдили да је ту читав 32. мађарски пук.
Патроле су биле испред стрељачког строја који се једва пробијао кроз густе шибљаке горњег дела Циганлије. Да би се одржала веза између делова, војници су викали „ура”. А викали су и да поплаше Аустријанце.
Наступало се даље. Веза се кидала чешће. Прешла се висина Заноге. Изненадна ватра од које нисмо имали губитака. Чинило се да не долази са Аде, већ са аустријске обале.
Предосећало се нешто страшно. Одједном се отвори силна ватра с фронта, али ни она није наносила губитке. Није се чуло зујање зрна. То је наводило на помисао да су Аустријанци близу, у дубоким рововима, и да војници пуцају у небо. Мало потом с једног и другог крила чуше се њихови узвици. По њима се могло закључити да их је много. Наша крила попустише и одступише. Центар оста. Кроз шибљак се није могло ништа видети, али су узвици појачани на крилима. Чак и зрна почеше долазити у леђа заосталом центру. Наши појурише назад чим погибе храбри потпоручник Зоран Продановић.
Аустријанци су брзо напредовали од Заноге. Допрли су до чукаричког рукавца, чијом је обалом одступало наше лево крило. Неколико Аустријанца пресекоше пут, али се уплашише пуцњаве и скрише у шибљак. У том шибљаку наши су натрчали на Аустријанце, који нису пуцали због оних што су избијали иза њих …
На делу где је Циганлија најужа, прикупљали су се растурени делови. Срећом, дође и једна чета трећепозиваца. Ту Ада није шира од 300 метара и сва одељења се развише у стрелце само да зауставе Аустријанце, да не би дошли до првог моста преко рукавца.
Ноћ прође на миру, па се ове три чете лепо распоредише и уредише. Подигнут је дубок ров на најужем делу. Јутро ће, сигурни смо, бити крваво: ми или они! Борба на живог и смрт! Војници устрептали. Чекају. Све је ту: митраљези, бомбе, бајонети на пушкама, у случају јуриша. Њиховог јуриша, јер смо ми на добром месту, у рововима. Правда је, размишљамо, на нашој страни: они хоће туђе, ми бранимо своје. Тим осећањем је прожет сваки војник.
У међувремену су једна чета и одељење митраљеза посели Обреновачки пут са задатком да отворе ватру на горњи део Аде. Тиме је Аустријанцима спремљена унакрсна ватра са Аде и Обреновачког пута и артиљеријска ватра у главу.
Тек око осам часова Аустријанци нападоше на главни ров на Ади Циганлији и то фронтално. Дочекам унакрсном ватром са Аде и Обреновачког пута полегоше по земљи отворише ватру. Наша артиљерија је јако дејствовала.
Командант 32. мађарског хонведског пука, потпуковник Август Шмит, пао је на 30 мегара испред наших ровова на десном крилу. Храброст, нема шта! Хтео је да ту храброст покаже пред својим пуком. Јауци рањених. Поље прекривено њиховим лешевима. На нашој страни десетак мртвих и рањених. Један мајор прикупи остатке пука и поведе га у нови напад, али је за час био искидан митраљеским рафалом. Пук полеже. По њему груну наша артиљерија. Последњи покушај учини један капетан, али тек што су његови војници прешли четири-пет метара, дочекаше их плотуном и бомбама. Више се са земље нико није дигао. Борба је била одлучена: мађарски пук је покошен.
Поподне обновише напад, али млитаво. Наши су остали у рововима, остављајући да се непријатељ цепа и губи по густим шибљацима Аде. У ноћи, још једном отворише ватру са Аде и супротне обале, што изазва помисао да покушавају прелаз на доњи део Циганлије.
Јутро прође у миру. Око подне, командант Одбране Београда нареди да се непријатељ протера са Аде.
Три чете кренуше са свом опрезношћу, укопавајући се сваких две-три стотине метара. Тек после подне доспело се до горњег врха Аде Циганлије. Непријатељ је још у току ноћи одступио. Одмах је упућено одељење и на Малу Аду, која је такође била напуштена, а коју непријатељ иије ни заузимао.
Наши губици: деветнаест мртвих и двадесет шест рањених. Међу погинулима је и потпоручник Зоран Продановић. Губици непријатеља били су страховити: 314 мртвих, док је рањених око Аде било знатно више.
Поред потпуковника Августа Шмита, који је просто искомадан бомбом испред нашег рова, погинули су мајор Густав Брестовски и капетан Деметру Шандор. Наређено је да се ови официри сахране на Ади Циганлији уз војничке почасти.
Непријатељ није успео да одвуче неколико десетина тешких рањеника, па је свима њима указана помоћ. Робијашка кућа је била претворена у амбуланту.
У овој борби учествовали су и робијаши. Они су се држали веома храбро – неки су јуначки кроз ватру доносили муницију у предње ровове.
Једно писмо је нађено код мајора. Пише му жена:
„ Ја и наша ћеркица молимо се Богу за победу нашег оружја, али не заборављамо да се и они моле такође. Тешко оном чија се молба не услиши …”
Један аустријски новинар у броју 53 „Београдских новина” од 1916. године, пише, између осталог и ово:
„ … А доле, орошавајући Аду Циганлију, Сава, која иначе ваља своје таласе вртоглавом брзином, као да је успорила ток и жубори тихо, да не би нарушила вечни сан заспалих хероја …”
После ових пораза Аустро-Мађаре је спопао велики песимизам. Сан о брзом освајању српске престонице био је далек. Много је крви требало да се пролије да би се она освојила.
