Пали, гаси…
„Водила се одлучујућа битка – пише „Политика” у једном од својих ратних бројева – па се краљ са синовима нашао на положају. Посматрају борбу. Одједном опазише како Аустријанци обасуше силном артиљеријском, пушчаном и митраљеском ватром један брег на коме су биле наше групе.
– Да идемо тамо! – предложи принц Ђорђе оцу.
– Па, да идемо! – одговори му краљ.
Краљевић махну руком шоферу да упали мотор аутомобила. Момак послуша. У тај мах војвода Степановић, који је с престолонаследником стајао неколико корака даље, окренуо се и кад је спазио шта шофер ради, нареди му: „Гаси то!” Момак угаси мотор.
Међутим, Аустријанци су сипали све жешћу ватру на овај брег. Краљевић је све више горео од нестрпљења да буде тамо. Он опет замоли оца да крене и краљ пристаде.
– Пали мотор! – нареди принц.
– Гаси! – окрете се поново војвода Стена шоферу.
Поновише се још једном то „пали” и „гаси”, на Ђорђе приђе аутомобилу да га упали.
Војвода Степановић спази то и окрену се пуковнику Кнежевићу:
– Господине пуковниче, идите и реците његовом краљевском височанству мајору Ђорђу Карађорђевићу да је он овде под мојом командом!
Пуковник оде и пренесе војводине речи.
– Разумем! – одговори кратко, војнички. Ђорђе и удаљи се од аутомобила.
– Море, окани се, Ђорђе! – рече краљ који је све то посматрао. – Видиш да је он овде већи господар него ми.”
Земља и небо у пламену
После пораза у Србији и смењивања двојице водећих генерала, Поћорека и Франка, аустроугарске трупе дуго нису могле да се опораве. Они који су једном били на српској земљи – не би се без тешке муке и невоље још једном вратили; њима ће се још дуго привиђати комите и њихови ноћни препади, српски војници у силовитом јуришу, па чак и жене и деца која су им усред Београда одузимали оружје.
Настало је затишје. Две војске су остале у својим пређашњим границама, али није било већих сукоба. Београд и Србија могли су да зацељују ране. Изненада, међутим, 17. фебруара 1915. године, Аустријанци су поново тражили предају српске престонице.
Ево како се то догодило.
Патролним чамцем на коме је била бела застава, знак да непријатељ жели разговор, у савско пристаниште је допловио аустријски пуковпик Цангел. Учинило му се, у први мах, да је пристаниште пусто, да је без одбране. Убрзо је био сигуран да га на нишану држе браниоци Београда.
Пуковник Цангел је тражио да га одмах одведу команданту Одбране Београда од кога ће тражити предају престонице.
Цангел се нашао очи у очи са пуковником Душаном Туфегџићем, командантом Комбинованог одреда у трупама Одбране Београда.
Кад је чуо разлоге овог изненадног доласка, пуковнилк Туфегџић је кратко одговорио:
– Заузмите га! Београд се не предаје!
Циничан осмех на лицу аустријског официра као да је наговестио тешке часове које ће доживети Београд.
И заиста, истог дана настало је варварско рушење престонице. Ниједна зграда није поштеђена: ни цркве, ни болнице, ни краљев двор, ни универзитет, ни музеј… Београд је постао мученик попрскан крвљу невине деце у мајчиним рукама …
Београд је поново рањен, али је остао на ногама.
У исто време настао је невиђен прогон српског становништва у Босни и Херцеговини, Војводини, Хрватској: масовна хапшења, одвођење у логор, пљачка, вешање … Свим силама се радило на истребљењу Срба у тим крајевима.
Војни кругови у Аустро-Угарској и надвојвода Еуген, који је дошао на Поћореково место, нису више ни помишљали на нову офанзиву против Србије. Балканска војска, у којој је остало једва 120 хиљада људи, била је потпуно разбијена и онеспособљена за офанзивне операције. Беч и Пешта су страховали од могућности да полетне српске трупе, охрабрене сјајним победама, крену према границама већ добро уздрмане аустро- угарске монархије.
Њихове наде полагане су у Бугарску.
Турска, која је била у савезништву с Немачком и Аустро-Угарском и од октобра 1914. године у рату са Русијом, Великом Британијом и Француском, нашла се у фебруару 1915. године па удару француско-енглеских снага. Њене савезнице Немачка и Аустро-Угарска нису могле да јој помогну, јер нису успеле да покоре Србију, да узму мод своје окриље Бугарску и Румунију и тако обезбеде пролаз Дунавом и главном саобраћајницом Београд-Ниш-Софија-Цариград.
Без немачких и бугарских снага на српском фронту Аустро-Угарска није могла да рачуна на победу.
Немци, међутим, нису били вољни да крену на српски фронт све док нису осигурали савезништво са Бугарском, очекујући да она, у најнеповољнијем тренутку за Србију, удари подмукло, с леђа.
Србија је у то време имала око 200.000 војника, али је била материјално исцрпљена; готово све је морала да набавља из иностранства, па чак и сено и сламу. Несрећа је била увећана појавом пегавог тифуса који је захватио и војску и становпиштво. Уз помоћ санитетских мисија савезничких и неутралних држава епидемија је у пролеће сузбијена.
Непријатељи Србије и њених савезника све више су рачунали на Бугарску која се, због нејасне ситуације и страха којим је била прожета од претходног рата са Србијом, устезала да је нападне. Ипак, чекала је згодну прилику да се освети за пораз на Брегалници и узме Македонију. Порази Аустријанаца у Србији и нејасна ситуација у Галицији и Турској, натерали су је да се уздржи од напада.
Бугарска неутралност, међутим, није дуго трајала: шестог септембра 1915. године у Плесу, седишту немачке Врховне команде, Бугари потписују војну конвенцију: придружују се непријатељима Србије и обавезују да ће за напад на Србију издвојити четири дивизије и ставити их под команду немачког фелдмаршала Макензена, а да ће сами упасти у Македонију и пресећи везу Србије са Грчком.
Немачка и Аустро-Угарска, према овом споразуму, требало је да нападну Србију са по шест дивизија, али је тај број убрзо знатно повећан.
На српском фронту наћи ће се, у јесен 1915. године, 20 непријатељских пешадијских дивизија, брдских бригада и једна и по коњичка дивизија; све у свему, око 350 батаљона, 60 ескадрона, 331 батерија и 10 ескадрила. Другим речима, на Србију је било уперено 360.000 пушака, 1.300 топова, 6.000 коњаника и више од 100 авиона.
Српске снаге биле су неупоредиво слабије: 288 батаљона, 40 ескадрона, 678 топова и десетак авиона.
Према наређењу фелдмаршала Макензена од 28. септембра 1915. године, Трећа аустроугарска армија требало је да са 22. резервним немачким и 8. аустроугарским корпусом форсира Саву и Дунав код Београда, заузме висове и положаје јужно и југоисточно од града и продором на југ до Аранђеловца ангажује јаче српске снаге и тиме омогући лакши продор 11. немачке армије долином Велике Мораве.
Помоћне снаге ове армије, 19. аустроугарски корпус, требало је да форсира Саву код Купинова и Бољеваца и да западно од Колубаре привеже српске снаге. Исти задатак имали су аустроугарски одреди код Сремске Митровице и око Зворника и Бијељине пошто пређу Саву и Дрину. Самостална 42. пешадијска дивизија упућена је преко Вишеграда и Ужица у долину Западне Мораве.
За форсирање Саве и Дунава код Београда одређена је група тешке артиљерије, довољно понтонских чета и мостовног материјала за подизање два моста – једног преко велике Аде Циганлије, другог низводно од железничког моста на Сави. Муниција и храна била је обезбеђена у
трупној комори за четири дана. Јачина оба корпуса била је – 66 батаљона и 90 батерија.
Одбрану Београда, под командом генерала Михаила Живковића, на фронту широком око 50 кмлометара, сачињавали су: 7. пук другог позива, 10. кадровски пук, 7.11. и 15. пук трећег позива, два ескадрона коњице, шест пољских брзометних батерија, шест позицијских спорометних батерија, једна хаубичка батерија, две хаубице, једна противавионска батерија од четири топа, два руска обалска топа, три већа француска топа, два руска брзометна топа, четири енглеске опсадне батерије (осам топова) и два Грузонова топа у куполама; свега 20 батаљона сва три позива, укључујући и Сремски добровољачки одред од око 340 људи и одред београдских жандарма, два ескадрона коњице и 75 разних топова од 75 до 220 mm.
Према записима генерала Михаила Живковића, Београд је бранило укупно 16.000 бораца.
Шта је претходило нападу немачких и аустроугарских трупа, види се из записа Ђоке Несторовића, у то време председника београдске општине:
„У уторак, 5. октобра 1915. године, око два часа после подне, указа се над Београдом један велики аероплан, другачијег облика него што су раније виђени. Аероплан је долетео са земунске стране, захватио средину Београда и у том правцу ишао до краја града, па се вратио натраг. Тако се стално шетао све до шест часова увече.
Дан је био леп, без ветра, а како аероплан није бацао бомбе, Београђани су посматрали беле облачке лелујавог дима од шрапнела српских батерија, које су биле распоређене по Тврђави и у непосредној околини града. Иако нису имале противавионске топове, нишанџије су гађале врло добро, тако да се сваки час, по улицама пуним радозналог света, чуо радостан узвик: „Ено, погоди га! Браво!”
Аероплан је, међутим, читав, неоштећен, излазио из шрапнелских облачака и пркосио продужавао своју шетњу изнад града.
На чистини пред кафаном „Славија”, искупили се људи разних сталежа. Неки су говорили да је аероплан оклопљен, иначе би се одавно сурвао; други су, напротив, тврдили да је то немогућно, јер како би се толика маса челика држала у ваздуху?!
Један обвезник чиновничког реда, после дужег посматрања, рече онима око себе:
– Ама, људи, да вам ја нешто кажем! Ово мора бити немачки аероплан, који јури брзином, ако не већом, а оно бар сто двадесет километара на час. То значи да он за минут пређе две хиљаде, а у секунди тридесет и три метра! Сад прорачунајте колико треба секунди од времена кад се топ нанишани и опали, док се шрапнел не распрсне, па ћете видети колико је метара за то време аероплан побегао од места на коме га је тобџија нишанио.
– Право кажете, господине – одговори му један чичица са Славије. – Аероплан је што и мува или комарац. Ајде, мува је бар хитра, али комарац баш не лети брзо; па ипак, таман мислиш да си га пљеснуо између дланова, а оно, кад их отвориш, нема ништа. Побегао! Тако је и са аеропланом. Кад га сковитлају наши шрапнели, ми помислимо да од њега није остало ништа а он се измигољио здрав и читав …
Топови су и даље грували с обе стране, али свет већ навикнут на фијук граната и крстарење аероплана над Београдом, остаде и даље по улицама. У оној групи пред „Славијом” отпоче разговор о томе какво значење може имати велика бела застава с црвеним крстом, која је била високо истакнута над Земуном.
– Моје је мишљење – рече један из поменуте групе стараца – да су Швабе побегле из Земуна, а тамошњи Срби истакли белу заставу, дајући тиме знак да наша војска може слободно прећи с оне стране Саве и Дунава.
– Како ви, господине мајоре, тумачите ово шетање аероплана над Београдом? Нити баца бомбе, нити се уклања испред толиких шрапнела! – један радознали упита официра који је стајао у групи.
– Бојим се са му је задатак да открије нашу батерију одговори мајор. – Одозго, с висине, он може тачно да одмери одстојање од Бежанијске косе, а може и фотографисати сваку нашу батерију, нарочито француске, енглеске и руске које нису у заклону, већ леже откривене на бетонској подлози.
– Како? Зар те батерије нису у каквом заклону? – запиташе изненађени слушаоци.
– Не, то су обалски топови, којима је задатак да туку аустријске мониторе челичним зрнима. Зар нисте приметили да монитори не шетају више Савом и Дунавом откако су дошли ови топови? – одговори официр.
– Не разумем зашто француски аероплани с Бањице не нападну оног дрског изазивача – рече Жика, полицијски писар.
Француски авијатичари су још пре три дана дигли свој логор с Бањице и повукли се иза Авале – објасни официр.
Па шта ви из тога закључујете? – запиташе неки од њих стрепећим гласом.
– Шта да кажем? Ми у обласној дивизији не знамо, јер они с Торлака (мислећи на штаб команде Одбране Београда) ништа не јављају.
Мени се све чини да се Аустријанци спремају да с још већом жестином бомбардују Београд – прихвати професор Томић, који је за време рата вршио дужност војног цензора.
А она бела застава над Земуном? – упита Жика писар.
Бела застава – одговори мајор – може да значи … Али, ово што ћу рећи то је само моје мишљење… Бела застава може значити да се Аустријанци спремају за прелаз преко Саве и Дунава, па Земун стављају под заштиту Црвеног крста, да га наше батерије не би тукле.
– И ја бих то рекао по свему што видим и чујем око себе рече један трговац. – Јуче сам био у Управи града и тада ми један члан у поверењу, рече да је дошла поверљива наредба министра унутрашњих послова да се грађанству на „неузбудљив начин саопшти да се свако ко хоће може повући у унутрашњост земље”. А кад му ја приметих да то личи на евакуацију Београда, он се ушепртља: „Па не … па није то евакуација Београда, јер бисмо је ми јавно саопштили, него је то само једна полицијска мера опрезности”.
Присутни потражише очима Жику, полицијског писара, који им је могао дати обавештења о оној наредби министра унутрашњих дела, али га нису могли приметити у оној гунгули пред „Славијом”. Он је, непримећен, ушао у кафану чим је отпочео разговор о евакуацији Београда.
Тачно у 6 часова увече непријатељски аероплан одлете ка Земуну, а наше батерије ућуташе. Свет се поче разилазити.
Те ноћи се није десило ништа необично. Само би се с времена на време чуо топовски пуцањ, али је за Београђане то била обична ствар и свет је мирно спавао.
Освануло је дивно, суначано, јесење јутро.
У последње време становници Београда, намучени по збеговима у умутрашњости и лишени угодног стана и добре постеље, почели су се враћати својим кућама, те је по улицама било доста света, а пијаца Цветни трг, удаљенија од савске обале него Велики пијац, била је препуна свега и свачега, тако да су домаћини, шетајући се између читавих хрпа воћа и поврћа, говорили:
– Волимо и погинути у овом изобиљу и под својим кровом, него се потуцати по паланкама и оскудевати у свему …
Тако је то трајало до 11 часова.
У тај мах Београд се наједанпут из темеља заљуља, као да се нешто огромно, тешко на земљу сручи. Над њим се проломи грмљавина и прасак, налик на бесни оркан што заљуља ваздух и куће, што људима замути све у глави и уздрма сваки дамар у телу.
Авион је био предзнак великог зла које ће задесити Београд.
Свет, у први мах, застаде, као на команду и унезверено погледа у небо, а потом око себе. А кад затим и други тресак проломи ваздух, свет наједанпут, обузет несвесннм осећањем да треба бежати, прште с улице и пијаце на све стране. Сељаци на брзину натоварише нешто своје робе и дадоше се у бекство изван града. Дућани се свуда затворише и за трен ока свет се изгуби с улице н затвори у куће и подруме.
То није био оркан, није био моћни излив стихије који се над Београдом и његовом околином сручио – то је био једновремени тресак из више од три стотине шездесет топовских цеви свих калибара, којима је непријатељ био опасао српску престоницу и којим су две силне царевине, Аустро-Угарска и Немачка, огласиле заједничку офанзиву против малене, измождене, злосрећне Србије.
Учестана паљба из неколико десетина хиљада пушчаних цеви слила се у једноставни звук који је обузео целу запаљену атмосферу. Од општег хука одвајају се митраљези, који клопарају као крила безбројних ветрењача, а над свим тим разлеже се грмљавина батерија свих калибара. Њихов страшни тресак крши и ломи као да се стотине громова сручују на српске позиције у непосредној близини Београда, или као да с неба падају читави железнички возови и разбијају се о стење.
На варош још ништа не пада, али изнад глава збуњеног становништва грми и сева страшније него кад се олуја проломи; пршти и цепа, као да земља и небо горе.
То тешка зрна из аустроугарских мерзера 305, немачких 420 и других калибара над Београдом пролећу и падају на руске, француске, енглеске и српске позиције.
Већ другог дана пуче глас по граду да су Немци уништили наше батерије челичним зрнима; успели су да се под заштитом монитора дочепају дунавске обале на Јалији и већ су дошли до кланичне пруге. Гранате, а нарочито шрапнели, почеше падати па доњоварошке крајеве: Дорћол, Зерек, Савамалу и Три кључа. Свет, избезумљен од страха и гоњен несавладивим нагоном да спасе живот, поче бежати у горње крајеве града, разносећи панику, распростирући страх и ужас и повлачећи за собом и друге узвицима:
– Погибе Маркета, конзул у Трсту! Погинуо Никола Стевановић! Затрпан Таса Миленковић! Јеврејски крај уништен! Косанчићев венац више не постоји! Разорена Позоришна, сатрвене Призренска и Наталијина …
И људи, задихани, престрављени, лармајући, машу рукама; мајка носећи у једној руци бошчу најпотребније преобуке, на другој нејако дете, док се за њену сукњу ухватило друго које потрчкава дерући се из свег грла, јури као без душе ка Чубури, да би се дохватила мокролушког потока и преко Душановца избила на Торлак.
Али изнад свега тога лома и крша, над Београдом и даље кружи онај исти аероплан, управља ватром непријатељских батерија и јавља о кретању становништва, па се наједанпут испред тог устумараног света, код Чубуре, створи ватрени застор од шрапнела, а маса света, избезумљена од страха, јурну напред, сручи се у зграду Општинске куће у Макензијевој улици; неки се згомилаше у Богословију „Стеван Дечански”, други у ташмајданске пећине, у кућне подруме и сутерене, у нади да ће ту наћи спас.
Они који су били имућнији и могли да набаве кола, појурили су крагујевачким друмом да из овог пакла побегну. Али је и овај пут од Звездаре до Топовских шупа на видику непријатељских батерија с Бежанијске косе, па читаве породице под пљуском шрапнела и тешких граната ту налазе смрт; искидани, измрцварени и помешани у заједничкој крви.
Гранате код палилулске болнице, гранате у Крунској улици, шрапнели у Проте Матеје, Макензијевој и Баба-Вишњиној улици, тамо где је увек било мирно. На простору иза Савиначке
цркве гранате из тешких оруђа рију земљу.
Гранате падају и на гробље – сандуци из гробова искачу. Рањени су надзорник гробља и његови људи. Гробљу се више не може прићи – цео је пут изложен ватри непријатељских монитора који отварају пролаз својој пешадији …
Пакао једнако граје, без престанка. Са Бежаније, више Земуна, с монитора, поређаних један до другог код Земуна, широм Дунава, па онда из Овче, Борче и из Панчева непријатељски топови пуцају и на српској страни сеју ужасну смрт.
Осећа се мирис барута, смрад запаљених ствари, дим, прашина.
Борба се наставља по улицама. Упркос овом страшном разарању Београда, његови браниоци одолевају нападу, на бајонет дечекују непријатеља који се у све већим групама пребацују преко Саве и Дунава. На кровове кућа браниоци истурили митраљезе и непријатеља засипају рафалима. Из сваке улице дуж Дунавског кеја допиру јауци рањених. Наши бране кућу по кућу, улицу по улицу престонице.
У свеопштој пометњи и јауцима, по улицама већ пуним рањеника, сусреће се један човек који није клонуо, који не зна за опасност. То је доктор Рајан, дични син америчког народа, бранитељ београдског становништва, који по закрченим улицама смрти јури аутомобилом са заставом Црвеног крста, купи рањене грађане и носи их у своју болницу”.
