Да се памти и приповеда
Иако српски народ не спада у оне за које би се могло рећи да су – злопамтила, он исувише лако заборавља, и то веома брзо, све оно што је с великом муком и патњом прегурио преко главе.
Предаја маршала Макензена
Издао сам заповест да се покупе мртви браниоци Београда и сахране у један гроб на Топчидеру, да им се ода највиша ратна почаст и одмах подигне споменик с натписом ,,Овде леже српски јунаци…”
Сто пљачки дневно
Отимачине од немоћног народа, нарочито основних средстава за живот, па још и вешала на Теразијама, изазивали су жесток револт.
Жртве падају у заборав
Не само што су изневерене наде ратника, него су и жртве брзо почеле да падају у заборав.
Јуриш у поробљену отаџбину
Тако је дошао и 15. септембар 1918. године. И најзад, дуго жељена заповест: Војници, напред у отаџбину!
С Крфа поново на ратиште
Шест нових пешадијских и једна коњичка дивизија брзо су обновљене, снабдевене оружјем и муницијом, спремне да се ухвате укоштац с непријатељем који их је из земље изгнао.
И стари краљ на беспућу
Не! Погинућу овде на Косову као борац са мојом војском, са мојим народом, као прост војник. Кад моја отаџбина пропада, мој народ гине, зар ја смем да преживим ту несрећу?!
Стене скривају убице
Арнаути су добро знали да су то последње заштитне трупе и да их из позадине не може нико више угрозити, па су се спремали да их снажно нападну и униште.
Ко је био Есад-паша
Борећи се за политику „Балкан балканским народима”, одржавао је везу с владом Србије и председнику Николи Пашићу, као главном носиоцу ове политике, дао „бесу” да ће увек бити на страни Србије.
Пут обележен гробовима
Српској војсци и многобројним избеглицама остаје још само један излаз – да преко Црне Горе и Албаније продру на обалу Јадрана, у нади да ће их савезници тамо прихватити и снабдети.
„Арнаути иду…“
Руље Арнаута, наоружане аустријским пушкама, плаћене немачким новцем, а предвођене и дражене бечким и цариградским агентима, извршиле су напад на нашу границу и упале су у нашу територију.
Сведоци невиђене драме
Хиљаде невиних стараца, младића и жена стрељано је, повешано или убијено револвером или кундаком првог непријатеља који је на њих наишао. Те злочине не може оправдати никаква војна нужда.
А рањеници само долазе
Само на брзину ископана рака, без хумке. Колико су их само сахранили наши болничари! Колико их је остало непокопано!
Оцена гвозденог генерала
Својим херојским држањем трупе Одбране Београда оставиле су сјајан пример покољењима, како се треба борити за своју отаџбину.
Топови дробе срце Дедиња
Немачка тешка и лака артиљерија све је активнија. Гранате захватају и најудаљеније крајеве. После убиствене артиљеријске ватре, дошли су и пожари који треба да олакшају наступање немачких трупа.
Ракете осветлише бојиште
Изгледало је да Београд изумире, да му последњи дамар бије поред ове петролејске лампе у лицу пуковника Момчиловића и овог јединог полицијског писара.
Пао је и Шефхет Халиловић
Чим су за моторне чамце добијени митраљези, тражени су добровољци за послужиоце. Шефхет је просто чезнуо за таквим митраљезом и патролним чамцем.
Француз брани Београд
Куртије је диван пример оданости једног Француза према Београду, спремног да га брани до последњег дана. А Куртије је бранио Београд до последње капи крви.
Рој граната и шрапнела
Са заласком сунца, пожар у Београду још је шарао огледало реке. На положају су војници трпели бомбардовање и очекивали чамце.
Огањ око Аде Циганлије
Око осам и по часова, одједном као из кабла, сручио се огањ на целом фронту и из свих могућих калибара: од ровова па све уназад до Кошутњака и Дедиња.
Митраљез „Црног анђела”
Стижу им појачања, талас за таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим се, кожа.