Београд је нападан и са банатске стране. Острво Стефанац тукле су непријатељске батерије из села Старчева. Поред аде Чакљанац био је један од четири монитора који је топовском ватром потпомагао покушај аустријских трупа да се докопају десне обале Дунава. Непријатељ је свим силама настојао да своје трупе пребаци према Винчи.
Између Старчева и Чакљанца намештен је мост од сплавова који су штитили монитори.
Истовремено, артиљерија са монитора тукла је Аду Хују, Велики Врачар, Карабурму и Вишњицу. Користећи се маглом и несумњивом надмоћи на води и у артиљерији, Аустријанци су успели да део група пребаце на Чакљанац. Малобројни браниоци су се повукли, али су убрзо на ово острво пребачени јачи делови српске пешадије који су, потпомогнути артиљеријском ватром, после двочасовне борбе, протерали непријатеља.
Крај октобра и почетак новембра 1914. године били су најкритичнији дани за Србију. Премореност трупа у дуготрајним, неравноправним борбама с надмоћнијим непријатељем и крајња оскудица у артиљеријској муницији – допринели су сплашњавању оне ватре с којом се ушло у рат.
Неповољно стање код група појачано је и бедним стањем народа који се кретао у маси са својом војском, бежећи од непријатеља. До војника су свакодневно стизале поражавајуће вести да је непријатељ побио њихову децу, спалио њихове домове, обесио њихове старе родитеље. То се заиста и дешавало – Аустријанци су набијали на нож све које су затекли, не штедећи ни децу у колевци…
Влада и Врховна команда били су суочени са овом тешком ситуацијом. Требало је, најпре, одржати, ако се већ не може повратити, онај пређашњи морал код трупа док не стигне артиљеријска муниција, па затим изврши контранапад свом снагом.
Цео српски фронт померио се према југу. Повучени су и браниоци Београда.
Кад је непријатељ био дубоко у подрињским и колубарским пределима, Београд се још бранио. Међутим, дошао је тренутак да се и престоница напусти. Учињено је то због скраћивања фронта и груписања снага за противофанзиву.
Врховна команда је упутила заповест команданту Одбране Београда генералу Михаилу Живковићу, у којој се између осталог, каже и ово: „Кад буде наређено или кад сами увидите да морате напустити Београд, повући ћете се најзгоднијим правцем на положај Варовница – Космај…”
Врховна команда је предвидела рушење вијадукта измећу Раље и Рипња.
Министар војни у Нишу извештен је ,,да ће се вероватно Београд ускоро напустити и тамошње трупе повући”, па се моли да ово саопшти другим министарствима „ако би имали какве наредбе за томашље наше власти”.
Све српске трупе повукле су се са обале Саве и Дунава и готово неопажено порушиле вештачке објекте на друмовима и железничкој прузи.
Београд је напуштен 30. новембра 1914. године у рано јутро.
Један комитски одред, који се из Београда помукао тек 1. децембра, обавестио је команду Одбране Београда да тога дана аустријске трупе нису ушле у небрањену престоницу.
Потучен на Церу у августу те године, непријатељ се није усуђивао да одмах уђе у напуштени Београд, који је до тада жестоко брањен. Два дана су аустријске трупе отварале артиљеријску ватру на главне положаје и објекте у Београду, али им нико није узвраћао.
Тек 2. децембра ујутру непријатељ се усудио да пређе Саву и то у мањим групама. Сутрадан, у три сата по подне, у Београд су ушле главне аустроугарске снаге.
Са српском војском повукле су се и грађанске власти, а у последњем часу и знатан део становништва, тако да је у граду остало једва двадесетак хиљада душа.
Пад Београда болно је одјекнуо. Завладала је потиштеност. Сви непријатељски листови објавили су радосну вест о паду престонице и предсказивали скору пропаст Србије.
Како су браниоци Београда доживели повлачење са београдских бедема види се из сведочења старог Радивоја Милошевића, који је тада, као дечак, с пушком у руци месецима бранио прилазе.
Кад нам је саопштено да се морамо повући и препустпти Београд непријатељу настала је општа потиштеност. Нико није могао да поверује у такво наређење. Зар да препустимо наше мајке, браћу и сестре крвнику који је починио толика шерства у Мачви и Подрињу?! Никад! Ипак, није се имало куд, наредба се морала извршити. Гледао сам у прекаљене ратнике који су тога дана, кријући се од нас, дечака, брисали сузе.
Кад смо избили на положај близу Конатице, један наш мајор, видећи нас тако потиштене, рече нам:
– Подигните чела! Ви сте јуначки бранили Београд. Али, сад су се прилике мало промениле. Београд смо препустили непријатељу да бисмо спасли Србију. Београд је вољно напуштен, али вас уверавам да ће у најскорије време, можда већ за који дан, бити јуначки враћен.
Тај мајор нам је улио толико наде и вере у скор
ашњу победу, да смо ми, дечаци, већ видели себе како поново шетамо улицама слободног Београда. Живели смо за тај тренутак.
